Ознаке


Кристина Ђорђина Росети, рођена сестра песника Дантеа Габријелеа Росетија, родила се 5. децембра 1830. године. Њена мајка Франциса Полидори била је сестра писца „Вампира“, Џона Вилијама Полидорија, а отац италијански песник и револуционар Габријеле Росети. Током четрдесетих година прошлог века, породица је запала у финансијске тешкоће које су се појачале после урушавања физичког и менталног здравља песникињиног оца. У својој четрнаестој години и сама песникиња је имала слом живаца и напустила школу. Њена мајка и сестра приступиле су „англо-католичком“ покрету, што је и у личном животу Кристине Росети одиграло извесну улогу: она је тада упознала сликара Џејмса Колинсона, али су раскинули пошто се он вратио Католичкој цркви; касније је била у вези са лингвистом Чарлсом Кајлијем, али до брака није дошло, такође због религиозних разлика. Од 1859. до 1870. Кристина Росети је била волонтер при цркви Свете Марије Магдалене, у „милосрдној кући“ за, како се онда говорило, „посрнуле жене“ – проститутке. Иако је почела да пише у седмој години, прву своју збирку објавила је у тридесет првој – „Пијаца гоблина и друге песме“ (1862). Збирка је постигла успех. Критичар Џон Марш је написао да је наследница Елизабете Берет Браунинг. Наставила је да пише, између осталог, и поезију за децу. Била је и грађански ангажована, увек против рата, за укидање ропства на америчком југу, против суровости према животињама и експлоатације девојака. Године 1893, откривено је да болује од рака; наредне године, 29. децембра 1894, умрла је и сахрањена на Хајгејт гробљу. Раних двадесетих година двадесетог века веома су је поштовали касни викторијански песници, одупирући се, узалуд, победоносном походу модернизма. У ноар-филму Ричарда Олдрича „Дај ми смртни пољубац“ (1955) њен сонет „Памти“ има улогу лајт-мотива.


Ко је видео ветар

Ко је видео ветар?
Нико, ни ти, ни ја.
Ал кад ти маше цветак,
то ветар ћарлија.

Ко је видео ветар?
Нико, ни ја, ни ти:
ал шкрипну ли дрвета
ветрина злочини.

Нит живота

1

Без одговора ћутање земаља,
без одговора мрморење мора,
обоје шаљу поруке умора:
сами смо, сами, и све нам је даља
самоћа међе поникле у групи
друкче самоће; ми нисмо заједно;
Али ко се ланца ослободи ледног?
Ко срца крв из другог срца упи?
И ја сам некад горда, некад кротка.
Каткад се сећам старих дана складних
кад пријатељство не беше на кап,
кад свет и ја смо били мање хладни,
и испод дуге кад се злато отка:
би јака нада, а живот не слаб.

2

Сопствен сам затвор. А све око мене
сјај је, слобода, тако лако све је:
ил све је сенка? Под стаблима греје
сунце пољупце, птице кликћу, плове
ветрови који свирају по свом;
пчеле у меду себи граде дом;
звук и ћутање музику обнове
што није чута пре такве промене.
Тамо посаду весеља тог примам,
смешим се, но и уздишем, у чуду:
што с тобом нисам ведра ко некада?
Ал прекинућу фантазију луду.
Ја нисам оно што чиним ил имам,
и, што сам била, остајем и сада.

3

Стога сам ја, још, та једина ствар
коју чувам, и настављам да дајем;
сваки дан душа поседује; трајем
и још презирем време као дар.
Свака мисао добом на смирају
зри, тврда, али лечи, ма у грчу;
свака мисао сејана је Смрћу,
тамо где свеци над гробом певају.
Ја Краљ сам моме Краљу: ми смо сами.
Дајем се Њему, и он мени, одмах:
јер себе даје мени, и пева ми.
Ослобађа ме слатки његов пој;
пева ми; Смрти, где је твоја бодља?
И пева: гробе, где је тријумф твој?

Кад умрем ја, вољени

Кад умрем ја, вољени,
не тужи, ћути храбро!
не сади руже мени,
ни сеновито стабло:
нек око росе сам ти,
прокапало у трави:
па, ако можеш – памти,
ако не – заборави.

Нећу видети зраком
сен, нити кишу чути,
нити славyја, ако
песму му бол помути.
Снићу, док сутон пламти
на залазећој лађи:
слатко је да се памти
а заборав још слађи.

Уз брег

Је л пут, уз брег ветровит, посртање?
И нема пута дужег.
Да ли дан сваки носи светло дање?
– С јутра до ноћи, друже.

Је л тамо ноћно одмориште? Није?
Да л према крову крећем?
Можда га тама од мог лица крије?
– Промашити га нећеш.

Да л путнике ћу друге кроз ноћ срести?
Јесам ли им на трагу?
Да куцнем? Да се уздахом навестим?
– Не чека се на прагу.

Чека ли комфор боника што дрема?
И од умора заклон?
Има ли кревета за све, или нема?
– Кревет добије свако.

+ + +

Под жбуном један седи,
уздише, не зна шта ће,
а испод стабла врбе
други, сам, сео: плаче.

Под жбуном стаће уздах,
и рђав дан се брише,
ал онај под врбама
устати неће више.

Памти

Памти ме, одавде кад занавек одем,
далеко, далеко, у земљу ћутања;
кад не може длан мој у твој да утања –
и за полуокрет кад нема слободе.
Памти, нећеш моћи више дан за даном
да причаш о плану будућности наше:
памти, и схватићеш зашто сви се плаше:
касно је за савет, молитву и занос.
Или бар на неко време заборави,
па се опет сети, ал не зледи ране:
а ако допусти пропаст да се јави
траг бар једне мисли да ме ипак снујеш,
боље је уз смешак да ме потискујеш
него да се сећаш а тужан останеш.

Ехо

Дођи ми, дођи, у ћутању ноћи;
и у говору ћутања, у сну;
дођи с образом меким ко сјај моћи
сунаца која већ не светле ту.
Врати се сузом која ме плодила,
љубави, надо последњих година.

Тако си сладак, горко сладак, сне
који ме будиш као усред Раја,
где су се среле опет душе две;
ал још су жедне очи, све до краја
гледају: врата, спора као дани,
отварају се – никог нема вани.

У сан ми дођи да живим тај сан,
мој живот одвећ у смрти је хладан,
у сну се врати да могу да дам
врео пулс пулсу, а даху дах складан,
из дубине ми опет реци све,
ко пре, љубави, ах колико пре!

Advertisements