Ознаке


Чарлс Лотвиџ Доџсон родио се 27. јануара 1832. године у селу Дерсбери, грофовија Чешајр. Осам година касније породица прелази у село Крофт, недалеко од Ричмонда, грофовија Јоркшир. Године учења проводи у Ричмонду и Регбију, а 1851. године ступа на университет Крајст Черч у Оксфорду. Исте године умире му мајка. Године 1858, добија степен магистра; истовремено, упознаје се са Лорином, Алисом и Едит Лидел, кћерима ректора Крајст Черча. Тада почиње да се бави фотографијом, а 1858. објављује своју прву књигу, из области математике (о Еуклиду). У децембру 1861. године оксфордски епископ га заређује у чин ђакона. Годину дана касније догодио се знаменити пикник, излет с девојчицама Лидел у Нунхејму. Он девојчицама прича бајку о Алиси за време вожње чамцем, а у фебруару 1863. довршава рукопис “Доживљаји Алисе под земљом”. Годину дана касније шаље својеручно написан примерак са својим цртежима Алиси Лидел, и прерађује текст који, коначно, добија име “Алиса у земљи чуда”. Јуна 1865. године та књига је објављена, писац стиче опште признање и славу. Три године касније излазе француски и немачки превод те књиге; он пише оглед “Иза огледала”, за којим следи и наставак књиге о Алиси, “Алиса иза огледала” (1871). Наредне године излази италијански превод “Алисе”, а 1879. руски. У међувремену, објавио је неколико књига из области математике и једну збирку стихова. Године 1882. постаје професор на Крајст Черчу, где ће остати до 1892. године. Објавио је роман “Силва и Бруно”, 1889, а његов наставак 1893. године. Умро је 14. јануара 1898. у Гилфорду и сахрањен на гилфордском гробљу. Керолова поезија је апсурдистичка, плодно претходничко тле за будући надреалистички „континент подсвести“.

Моја вила

Увек преда мном, и ја – пред њом;
каже ми, не смем заспати.
А кад у болу крикнух, једном,
рече: „Не смеш се раздрати!“

Насмејем ли се, мирна, фина,
каже: „Не смеш се церити!“
А кад окусим мало Џина:
„Чуј, ваља се умерити!“

Примами ли ме какво јело,
каже: „Хране се остави!“
А када јурнух у бој смело,
рече: „Друкче се прослави!“

„Па шта уопште смем“ – повиках
на узди, помахнитао.
Она ми мирно рече: „Никад
то да ме ниси питао!“

Песма лудог вртлара

Мислио је да види Слона,
баца карте из сене.
Погледа опет и увиде
писмо од своје жене.
“Ах, нема спаса”, рече. “Од ње
немам куд да се денем!

Он помисли да види Бика
где пред бој љуто пати.
Погледа опет, нађе да је
нећак хтео да сврати.
“Одмах напусти кућу”, рече.
“Полицију ћу звати!

Он помисли да види Змију,
на грчком зановета:
погледа опет, нађе да је
осванула већ Среда.
“Што схватих”, рече, “ја не умем
изрећи. Каква беда!”

Привиди му се Банкар: чека
аутобуске конвоје.
Погледа опет, нагло схвати:
“Хипопотамус ово је!”
“Останеш ли на чају” – рече
“недостаће за обоје!

Помисли, то је неки Кенгур
што у кафићу пева.
Ал схвати: вегетаријанска
кухиња одолева.
“Да то поједем” рече плашно,
“повратио бих црева”.

Учини му се да Кочија
јурца тик поред кревета.
Загледавши се боље, виде
без главе једног Медведа.
“Јадна ствар”, рече, “чека храну,
навикла да се преједа”.

Ко да угледа Албатроса
да поред лампе мину.
Погледа опет, схвати, то је
Поштар уз Поштарину.
“Боље да кренеш кући”, рече,
“мрачно је, да не брину”.

Ко Баштенска да виде Врата
за којим кључ се скри.
Погледа опет, схвати, то је
Дупли Бином од Три.
“То је сва тајна”, рече себи:
“Сад јасно видиш ти!”

Учини му се, то је Доказ
Папин, да се не страда.
Погледа опет, плива Сапун.
А воде – пуна када.
“Страшна је стварност”, једва шапну,
угасла је сва нада!”

Advertisements