Ознаке


Метју Арнолд рођен је 24. децембра 1822. године у породици Томаса Арнолда, директора школе. Његова браћа Том и Вилијем постали су такође познати људи – први као професор књижевности, а други као романописац. Његов кум био је пречасни Xон Кебл, један од лидера Оксфордског покрета. Породица је живела у директорској школској резиденцији школе „Рагби“, а 1834. су заузели летњу резиденцију Фокс Хау, на Лејк Дистрикту. Један од суседа и породични пријатељ им је Вилијем Вордсворт.
Године 1836. Арнолд је уписао „Винчестер колеx“, али се наредне године вратио на „Регби“ где је ускоро добио награду за есеј, као и за поезију на латинском и енглеском. Предаваће, по дипломирању, на „Рагбију“, а потом на Оксфорду. Године 1847. он је лични секретар Лорда Ленсдаума, а 1849. штампа своју прву песничку збирку. Године 1851. оженио се Франсизом Луси, с којом је имао шесторо деце. Исте године, преузео је дужност једног од краљичиних школских инспектора, а 1857. постао професор поезије на Оксфордy. Активно је писао критику, коју је 1865. године скупио у засебној књизи. Друга књига његових критика изаћи ће 1888. године, одмах после изненадне смрти од срчаног удара, 15. априла 1888. године.
Арнолда, каткад, убрајају у „трећег великог викторијанског песника“, уз Тенисона и Браунинга. Критичар Блум га, уз Тенисона, Хопкинса и Росетија, убраја у следбенике Китса. Арнолдову поезију ценили су, између осталих, Хенри Xејмс, Реј Бредбери (који га цитира у роману „Фаренхајт 451“), Јан Мекјуен (који га помиње у свом делу „Субота“).

+ + +

Примири душе ствари! Зидај, довек,
град осећања које град не мари –
нек мир ослушне – јер га није човек
створио, па не може ни да квари!

Нек расту жеље без свађе, без сумње,
нека давање буде моћ, не привид!
Смири ме, смири! Не дај ми да умрем
пре но сам, ту, и почео да живим.

Западни Лондон

По плочницима, преко Белгрејв Сквера,
свуд срећем болест, невољу, ћуд вучју;
и девојчицу с бебом, у наручју:
одећа: крпе. Пете: голе. Звера.
Ужурбан човек неки од угледа,
пролази; она таче бебу. Беба
завапи; закон прошње, закон хлеба.
Богаташ оде ледена погледа.
Помислих: њен дух још је дух робије;
не проси странце, већ род свој пресреће
да заједнички судбину ублаже.
Не хладну помоћ, треба да добије
незнано мало од незнаног већег,
уз сквер времена бољег но је наше.

Пријатељу републиканцу, 1848.

Бог зна, уз тебе ја сам, али смирен.
А да врлине не буду ти мање,
нек су самилост, љубав, поштовање
темељ човеков: ако то презиреш
јер мудровања јаловост те кочи,
питај се какво зло они учине
уче ли међи правде и истине –
да се то види не требају очи.
Ако се милост срца ослободи
велика земља најзад да се прене:
ако мисао, не лењост, предводи
војске бескућне и неухрањене:
ако је тако, ако се то жели,
онда сам ваш, и ваше тежње делим.

Шекспир

Држе лекције сви. Ти си слободан.
Питамо; ти се смешиш у одговор.
Изнад си знања. Над брдом је ловор –
твом величанству ловор звезда одан;
твој чврсти корак силу мора вага,
па свод ти место становања бива,
облак је само подножје плетива:
под велом тим се за смртношћу трага;
Ти што дотаче зрак звезда над пољем,
што спозна себе, и постаде школа,
незнан си земљом ходао. Тим боље!
Дух нек издржи бесмртност свог бола.
Стече јад, слабост, све то што нас вређа –
глас иза твојих тријумфалних веђа.

Вечност

Кад под притиском пораз нас заноси
да напустимо суров свет човека,
стрпљења! Други живот, можда, чека:
док свет тај пада, нас к рођењу носи.

Несвесно војске бесмртне презиру
тај свет несрећни? Ил свесно подрже
све без топлине што живе, да брже
полете јутру небеском, и миру?

Не, не! Животна енергија после
смрти остаће, а тешко пре ње;
ал ваља стићи до камене плоче.

Из моћи у моћ већу такав доспе;
та душа извор јест – осваја све:
и тешки рам где вечни живот поче.

Хејсвотер

Предео пуст и дивљи. Тама.
Пловна, ал црна, љута вода,
ко беспослено дете сама;
и од дрвета, призор брода:
Ниједног једра. Само вичан
покрет остао без покрета:
ко немир људском бићу сличан,
yсред дивљине неометан.

Иза, самотна удолина,
и бујицама браздан пут:
испред су стење и стрмина
ко зид изглодан, сив, плав, жут;
Видик литица моћних, који
коров прораста, ко кроз под.
Све друго: црна вода. Стоји
уз крст обала самцит брод.

Последња реч

Допузати, у кревет лећи,
прикрасти се, ни реч не рећи.
Узалуд! Брзо, нови бој.
Последњи сан је одмор твој.

Нек борба стане! Најзад, сустах.
Гуска је лабуд, лабуд гуска.
Нек буду оно што им воља!
Мирна је лука понајбоља.

Они – галаме, сикћу, воде!
Сви су од тебе бољи, роде;
Испале метак, оду – крај!
Да је последњи, барем, тај.

Дакле, оптужи па заћути!
Кад победници стигну љути,
кулу лудости зид кад изда,
нек нађу тело, тек, крај зида!

За Маргарету

Да, у мору смо живућа острва.
С кланцима тврдим, баченим међ нама.
Та вода дивља и мене опхрва.
Свет: милиони бића, а свак самац.
Ток што нас грли, острвима пређе –
за трен прошири утврђене међе.

Ал кад им месец сјајем прожме бездан,
и балсам лине по пролећном сјају,
и међ кланцима, у ноћи од звезда,
божанствени славуји запевају;
тад од обале до обале, звуци
шаљу извесну љупкост, и у муци.

О дуго, као очајање, звони
да стигне звук до дупље сваког окна!
Тад засигурно осећају они
да смо сви део јединственог копна.
Водене равни ко да ће се сплести,
да једно друго опет могу срести!

Па ко је тако светле, дуге ватре,
на охлађени црни угљен свео?
Зашто узалуд у дубини снатре?
Бог, Бог је тако својом влашћу хтео:
острвима је ко пратилац дан
чудноват, слепи, слани океан.

Advertisements