Ознаке


Оскар Вајлд је рођен као други син у породици енглеско-ирског порекла, у Даблину. Његова мајка Џејн била је успешан писац и песник, дугогодишњи активиста ирског националног покрета; његов отац, Сер Вилијам, био је водећи ирски офталмолог који је, уз то, писао књиге из области археологије и фолклора. Као филантроп, бринуо се о градској сиротињи. У салону Вајлдових окупљали су се уметници и политичари ондашњег Даблина. Међу Вајлдовим прецима је и Чарлс Мечрин, писац „Мелмота луталице“.
После основног школовања, песник је студирао класичне науке и литературу на Тринити колеЏу у Даблину, заједно са старијим братом Вилијем. Студије је, добивши стипендију као најбољи студент, наставио на Оксфорду. Већ тада увелико пише и осваја награде за своје прве песме. Стекавши диплому Оксфорда враћа се у Даблин, где је срео Флорансу Болкомб, која се, међутим, верила с Бремом Стокером. Вајлд одмах напушта Даблин да би следећих шест година провео у Лондону, Паризу и Сједињеним Америчким Државама. У Лондону упознаје Констансу Лојд, кћи краљичиног саветника Хораса Лојда. Она навраћа у Даблин где песник, повремено, држи предавања у Гајети Театру. Вајлд је проси и они се узимају 29. маја 1884. у лондонском кварту Падингтон. Констансини годишњи приходи су довољни за релативно лагодан живот. Добијају два сина, Сирила и Вивијена.
Још на Оксфорду Вајлд је постао припадник тзв. „Естетског покрета“ (чији су утемељивачи Вилијем Морис и Данте Габријел Росети), уметничког тока који се, преко „прерафаелитског кружока“ обожавалаца лепоте (чији је идеал италијанска ренесанса пре појаве Рафаела), напокон, завршио декаденсом. Ова припадност се одражава на његов лични живот: он пушта дугу косу, такмичи се у разним новим спортовима, своју собу декорише пауновим перима, љиљанима, облачи се као некада Готје, на посебан начин, итд. Уосталом, Готјеову формулу „уметност ради уметности“, он је у потпуности преузео. Заједно с тим, расте његова присутност у јавном животу, па и појачано интересовање јавности за његов лични живот који се такође усклађује са извесним правилима декаденсе. На његовим наступима ређају се скандали везани за претерану употребу алкохола и отворену хомосексуалност. Одмах за тим следи, далеко опаснија, оптужба за „неморалност“. Слава је расла са озглоглашеношћу, али и са надменим презиром који је песник, заузврат, понудио друштву. Кад је 3. јануара 1882. стигао у Америку, на питање цариника шта има да пријави за царину, одговорио је: „Ништа, осим своје генијалности“. Две године, 1887-89. ради као новински уредник. У то време заноси се социјализмом (јер га привлачи све забрањено), да би се, после читања Кропоткина, чак, определио као анархиста, али пацифистичког типа („кад слобода долази с окрвављеним длановима, тешко се руковати“). Он и ЏорЏ Бернард Шо су једини уметници који су потписали петицију за ослобађање анархистичких затвореника, после нереда у Чикагу, 1886. године.
Биографи верују да је Вајлдова бисексуалност повезана са старогрчком хомосексуалном традицијом у којој је међусобно општење мушкараца изједначено, или чак повлашћено, у односу на сексуални ужитак са супротним полом. Сматра се да је имао три дуже хомосексуалне везе – са Франком Јалсом (с којим је становао у Лондону пре женидбе с Констансом), затим са Робертом Болдвином Росом и, напокон, са лордом Алфредом Дагласом („Бозијем“, како га је звао). Но, бројни су његови односи са младићима из нижих класа, посебно са онима који су продавали тело. Код Вајлда је хомосексуалност у служби његових естетичких идеја (кад су га питали за Волта Витмена с којим се срео у Америци, Вајлд је одговорио: „Још на уснама носим његове пољупце“). Како било, Вајлд две године живи са Алфредом Дагласом, у ореолу славе успешног драмског писца чије се комедије свуда радо играју и аутора романа „Слика Доријана Греја“. Дагласов моћни отац, напокон, после више опомена, оптужује Вајлда за завођење свог сина, у случај се укључује и штампа која, још од Дефоових времена, једва чека да (опет) славног писца види на ступу срама. У суђење, које је отпочело 3. априла 1895, напокон се укључују уцењени и подмићени сведоци из хомосексуалног подземља, после чега је Вајлд докусурен. У енглеском праву било је и обешених због содомије, а пошто је то право прецедентно, то јест, по правилу, преузима пресуде из прошлости, Вајлдов положај није био лак. Двадесет петог маја 1895. он је осуђен због „нечистог живота“ на две године принудног рада у тамници. Најпре је затворен у Пентонвилу, а затим у Вандворту, лондонским затворима, да би напокон био пребачен у затвор Ридинг, 30 миља ван Лондона. У затвору је писао писма Дагласу. Његово здравље је озбиљно нарушено, али је ослобођен тек 19. маја 1897. године. У лето исте године настаје чувена песма „Балада о Ридиншкој тамници“.
Последње године свог живота Вајлд је провео у Хотелу „Алзас“, у Паризу, где је наставио са „озлоглашеним“ начином живота. Умро је од церебралног менингитиса, 30. новембра 1900. године; но, највећи број биографа се слаже да је прави узрок смрти, ипак, сифилис. Не могавши да прими последњу причест (за коју су малобројни пријатељи једва пронашли свештеника, баптисту), сахрањен је најпре на Гробљу де Бање, а потом премештен на Пер Лашез, где и данас почива. Његов споменик начинио је вајар сер Џејкоб Епштајн. Године 1950. по његовом гробу је посут прах његовог пријатеља из тешких процесних дана, Роберта Роса (који је после Вајлдове смрти објавио песникова писма). Епитаф на гробу је из „Баладе о ридиншкој тамници“:

И суза странца за њега се буди,
с урном ће прах да другује,
оплакаће га сви прогнани људи,
прогнаник увек тугује.

После Вајлдове осуде, његова супруга Констанса узела је презиме Холанд, за себе и синове. Умрла је 1898. године и сахрањена у Ђенови, на гробљу Стаљено. И док је њихов син Цирил погинуо као војник у Француској, током Првог светског рата, други син Вивијан, који је такође био ратник у Првом светском рату, касније је постао писац и преводилац. Објавио је, своје и породичне, мемоаре, 1954. године, док је његов син Мерлин Холанд био издавач многих дела свог деде.
Вајлд је песник који је декадентне теме испуњавао бизарном лакоћом певања од које се најежи кожа. Обожавао је лепоту, али није заборављао на захтеве истине. Његова судбина утолико је тежа ако се зна да се, готово у исто време, или само мало касније, у Русији јавља један број „хомосексуалних“ писаца од којих је најпознатији Михаил Кузмин. Његова дела и начин живота мало се разликују од Вајлдових, био је и познат и популаран писац „хомосексуалних“ романа и песама, а да му због тога није усфалила длака с главе. Нешто касније, слично се догодило и са „лезбијском“ песникињом Софијом Парнок; (и иначе, еротизам, па и хомосексуализам Сребрног века у Русији – посебна је тема). Касније, у совјетској Русији, све ће се то променити, али се поставља питање – где је, у овом конкретном случају, „империја зла“? Ми немамо илузија типа „боље“ и „горе“ власти – власт је власт, свака има своје мрачне тајне. Но, овде је реч о чињеницама које боду очи. Где је сахрањена (неполитичка) предреволуционарна слобода – на Западу, или на Истоку? То се добро чита преко тешке судбине најбољих појединаца.

Requiscat

Опрезан буди, она ту је
под снегом, ко ти и ја;
говори нежније, она чује
како цвет, испод, клија.

Сва њена златна коса сада
одузе рђи сјај;
била је тако лепа и млада
за пад у прах и крај.

Као љиљани снежне боје,
она је тврдо знала
да биће жена, и зато је
лепотом узрастала.

Зар тешки камен, гроб, на њеним
прсима, ту, да осване?
Самотно срце моје, свени.
Њено је све што остане.

Не чује она стих у сну,
мир, мир, за нов њен дом!
Сав мој живот је покопан ту,
грудва земље над њом.

Vita nuova

Сам, на обали, изнад плиме стајах,
прштаху капи на мене ко киша
и багрио се дан смркнут и стишан
и ветар тугу сејао без краја.

Галеби с мора кликтаху горама.
„Ах!“ – викнух – „Живот мој је прича црна.
Ни класа да ми понуди, ни зрна,
њива бесплодним браздама орана“.

Мој алов, крпљен, давно није нов,
ал опет, једва, у последњи лов,
забацих га, из небивале муке.

И гле – о чуда! – нешто се покреће:
из вала ломне пружају се руке,
да заборавим прошлост од несреће.

У шуми

У дивљини, у сутону
над шумом засја плам.
Тамноок, јак, ту утону
мој Фаун: јурца сам.

Пева; сад ће се сакрити,
већ сенка је, већ трен.
И не знам шта пре пратити:
да л песму или сен!

Улови, Ловче, судбину!
Дај, Зебо, тај пој драг!
У музици и лудилу
узалуд иштем траг!

Сонет о папи

Под сводом сребрне трубе јече, смеле,
на колена народ паде, занемарен.
На рамену људи носе, јер то желе,
Светог оца што је Богом им подарен.

Хаље су му римске попут пене беле,
у скерлетном руху царује зацарен.
Три тијаре златне главу му оплеле:
папа иде кући, у сјају, озарен.

Кроз пустош векова мисао ми сину
до Оног што, самцит, луташе крај мора,
тражећи, узалуд, лог где би почино:

„Птица гнездо има, звер има јазбину,
ја тек лутам, ногу крвавих, уморан,
и пијем сузама осољено вино.“

Симфонија у жутом

Мост. Кочија, по навици,
ко жута лења бубица.
Дремкају као мравићи
пролазници врх улица.

У сенци, жути шлепери,
на њима сено путује.
Магла над реком трепери
ко вео свиле жутнуле.

И лебди лист жут озраком
над парком жутог бледила.
Темза се мутним плићаком
крај мојих ногу следила.

Impression du matin

Плаветно злато ноћна Темза
за Хармонију сиву мења:
барке, сред окер окружења,
стоје, везане. Још свак не зна

да жута магла на свет пада,
на кућа наших подзид прост,
на катедралу Сент Пол, мост,
да град постаје – мехур града.

Ал точак, нагло, шум начини,
пробуди живот. Дуж улица,
кола. И опет песма птица,
над крововима, сјај зачини.

Тек једне жене одсјај блед:
сама из дома, тек устала.
Под косим зраком, на уснама
носи огањ, у срцу – лед.

Поводом аукционе продаје Китсових љубавних писама

Ево писама Ендимионових,
речи љубави и нежних прекора,
цветних стихова, што вреде векова,
на распродаји где доспеше снови.

Живо се срце ломи; стиже оно
за трговину и за ситну добит.
Удар чекића, што целину дроби,
над њим се ори ко погребно звоно.

Нису ли тако од почетка хтели,
кад стиже он у фарисејски град:
неки војници цепали су хитон,
и коцкали се, и тукли се притом,
не схватајући Кога су распели,
ни Божје чудо, нити Његов јад.

Милтону

Милтоне! Твој дух већ далеко неста,
ван усправности празне ових кула;
ватрен, пун боја, свет твој сад је трула
припадност праху који стече места
у добу игре пантомимичара
где узалудност гута наше сате:
све наше помпе и моћне палате
подупираће глину. Моћ нас вара,
на том острву малом где сам стојим,
у тој Енглеској, што мора прегази,
с демагозима и хуљама својим.
Мој Драги Боже! Зар то империја
у којој сунце никад не залази,
где Кромвел рече реч „Демократија“!

Тaedium vitae

Ножима младост моју заклати, па ходити
у лакејском оделу задњег међ вековима,
лоповски длан пустити да вршља по сновима,
душу прљати, женским пунђама угодити,
постати лакеј Среће. Кунем се, нисам за то!
Посташе такве ствари давно мање за мене
од морске пене што је попрскала гребене,
мање од празне чашке коју је летње злато
дотакло: јер је боље бити даље, по страни
од њих који клевећу мој живот изабрани,
бољи је кров простака који се случајно нађе,
боље је привремено уточиште и стреха,
но враћати се у ту заглушну пећину свађе
где први пут ми душа пољуби уста греха.

Истинско знање

Све знаш: а ја бих узаман
земљу сетвених мојих зрна –
ал јалова је сва, и црна,
без пљуска, сем у сузама.

Све знаш. А мене прекрива
шака слепила. Ту засео,
тражим последњи дигнут вео,
и први дом са дверима.

Све знаш. А ја, без вредности,
у слепој вери, у подсвести,
знам да ћемо се опет срести
у некој лепшој вечности.

Философ

Империја је Џин на стакленим ногама:
исцрпи сву моћ своју, и замре лик првенац.
Наше острвце ћути, свену ловоров венац,
и витештво и част – све је сад прах огаван.
Слободе разуздан глас замуче у мукама!
Па бежи, душо моја, што постидно сведочиш,
скриј се од овог срама; зар је за твоје очи
презрен пук трговаца – у њиховим рукама
ни гроша ум не вреди, и нема достојанства!
Немам снаге да трпим лупештво ово бедно
које од давног доба наслеђа корен сплете.
Зато, испари, душо, доста је мучног странства,
раствори се у уметности и памти – није вредно
ни с Богом бити, ни са онима што Му се свете.

Advertisements