Ознаке


Роберт Браунинг рођен је у Камбервилу, предграђу Лондона, 7. маја 1812. године, као први син Роберта и Саре Ане Браунинг. Његов отац је био човек изузетне интелигенције и карактера, који је радио у Енглеској банци. Имао је библиотеку од 6.000 књига, међу којима су многе биле на индексу разних забрана, од политичких до езотеричких. Његова мати била је жена нонконформистичких манира и изузетно музички обдарена. У детињству се двоумио између поезије и биологије. У дванаестој години написао је своју прву збирку коју ће касније, као незрелу, уништити. Био је Шелијев обожаватељ, толики, да је, у младости, од свог идола преузео атеизам и вегетаријанство. Са шеснаест година, пошто је добио домаће образовање, уписао је Универзитетски Колеџ у Лондону, али га је напустио после годину дана.
Године 1845. срео је Елизабет Берет које је живела у изолацији, због болести. Венчали су се тајно 1846, јер Елизабетин отац и иначе, генерално, није одобравао бракове своје деце. У прво време живели су у Пизи, а онда се преселили трајно у Фиренцу, у вилу Каза Гауди (која је данас њихов меморијални музеј); неко време живели су и у Азолу, крај Венеције. Имали су сина Роберта Пена, који ће се, касније, оженити, али неће имати деце, тако да данас не постоје Браунингови директни потомци. Браунинг је, као и његови романтични претходници, био фасциниран уметничком атмосфером Италије. Говорио је: „Италија је мој университет“.
После смрти супруге, 1861. године вратио се са сином у Енглеску, где је, као песник, почео испочетка. Неколико година касније, он је већ познат као аутор поема „Човек и жена“, „Прстен и књига“, које су му, после скоро четрдесет година готово анонимног рада, донеле јавни успех и код критичара и код читалаца. Следила је серија дугих поема, током седамдесетих година, у којима јача сатирични набој, што део критике окреће против њега. После романтичне везе са Леди Ешберн, године 1878. вратио се у Италију да, после толико година по смрти своје супруге, поново обиђе места њиховог заједничког живота. Године 1881. оформљено је Браунингово друштво са задатком да чува и негује његова дела. После књиге „Разговори с неким људима о Важности данашњих дана“ (1887), серије фиктивних дијалога са личностима из књижевне, уметничке и философске историје, вратио се краћим лирским стварима, у књизи „Асоландо“ (1889).
Умро је у кући свог сина, у Венецији, 12. децембра 1889 – на дан кад је објављена његова последња књига, и сахрањен у песничком кварту, у Опатији Вестминстер. Данас његов гроб лежи недалеко од Тенисоновог.
Браунингово песништво одликује снага драмских монолога. Занимају га истакнуте личности, како у позитивном, тако и у негативном смислу – обузете психотичним страстима које, често, доводе до трагичних последица. Уз Шелија, веома је ценио метафизичке песнике седамнаестог века, а међу њима посебно Дона, његову колоквијалну фразу и ирегуларне ритмове. Својом иронијом посебно је привлачио пажњу Елиота и Паунда. Он је један од првих песника на свету, можда и први, чији је глас остао забележен. Наиме, рецитовао је једну своју песму коју је снимио Томас Едисон.

Песма о поретку

Година с пролећем,
а дани са јутром;
Јутра су у седам;
бисер-роса путом;
шева крилом – где ће?
Пуж пузи низ честу;
Бог са неба гледа –
свет је на свом месту!

Јутарњи растанак

Зраци су тријумф дана, наврлог понад брега.
Море ће провирити, мамећи, иза стене.
Злати се пут отворен, стреловит пут за њега,
и вртложни пут брига у мушком свету, за мене.

Сусрет у ноћи

Црно копно и, још, за валом вал.
Жут полумесец, велик, сам, над чамцем;
још бурни талас искочити зна
изнад ватреног прстена од сна,
док примирујем кормило за прамцем,
и урезујем кљун у пешчан жал.
Мирисна плажа; прође време дуго;
три поља, фарма – остајем без даха;
куцам о прозор, приљубљујем лице.
Плавкасти излив освитне шибице,
и крик – одговор радости и страха:
два срца бију, већ, једно уз друго!

Ако ме волиш

Ако ме волиш! – И ја ћу поднети
ту љубав, коју могу да оснажим:
Јун тако много цвећа ће понети
из сетвености коју Април влажи.

Ја сам искрена биљка, сад: ко семе
што је последњим ударцем у причи
донело плода из утробе неме.
То, можда, није љубав – али личи!

Ти гледаш задње љубави остатке,
али из гроба расте рујни врт:
твој поглед плаћа бол, све муке слатке.
Ако ме волиш, шта ми може смрт?

Зашто сам слободар

Зашто? Јер све што пође ми за руком,
све што знам, чему надам се до гроба,
срећа је да сам слободан одлуком
тела и душе да потраже добар
пут за обоје. Ако нема ланца
тих предрасуда, што се вуче, строг,
прихватам удес човека, не странца,
и бићу мање медвед, више Бог.

Мало најбоље учини за нас:
то мало нам је кроз Слободу дато.
Ко, онда, може да ми држи час
да не померам границом задато?
Не: живим, волим, радим, видим спас
у праву брата на Слободу. Зато.

Потом

Скините стару капутину с лица,
пре но дочека госта мртвачница!

Људска су права унутар те коже!
Учинила је смрт оно што може.
Упивши живот нов, упи олово;
није следио рђав пут поново,
ни своју грешку, ни моју освету;
напад је нужда у његовом свету
и губи се у свечано нескладним
менама днева, глухим, изненадним.
Шта пре ће смрт да збрише у животу –
прекршај његов, ил нашу срамоту?
Негде дечаци поштују старије,
у пољима, крај тора и бачије:
ту – Божји немар, насиље и презир
лако се роде, постану зид језив!

Стојим. Он лежи, овде, сред улице:
прекријте опет капутином лице!

Галупијева токата

Галупи, све је тужно, сем, можда, кад се присни.
Слабо разyмем; глув сам, слеп, попут других, исти?
А кад понешто схватим, то узнемири мисли!

Венеција. Музика ваша, и тихи залив.
Свети Марко, трговци, занатлије и краљи.
Ту дуждеви су море прстењем венчавали.

Над морем трг, мостови. Како се оно зваху?
Шајлоков мост, с кућама; карневал, у ноћ плаху.
А ја – Енглез; већ тиме изрекох све, у даху.

Да ли млад свет ужива над топлим морем, у Мају?
У поноћ стижу маске, које до зоре трају,
а за сутрашњу ноћ се од поднева шминкају?

Даме ко даме – круже с рујним уснама оне –
на вратовима лишца ко у неке иконе,
груди чврсте ко мрамор, да мушка глава клоне?

Да, ви нисте са њима били у неком рату;
оне у свили, они с мачевима у злату
а ви – за клавикордом: да л свирасте токату?

Шта? Трећи став је плачљив? Шести ко уздах слети.
Шта им рече та сумња? Да морамо умрети?
Милост у седмом ставу – ваља, најзад, живети!

„Јеси ли срећан?“ „Јесам.“ „Још увек?“ „Да. А он?“
„Дајте још пољубаца!“ „Је л мало – милион?“
Одговор је крешчендо. И време чу тај звон.

Славили су вас, дакле! Пристали свом сте добу!
Музика добро дође и весељу и гробу!
Како изрећи: мајстор прави музику добру!

Ал, сви већ у ноћ иду, због ужитка и среће,
неки ништавни, неки мање, ал сваки креће:
смрт их прати и шапће – сунца видети неће.

Али, кад гоњен сумњом, као и сви узници,
развејем лажни тријумф, укажу се губици:
тад осетим злослутни прекор у тој музици:

Вичете: „Кућа гори“ – ко цврчков дух, нерадо:
„Прах и пепео! Смрт је већ прошетала градом!“
Бесмртност ваша душа стече даром и радом.

Физику познајете, знате квадратни корен.
Настанак ваше душе у науци је створен;
Нестати лептир може – ви нећете, мајсторе!

А Венеција плеше, и тоне у весеље,
на земљи плод лудости стече дивно умење.
Ал шта од душе оста, кад престаде љубљење?

Прах и пепео! Дакле, шта довек нас очара?
Мртва је драга жена, и злато њено вара,
и висе њене груди! А и ја сам већ старац.

Амфибија

Свагдашњост исту моду шаље,
и свакодневни страх је исти.
Испловио сам мало даље
где су таласи топли, чисти.

И лежао сам на даскама,
и гледало ме сунце с хриди,
и није било међу нама
живога бића, да се види.

Да! Али спазих, нешто трепти:
нада мном пирну ветрић, благо.
Указа ми се чудни лептир!
Створење, мени тако драго!

Јер су се крила на пучини
опрозрачила, над обалом,
па их прозире сјај и чини
душом у етру залуталом.

Могу га таћи изнад главе!
А све је море било моје.
Једино неба моћна плавет:
Само брод, море, и нас двоје.

Никад лет такву моћ не доби.
За њим би хтело месо голо.
Такне ли море – нестао би!
Смрт слатка, свуда наоколо.

Зар инсект може више, боље,
да види, игром из давнина –
карике лет над кружним пољем
оних што биће само глина?

И би ми драга игра храбра –
да гледам плес тај завртложен,
који створење то изабра,
без тла под собом. Ко то може?

Ал шта ако ми душа, смело
још не збацује своју опну –
за дом признаје небо цело,
гледа одозго свет на копну,

ал сама се по свету вуче,
и воли живот што јењава,
без жеље крила да навуче
док у чаури ко црв спава?

А ипак кад је небо плаво
и кад су вали топли, душа
ослободи се ковитлаво
и ослобођен живот куша

ван градске буке и прашине,
да у предео мира ступа,
са страшћу истом, да! – Али не
да лебди, него да се купа!

Страст и мисао, док се боре,
са смешком кажу: „Ти у духу
постижеш све. Не презри море
ко тај што лебди у ваздуху!“

Страст и мисао сваким треном
вежу море и свод везивом,
ми сва небеса опчињено
замењујемо поезијом:

Јер ако море нешто буди
у месу – то је сан под сунцем.
То је најбоље што понуди
духу што хоће у врхунце.

Видимо, тамо где је дан:
дужност нас чека једна строга.
Све што чинимо, све је сан:
има ли неба изван тога?

До тада, руб се обневажи,
хоризонти пред сусрет горе:
тамо је земља што се тражи
кад нам дојади мртво море:

земља сигурна, земља чврста –
уз топли дочек, опет (веруј!) –
да нам протрља тела мртва
и одене нам праву меру.

Може л самилост чудног створа
идеју лета да окује,
ил небом плов, ил испод мора,
кад увек земља у оку је?

Advertisements