Ознаке


Роберт Луис Стивенсон је рођен 13. новембра 1850. године у престоници Шкотске, „граду ветрова“, Единбургу. По мајчиној линији води порекло од древне шкотске породице Белфур. Његов отац и деда били су познати морски инжењери – градитељи светионика, док је деда по мајци био свештеник. Детињство је протекло у ослушкивању мора и проучавању шкотских легенди чији су високи принципи рано ушли у његово схватање света. Као дете боловао је од туберкулозе плућа која га је испратила кроз читав живот. Како је сам говорио, уз њега су увек биле „отворене двери смрти“. Другови су га звали „елф“. Студирао је за инжењера, у Единбургу, одлазећи, ради породичних послова, на студијска морска путовања, заједно са оцем. Његов први прозни покушај, „Пират“ , настао је на тим путовањима, под утицајем Валтера Скота. Но, путовао је и копненом Европом, боравећи углавном на местима где су се окупљали уметници. У Грацу је 1876. упознао разведену Американаку Фани Осборн која је од њега старија десет година и која је у Европу дошла после развода, с троје деце (једно је, убрзо потом, умрло). Наредне године он живи с њом и њено двоје деце у Француској, после чега се она враћа кући, у Сан Франциско. Иако болестан, путује за њом, у Сан Франциско, да би је запросио и они се 1880. године венчавају. Стивенсон је усвојио њено двоје деце, а са пасторком Лојдом Озборном, који је и сам, касније, постао писац, неке књиге потписао је као коаутор.
У то време он је већ објавио доста „путних“ бележака, за разне новине, али још увек није пронашао свој оригиналан израз. Наредних неколико година покушава да пронађе место за породични дом које би одговарало његовом здрављу и омогућило му да ствара. Лети живи у шкотској вили свог ујака, а зими пребегне у сунчану Француску. Године 1882. излазе његове кратке приче, а наредне године роман „Острво с благом“. Године 1886. објављује ремек-дело, кратки роман „Доктор Џекил и мистер Хајд“. Један од његових сталних посетилаца, у то време, је Хенри Џејмс; Стивенсон пише сонет назван по имену славног пријатеља.
После очеве смрти, године 1887, породица се сели у Сједињене Америчке Државе. И даље мењају места боравка, у зависности од стања његовог здравља, тражећи места на морској обали и избегавајући оштрину северних зима. Постепено, одлази све јужније, посећујући пацифичка острва, задржавајући се посебно на Хавајима где пријатељује с последњим хавајским краљем, Дејвидом Калакауом, с којим проводи доста времена. Напокон се настањује на самоанском острву Уполу. Тамо се, најпре, уплиће у локалне политичке прилике, што му доноси извесне непријатности, али се, ипак, напокон, окреће ономе у чему је најбољи – књижевном раду. Поживео је на Самои још четири године. Трећег децембра 1894, увече, отворио је боцу вина и питао супругу: „Да ли ти моје лице изгледа чудно“, после чега је наступио колапс. Умро је два сата касније, од излива крви у мозак. Међу острвљанима је за живота постао легенда. Прозвали су га „Туситала“ (Онај који прича приче). Сахрањен је на врху планине Веа, у гробу с погледом на море. На надгробној плочи су усечени стихови из његовог „Реквијема“. Фани Озборн-Стивенсон се после смрти мужа вратила у Сан Франциско, где је умрла године 1914; њено тело је пренето на Самоу и сахрањено у Стивенсоновом гробу.
Стивенсон је умро, како је написао један поштовалац, „исувише млад и вољен“. Хорхе Луис Борхес који је говорио да воли „пешчане сатове, географске карте, издања из осмог века, етимолошке студије, укус кафе и прозу Стивенсона“, у својој песми „Праведници“ тврди да је један од оних који спасавају свет, „онај који захваљује земљи зато што постоји Стивенсон“. Стивенсона је обожавао и Набоков. Има ли ко у земљи лепе речи да не обожава Стивенсона? Нек тражи другу земљу.
Уз сјајну прозу („Господар Балантреа“, „Клуб самоубица“, „Црна стрела“ итд), Стивенсон је написао и неколико песничких збирки: „Дечји цветник песама“, „Луг“, „Баладе“, „Песме туђевања“, као и много песама које су остале ван засебитих књига. У покушају да свет обоји дечјим погледом, Стивенсон је следио Блејка, у правцу неоромантизма. Олдингтон је написао да Стивенсон пише „онако како би писало дете које је прочитало Милтона и Блејка“. Честертон каже да је Стивенсон „открио нову аскезу радости, далеко тежу но што је аскеза очајања“. Евгенија Славоросова пише да Стивенсон душу, е да би преживела, запућује у „бескорисни свет игре и снова, где по невероватној плавети мора, као анђели, промичу бела једра“. Његов стил је и данас узорита вредност енглеске прозе о којој Честертон пише да подсећа на „изоштреност математичке формуле“, додајући: „Стивенсон ће победити не зато што га многи воле, не зато што га маса чита а естете цене. Он ће победити зато што је у праву“.

Огњене армије

Дуж улице се лампе пале:
једва се чују капи пале
и грли сутон разастрт
замишљен дом и тихи врт.

Сад кад је тама пришла добу,
улази сјај у празну собу,
и запути се према пећи,
преко књижнице, треперећи.

Армије две. И свак се бори.
Види се, негде и град гори.
И очи пржи дим с бојишта,
па све угасне: нигде, ништа.

Али одједном сјај се врати:
фантомски град ће прах постати,
док у долини стравној тој
фантомске војске воде бој.

Угљене пећни, реци мени,
ко су војници безимени
и који је то град горући
на ватришту у мојој кући?

Небески хирург

Кад умре моја жуд,
и за радошћу труд
надрасте ме – тих сати
умећу заћутати.
Кад сјај дечије зене
први пут ме не прене,
кад жар и кише шум
не узбуде мој ум,
нек шиљак твој, Господе,
срећно ми свест прободе.
Јер не буди се дух,
чуј ме, не буди глух,
твој скалпел нек се вине
у срце, из висине!

+ + +

„Мој дом“, рећи ћу. Али плаво јато
кров сматра себи отаЏбином датом.
Заљубљени су, за женке се боре,
сав дан прекликћу на димњаку, горе.
И мачка – пуна достојанства слепог,
са златним крзном и шиљкастим репом
на фотељу се пење ко на трон
да контролише царство јој – мој дом.
И пас, ко газда, строго гази саг –
прохте ли му се, не пушта на праг.
Вртлар је врт мој ко свој прекопао.
Одавно сам им већ поверовао.
У своју кућу ступам ко гост фин,
да скромно круну окачим о клин.

Тужна промена

Одвећ сам дуго био млад,
искусих живот сав, до дна,
и седа коса већ је сад
и песма губи жар свог сна.

За тај жар платих. Многи јад
скоро ме одне, тад, у гроб.
Одвећ сам дуго био млад
мимоишла ме није коб.

Сад купих све. У одговор
смрти, животу да се дам,
с масама чиним глуви хор
јер немам снаге бити сам.
Знам све, ал све то бришем сад,
одвећ сам дуго био млад.

Романса

Начинићу ти брош, радовати те хоћу,
од птичје песме јутра и сјаја звезда ноћу,
изградићу палату за тебе, тек, и мене,
од зеленила шуме и плаве морске пене.

Изградићу нам кујну, две собе куће наше,
од белог цвећа реке и смеђих метли шаше,
да окупаш то тело што тако бело лежи
јутрима кишовитим, росама ноћним, свежим.

И где се ништа не чу музика ће да врца
лепа, најлепша песма, ретка музика срца!
Да се једино сећам, да обожим, сред сјаја,
ватрено отворени широки пут без краја!

Мору

Зашто се тако трудиш, дан и ноћ,
да кам у песак здробиш: чему моћ?
Бесплодно траћиш летњи мир на муку
вале безбрижно чупати из себе,
невидном снагом великанских руку
да поравна се са пучином гребен.
Хиљаде таквих беспослица лепих
направиш с јутра за Лилипутанце:
труд препун мука и напора слепих –
тако камену издубивши данце
кинески мајстор своју шару реже.
Али у сваком труду су пространства
тајнога смисла; светлост равнотеже;
у нама скрито дисање божанства.

Реквијем

Под звездом која тек изађе,
гроб ми ископај, мир да нађем.
Животу рад, ја умрех рађе:
нека ме овде смрт уљуљка.

Ова ће песма да ме скући,
да легнем, дуго странствујући:
врати се морнар с мора кући,
ловац се врати са брежуљка.

Advertisements