Ознаке


Томас Харди је рођен 2. јуна 1840. године, у Бокхемтону, источни Дорчестер, у енглеској покрајини Дорсет. Његов отац био је каменорезац и локални грађевински предузимач. Будући песник је имао амбициозну мајку која је хтела да њен син буде образован и угледан грађанин. У шеснаестој години завршио је школу за архитекте у Дорчестеру, код локалног архитекте Џона Хикса, да би 1862. уписао Краљевски институт Британске архитектуре у Лондону. Дипломиравши, примљен је у Друштво архитеката, али се вратио у Дорсет, јер се у Лондону никада није осећао добро, одлучивши да постане професионални писац.
Године 1870, на једној од студијских посета цркви Светог Џулиота у Корнволу, срео је Ему Лавинију Гифорд у коју се заљубио и којом се оженио 1874. године Били су нераздвојни тридесетак година; њена смрт је за њега била траума од које се дуго није опорављао, па је предузео пут у Корнвол, тамо где су се први пут срели. Ипак, две године после смрти прве супруге, оженио се дугогодишњом секретарицом Флорансом Дагдејл, која је била млађа од њега 40 година.
Оболео је од плауризме која га је однела 11. јануара 1928. Поводом његове сахране дошло је до полемике. Хардијева породица и пријатељи захтевали су да буде сахрањен у Стинсфорду, у гробу где је лежала његова прва супруга Ема, док је извршилац тестамента, сер Сидни Карлајл Кокрел, инсистирао да је његово место у Опатији Вестминстер, у Кварту песника. Напокон је компромис нађен тако што је песниково срце сахрањено у гробу његове супруге, а тело у Опатији Вестминстер. Извршиоци тестамента су, по пишчевој жељи, спалили писма и дневнике, што је, сматра се, нанело непроцењиву штету истраживачима Хардијевог дела и личности.
Као прозаист, Харди није имао успешан почетак. За свој први роман “Сиромах и дама”, године 1867, није нашао издавача, па га је, у очајању, спалио. Охрабрио га је његов тадашњи ментор, ЏорЏ Мередит. После прва три романа (1871-73) смислио је фикционалну покрајину Весекс, која ће постати место радње његових будућих прозних дела. Од 1874. и успеха романа „Пар плавих очију“, он се, заправо, оставио повремених послова архитекте и посветио књижевној каријери која ће трајати двадесетак година и донети десетак значајних прозних дела, међу њима и изврсни роман “Теса од Дубервила” (1891). Сматран је натуралистом који ремети викторијанско схватање брака и, посебно, сексуалне слободе. Његову прозу обожавали су Лоренс (који је о њему написао одличне огледе) и ВирЏинија Вулф, као и Сомерсет Мом који га спомиње у једној новели. Роберт Грејвс се сећао како се срео с Хардијем, двадесетих година прошлог века, у Дорсету. Харди је, тада, охрабрио младог писца. Занимљиво да је сам Харди себе сматрао песником који романе пише због новца. Данас је његова проза на већој цени од поезије, али нема добре антологије енглеског песништва која би га прескочила. Најбоље његове песме садрже извесну непорецивост конкретности, карактеристичну за енглески песнички израз. Између осталих, веома га је ценио и волео Филип Ларкин на чије песништво је извршио несумњив утицај.
Роман Полански је по „Теси од Дубервила“ снимио истоимен филм, с Настасијом Кински у главној улози. Мајкл Винтерботом је екранизовао Хардијевог „Незнаног Џуда“. Хардијеву биографију објавио је Мајкл Милгејт, 1984. године .

Сусрет

У океанској безданој дубини,
далек од света што мре у таштини,
он, непомичан, самоћу баштини.

Саламандерски блесак расут ту је;
по келијама челичним се чује:
у ритму вала ледне лире брује.

Огледала су уснула у низу,
а по рупама очним, леду близу,
злослутни морски црви здушно гмижу.

Ум у бићима стиглим незванима
потонулим у слепим незнанима
гасе алмазне искре, безданима.

Јато за јатом ту се снено јати,
међу мрежама озлаћених сати,
чему таштина – питање их прати?

Па шта. Док гениј ствара од немила
стас равномерни расечених крила
вољом виших и свепробудних сила,

по законима сличности тај пар
спремао се за погибељни дар –
да лед загрли ту челичну ствар.

Тако су расли, споро, ал без спора,
ледник – у тамној даљи иза гора
и брод што не зна влагу топлих мора

да од смртника нико није смео
да схвати њихов следећи удео
зближења које нико није хтео,

ил знака да је пут њихов слућен, и
да су предвечном силом привучени
да не избегну сусрет одлучени.

„Време“! – Гласник ће криком да дорекне,
тле задрхтаће – у сваком да јекне
одјек велике, страшне одгонетке.

Новембарска ноћ

Запазих већ тај лед
кад зими приспе ред:
ветар ме странства прене,
полусном ноћ покрене:

У собу лист се спусти,
под креветом зашушти,
а стабло шкрипне јаче –
ко за живима плаче.

Кад све у мир замакне,
суви лист длан дотакне:
долазиш опет, бдећи,
оно последње рећи.

Раскид

Киша о стакла, шкрипа врата,
бесни ветар у ноћи.
Сам сам, а ти си, негде, тамо,
куд за век нећу доћи.

Ал није крива твоја својта,
не киша свет што купа,
не може то да буде разлог
што више нисмо скупа.

Qубави наше згасну јасност,
и навек нас окова
нешто више од твојих ближњих
и дуже од векова.

Црни кос

Зађох у жбуње, на ветру је
снег невидљиво чист,
по превојима крошње струје:
брезе желе у вис.
Прљав облак се запустио
и сутони дан ишту.
Свак ко је кућу напустио
хиташе свом огњишту.

У земљу, што се лиши лица,
паде леш овог света
и небо поста кабаница,
док појао је ветар.
Беше сув ритам ноћне земље,
зачећа и сахрана,
и сваке плоти прах би спремљен,
и дух је сама рана.

Ал глас нечији ноћ премости
над гранама сутона:
он је певао о радости
пољана и путова.
То кос из шуме које није,
чудак од свих одбачен,
одлучи душу да излије
у свет црн, наоблачен.

Тако је мало надахнућа
за такво ликовање
оном ко тле у ум закључа,
и схвати ствари стање,
ал нујну струну вере пушта
ноћни песник у песме,
као да зна и нешто у шта
ја веровати не смем.

После мене

Кад време моје двери склопи и рачун среди,
кад најнежнијег маја зашуме сви ластари
као тек спала свила, тад рећи ће суседи:
„Па он је, увек, сличне примећивао ствари“.

И кад надође сутон, са узмахом у зени
кад јастреб, секућ ветар, слети на трн далеки,
примакавши се оној доњој, најнижој стени,
„он је стајао тамо“, путник ће рећи неки.

И кад ме мрак прекрије што над тлом шири вео,
и јеж низ шуму мине док љубичица пахне,
неко ће рећи: „Од нас он оде, ал је хтео
у сваку твар невину по живот да удахне“.

Кад, да сам отишао, пристигну до њих вести
и погледају небо које озвезда зима,
да ли ће рећи неко ког више нећу срести:
„Он упи све те тајне, да их тумачи свима“.

И кад у мраку за мном зазвони звоно сyда,
и забаци му језик бришућег ветра улет,
хоће ли, уздрхтавши, ко рећи, пред нов удар:
„Он га не чује, али ослушнуо би, увек“.

Advertisements