Ознаке


Хенри Водсворт Лонгфелоу рођен је 21. фебруара 1807. године у Портланду, држава Мејн. Његов отац био је адвокат, а деда по мајци генерал из америчких ослободилачких ратова и члан америчког конгреса. Добио је име по ујаку који је као поручник морнарице погинуо у бици код Триполија. Био је друго од осморо деце у породици. Похађао је приватну школу, а 1822. са петнаест година уписао Бодојн колеџ у Брунсвику (његов деда био је један од оснивача тог колеџа). Тамо је упознао Натанијела Хоторна, с којим ће га повезати дугогодишње пријатељство. Дипломирао је 1825, кад већ увелико пише поезију; студије је окончао као убеђени униониста. Исте године објављује књижицу од четрдесетак песама. Његови преводи Хорација донели су му студијско путовање у Француску, Шпанију и Италију. У Мадриду се срео са Вашингтоном Ирвингом који га је охрабрио да пише и даље. По повратку у Америку, 1829. године, понуђено му је место професора на Бодојну. Дуго година предаје на университету, преводећи и пишући своје ствари.
Четрнаестог септембра 1831. оженио се с Мери Потер, другарицом из детињства. На професионалном плану ређају се успеси, и на катедри, и у књижевности, али 1835. године његова супруга умире у шестом месецу трудноће, од последица побачаја, у својој двадесет другој години. Песник је умрлој супрузи посветио најпре песму „Кораци анђела“, а неколико година касније и песму „Средокраћа“.
Од 1836. године он је професор на Харварду. Упознаје Фани Еплтон, кћи бостонског индустријалца, која ће се 10. маја 1843, седам година по познанству, удати за њега. Имали су шесторо деце. Фани је умрла 9. јула 1861, када је ватра са свећа захватила њене хаљине. Песник је покушао да је спаси, али је стигао касно и она је сутрадан умрла, од опекотина. Од тада, Лонгфелоу више није бријао браду.
У марту 1882. разболео се, осећајући јаке стомачне болове које опијум није могао да ублажи. Умро је, окружен породицом, 24. марта 1882. године, од стомачне инфекције која се завршила сепсом – перитонитисом. Сахрањен је крај обе своје жене, на Моунт Оберн гробљу у Кембриџу, држава Масачусетс.
Лонгфелоу је најпознатији по свом спеву „Хијавата“, из индијанског живота, који је његово име прославио у целом свету; такође, аутор је превода Дантеове „Божанствене комедије“, а преводио је и Микеланђелову поезију. Писао је прозу и путописе. По и Витмен нису га волели, сматрајући га епигоном европског песништва, али та је оцена неправична. Класичну вредност достижу његове краће лирске форме, посебно сонети.

Јесен

Тебе, Јесени, киша ознамени
под заставама буре – капи теку;
Самарканд нема свилу тако меку,
али и оклоп неко ти намени;
стојиш ко Карло Велики и гледаш
над мостом злато; док краљевска рука
благослов земљи дели после мука,
домаћинствима благодат да преда;
твој штит је месец, над планином старом,
небо је стреха, пукла изнад света;
Твој корак желе молитве сељана:
да блесне снопље ко плам над олтаром;
овацијама праћен, штедри ветар
златнике лишћа расипа из длана.

Моје књиге

Тужан ко витез из средњега века
погледом клизим врх оружја прашног:
штита, рапира некад тако страшног
који, изложен у холу, длан чека.
Изгубљеном ме страшћу чежња слади:
сад пустоловна поља тек су сене
које се губе; сузе ми скривене
дрхте на кожи и у седој бради.
Тако ја гледам на књиге с полица –
моје оружје, славу дана других –
већ бескорисне, са попалим труњем.
Сете ме оног себе, друкчег лица,
млађег и јачег. И путева дугих
кад ходах лако, ведар и незбуњен.

Средокраћа

Пола живота прошлост је, већ, сад, и
ја се опраштам, унатраг мотрећи,
са надањима младости да гради
кулу коју је могла стихом стећи.

Нису немарност, настраност и жене,
ни бурне страсти засметали томе:
жалост и брига убили су мене
и настављају даље да ме ломе.

Поново видим прошлост, ко на брегу:
у граду таме што јавно позира
лажни се звуци и светлости легу

над крововима и над излозима –
ал свуда јесен к мени стазе прти
јеком све ближе грмљавине смрти.

Природа

Као што брижна мати, кад дан је на исходу
узме за руку чедо и у кревет га смешта,
а оно мало хоће, а помало се нећка,
док напушта играчке разбацане по поду,
још зурећи за њима кроз отшкринута врата,
ни охрабрено, нити утешено кроз реч,
(обећањем да други спавају давно већ,
и тако, мало љутог, и сан га већ захвата),
тако Природа ради с нама, и носи све,
једну по једну, наше играчке, и раздваја,
и за руку нас води, нежно, у доба касно,
да једва знамо да ли да идемо ил не,
јер сан је тај предубок да схватимо до краја
колико у незнаном остаде све што знасмо.

Божја воденица

Воденица Божја полагано меље,
још су ради жрвњи, и сад, ко и пре;
са стрпљењем чека, за њу мливо све је,
биће самлевено апсолутно све.

Advertisements