Ознаке


Херман Мелвил рођен је првог авуста 1819. године као треће дете Алена и Марије Мелвил. Мелвилов деда по оцу, мајор Томас Мелвил, био је угледна личност и песник, а деда по мајци генерал Петер Гансеворт, јунак из битке за Саратогу. Ален Мелвил послао је сина у њујоршку Школу за дечаке. После извесних пословних губитака, покушао је да породицу пресели у Олбени, где би се послови успешније развијали, али је ускоро, 1831. године, умро, оставивши породицу у беспарици. Мајка Марија се с децом вратила у кућу своје мајке. Херман је три године (1837-40) провео на академији у Албенију, где је студирао класичне науке. Године 1839. путовао је Ливерпул, на броду где је радио као део послуге. (Тај пут ће описати у новели „Редберн; његово прво путовање“, 1849. године). Као слободан дух, тежио је самосталности и пустоловини. Трећег јануара 1841. године он је морнар на броду који путује за Њу Бедфорд, у Масачусетсу. Касније је говорио да је његов живот отпочео управо даном почетка те пловидбе. Путује по Јужном Пацифику – али се не зна тачно где је провео наредних осамнаест месеци, осим што се зна да је био морнар на броду „Акушнет“ са којег је дезертирао на Маркеским острвима, јула 1842. године. Три недеље је живео на Тајпију, са тамошњим урођеницима које је био глас да су канибали; међутим, према Мелвилу су се понели лепо. Тамо га је укрцао други брод и допремио на Хаваје. Неколико месеци је на Хавајима радио као трговац, да би се, напокон, вратио у Бостон, октобра 1844. године.
Наредне године довршава роман „Тајпи“, који најпре не може да нађе издавача, а онда га, ипак, налази, у Лондону, где је објављен 1846. године. Бостонски издавачи објављују роман „Ому“, такође с темом из урођеничког живота; Мелвилово име постаје познато као писца авантуристичких проседеа. Следе „Редберн“ и „Бела јакна“, али „Марди“, философска новела, разочарава читаоце који су очекивали још поморских авантура.
Четвртог авуста 1847. оженио се Елизабетом Шо. Медени месец су провели у Канади. Имали су четворо деце, два сина и две кћери. Године 1850. селе се у сеоску кућу у Питсфилду, Масачусетс (где се данас налази његов музеј). Ту ће Мелвил провести тринаест година, бавећи се писањем и уређивањем фарме. Спријатељио се са Натанијелом Хоторном који живи у оближњем Леноксу. Једно од највећих дела написаних на енглеском језику, Мелвилов роман „Моби Дик“ (1851), посвећено је Хоторну. „Моби Дик“, књига која има толико превода, на свим језицима света, која је у двадесетоме веку толико пута већ објављивана, није донела аутору такорећи ни паре: издавач није успео да распрода прво њено издање. Новела „Рај нежења и Пакао девица“, као и уводне странице „Моби Дика“ (кад Исмаел и Квеквег преноће у истом кревету), послужиће за потоње спекулације о Мелвиловој наводној хомосексуалности, али је на спекулацијама све и остало.
Године 1863, он с породицом прелази у Њујорк. Године 1867. сустиже га трагедија: његов најстарији син Малколм се устрелио, по многим назнакама, случајно. Мелвилу се чини да више не може да пише. Он се прихвата положаја шефа царинске службе града Њујорка и остаје на том положају у наредних деветнаест година. При крају живота штампа огромну епску поему „Кларел“, затим песничке књиге „Џон Мар“ (1888) и „Тимолеон“ (1891). Умро је у својој кући у Њујорку, изјутра, 28. септембра 1891. године. Лекар је у смртовници написао да је узрок смрти срчани удар. Сахрањен је на Вудлаун гробљу у Бронксу, Њујорк; готово тридесет година иза смрти био је потпуно заборављен. Онда је 1921. године Рајмон Вивер штампао његову биографију. Године 1924. објављена је једна од његових најбољих новела, остала у рукопису, „Били Бад“, коју је Вивер добио од Мелвилове унуке. Уследили су есеји Карла ван Дорера и Дејвида Херберта Лоренса, као и биографија Луиса Мамфорда: отпочео је велики повратак једног од највећих америчких писаца, повратак који се до данас није завршио.
Мелвил је озбиљан песник који је песме писао читавог живота. То нису (само) песме које је, успут, писао прозаист, већ стихови писца који је, да је хтео, и у том правцу могао више да се развије.

Малдивска ајкула

О флегматичној ајкули је реч
што сече воду ко да море шири;
та риба-пилот, азурна и мазна
у присутности тек се узнемири.
Тестера уста и грозна пераја,
вечито гладна гуљава сиришта,
горгонска глава – сем мржње и страве
никоме неће понудити ништа;
вребају посвуд назупчани зуби,
троструке двери утробне дубине –
тек тамо бисер стекне уточиште,
азил једини – кроз чељуст судбине!
Пријатељице, молитвено исте,
ипак не деле гозбу тако често –
с оком и мозгом детињастог старца
кидају бледо и ужасно месо.

Уметност

Спокојни кад смо предамо се снима
о бестелесним многим плановима.
Напредовању, креацији ствари
кад мноштво њих се сyсретне и спари –
пламен с топљењем, ветар са мрзлином,
тужно стрпљење са снажном топлином,
а понижење, с презирном гордошћу;
са мржњом љубав, а инстинкт са радом –
да мистично се помешају, крадом
у Јаковљевом срцу узаврелом:
због Уметности – рвања с анђелом.

Бој на Стеновитој реци

Тенеси, поглед из Оксфордског манастира

И овај сукоб, у свој ред,
ко Тјуксбери, ко Барнет Хит,
ишчезаваће, и са списка
датума прећи тек у мит.
Сном друида у сенци стабла
учиниће се свима он
и бој данашњи скриће магла,
и забораву покров склон.
Јуже! Северу! Кроз Вас струјне
крв Руже Беле, Руже Рујне.

Сукоб Јорка и Ланкастера
борбом је зван за праву ствар:
страст, презирући бол и смрт,
распириваше часни жар.
Монах је војске благосиљао.
Ал крст на злату, тако слављен,
у сударању бодежа је
братоубиством оскрнављен.
Кроз Југ и Север жалци круже
Руже Беле и Рујне Руже.

И Розенкранц у кедровима,
и Брекенриџ, сред кипариса –
удео њихов магла биће
коју ни време не записа.
Пред јуриш војска сва умину
кроз сутон јела и кроз тује,
предосетивши ту тишину
што их за смрћу очекује.
Север и Југ анале пуне
крај Руже Беле, Руже Рујне.

Ал тамо где је нож јаросно
свинут у рани, и где тле је
мачем душманства немилосним
служило за ров и траншеје,
где неми вера, закон ћути,
где ум је крви вреле сев,
хоће ли Југ и Север икад
да умире свој страшни гнев,
да свет се врати земљи нујној,
за Ружом Белом, Ружом Рујном?

Злато у гори

Злато у горској студи,
у кланцима заруди,
а похлепа у срцима.
Свод нема крај, нит крај има
незадовољство људи.

Приказа

Грч је стигао. И док је долина
у пасторалној зелени спавала,
гоблинска гора дигла се рукама,
(не престрашена, колико лукава),
лапорцем стења, вулканским лавама.

До свог подножја болесна је била,
у узмицању твари би пропала;
и око прозре суштину порекла,
разумевање мисао је стекла
тих удубина! и нашег стопала.

Дакле, Чврстина корака је нашег
срж ватре с којом до данас ходимо;
већ годинама корацима владам,
ал, ипак, ко се не плаши и сада
претње с којом се све то догодило?

Advertisements