Ознаке


Џералд Манли Хопкинс рођен је 28. јула 1844. године у Стратфорду, Есекс, као најстарије од осморо деце Катарине и Менлија Хопкинса, проценитеља поморског осигурања; у породици су на уметничке склоности будућег песника гледали с непријатељством. Похађао је Хајгејт Скyл, а потом Бејлиол колеЏ на Оксфорду, где је студирао класичну уметност и науке. Тамо се спријатељио са песником Робертом БриЏисом, а од већине студената се разликовао сензитивношћу која се у том узрасту међу младићима сматра слабошћу. Дружећи се с будућим теолозима Хенријем Пери Лидоном и Едвардом Пасијем, члановима тзв. „Оскфордског покрета“, подвргава се строгој самоконтроли, тела и духа.
Године 1866, поводећи се за Џоном Хенријем Њуманом, будућим католичким кардиналом, из енглеске, протестанстке, прелази у Римску католичку веру. Под Њуменовим утицајем одлучује и да прими свештенички постриг. Путује у Швајцарску и улази у језуитски ред. Наставио је да студира теологију y манастиру Сент Беноа, у северном Велсу, где живи три године у спартанским условима. Пише поезију – сматра се да је почео да пише касно, најпре због противљења свог оца, а потом због свештеничког позива (писање „лаичке“ поезије у црквеним круговима сматрало се неприличним). У манастиру пише дужу песму коју покушава да објави у једном католичком листу. Песма је прихваћена, али ипак није објављена. Бриљантни студент са Оксфорда пада на завршном испиту из теологије. Готово сломљен, године 1874. враћа се у Енглеску да предаје класичне уметности; ради у Лондону, Честерфилду, Оксфорду, Ливерпулу, Глазгову, Шефилду и напокон постаје професор грчке књижевности на университету у Даблину. Тамо се, због енглеског порекла и неслагања са ирским политичарима оног доба, осећа изолован (о чему говори његов познати сонет „Будим се – ноћи, а не дани круже“). Има истраживача који мисле да Хопкинс није објављивао више и због тога што у његовој поезији има хомоеротских и, чак, хомосексуалних мотива (наводно је осећао платонску емотивну везаност за једног БриЏисовог рођака). Чак и да је тако, те претпоставке нису од значаја за Хопкинсову поезију. Умро је од тифусне грознице, 8. јуна 1889. и сахрањен на Гласневин гробљу у Даблину. Његове последње речи на самртној постељи су „Тако сам срећан, тако сам срећан“.
За живота Хопкинс је објавио само неколико песама. Његове песме су, после песникове смрти, послате старом познанику из школских дана Роберту БриЏису са којим се повремено виђао. БриЏис је објавио избор из Хопкинсове поезије 1918. године. Потом су објављена допуњена издања 1930, 1948. и 1967. године. Хопкинс је песник који воли алитерацију, језичку игру, унутрашњу риму, употребу хомонима и синонима – тражећи сложенији израз у познатим песничким схемама и на познате теме. Бродски сматра да је, језички гледано, сличан Цветајевој. Опсесивна његова тема су невиност дивљине и исквареност човеком устројене цивилизације која је обезбожена.

+ + +

Будим се – ноћи, а не дани круже,
ко сати, црни сати, да вребају.
Шта видиш срце? Путеве у сјају?
Мора се светлост почекати дуже.

Имам сведоке. А кад кажем сати
мислим године, живот. Моја туга
крик је, крик писма за далеког друга
који га неће никад дочекати!

Спаљено срце. Божјом вољом муку
горчине кушам. А сам сам тај укус.
Кости и месо шире се. Крв гори.

Дух ко дрхтаво тесто кисне. Видим
уклет род оних за које се стидим.
Зноје се. Ја са бичем: од њих гори.

Алхемичар у граду

Мој прозор према небу отвара се,
у добу које не учиних својим,
и подстрекава отапање масе:
свет сав пролази, а ја, ту, још стојим.

Сати су исти, али господари
и људи нацрт имају свог дела:
употпуњујем непотпуне ствари
и испуњавам обећања смела.

И ја – ако ми не попусти пажња,
кроз све године, и уз право средство,
могу, уз напор, и тражења важна,
да задобијем њихово наследство,

ал сад, кад прати жар цинични смех –
како ка злату дух мој да се дрзне?
На крају неће надути се мех,
и напокон ће ватра да се смрзне.

Јер сад је касно лек да се узима
од срама који за мене се лепи,
кад имам посла само са људима
немоћнијим од кљастих и од слепих.

Не могу овај град да волим мање,
мада се љубав у предаји слама;
желим невиног света дивље стање,
и одрон земље над свим обалама.

Уз ветровите ходам павиљоне
да гледам сунце недозвано, ниско,
градске пејсаже променама склоне –
сенкама кула да покажем блискост.

Између куле и земље залази
пода мном зрак и носи неки склад;
у хоризонту околном налази
тачку – и тамо настаје сва глад.

И тад намрзнем ту јасну предају,
неуспех који обећањем брине;
ја бих обалу коју нам не дају
и пријемчивост слободне дивљине,

ил стару хумку што кости прекрива,
стрмину где се птица настањује,
дрвеће које у стењу пребива
ваздуха чистог утишане струје.

Тамо бих, на тој висини, пред крај
по заласку да легнем како умем,
и да пробијем жути воштан сјај
слободним дугим погледом, ил умрем.

+ + +

Моје властито срце милосније нек буде;
самопрегором својим сву тугу нек упије,
за добар циљ; не живи ум распет разумније
уз распетост што тражи још распетости луде.
Одбацујем удобност, ал немам више снаге
неудобно да кружим, ко слепе очи свађе
у тамном дану, или ко жеђ која не нађе
жеђ свачега у свему на целом свету влаге.
Душа, у себи; дођи, јадниче, нек ти буде –
посаветоваћу те; мишљу отиди другде;
напусти корен собе; нек постане потребом
радост у Богу знати шта Бог мора да зна;
такав осмех прогледа; незнани пут је небо
између две планине – даљина љупког сна.

Инверснајд

Тамно изгорели, ко леђа риђана.
Њихова је рика с виса скотрљана.
Руна пене овчје, козе што се вере,
низ кичму флауте ту се ујезере.

Ветар капу коже над пенама стреса
као да умаче у супу од меса,
а спруд беспомоћно целу слику склапа:
заврћени очај који се утапа.

Ребра обала су орошена, док
низ препоне стрме реку носи ток
што подиже папрат, и врес скупа с њим,
па их стропоштава расуте у дим.

Шта би свет постао с њим да не освану
влажност и дивљина? Нека преостану,
о нек преостану дивљина и влага;
у корову живи једна дивља снага.

Небу небеско

Хоћу да одем, непознат,
где пролеће не болује,
на поља где не воде рат
над љиљанима олује.

Желео бих да останем
где ветрина не забаса,
да нем ко пашњак осванем
изван дохвата таласа.

+ + +

Гле, Пролеће сад разара хладноћу,
ветрове лови и снег улежали.
Зар није чудна спорост што не жали
да пожурује пуп будућем воћу?
Захладни спомен мојих старих дана
јер распирити мени није дано
семе које је да расте сејано,
већ се расипа по смету пољана
где моје стопе нису стопе газде.
Младост је моја узалудност страсна
што чини малим увећани принос.
Касно овладах незграпном вештином
да сиротињске утискујем бразде.
Како је горка истина прекасна!

Пролеће и јесен

За једну девојчицу

Да ли си тужна, Маргарета,
јер неста Злато шумског света?
Бринеш за лишће, ко за људе,
још такве мисли јад ти буде?
Ах, кад године прођу, и ти
хладно ћеш пали лист примити,
мало-помало, ништа страшно
неће у смрти шуме бити.
Ал плакаћеш, да не знаш зашто.
Сад нису важна истицања:
увек је исти јад ницања.
Ум не зна, неће чути слух
шта срце зна и слути дух:
човек је ругло овог света,
и зато плачеш, Маргарета.

Пролеће

С пролећем ништа није поредиво.
Коров уплиће бујање у ход.
Јаја су дрозда округла ко свод,
кљун дебла куцка. Све је опет живо.
Слух се напреже да чује звук чисти.
Уцвале крушке у плавети ведрој,
а плавет слази на имање штедро
где плешу јагњад, врхунски солисти.
Па у чему је радост без границе?
У трагу рајског земљиног почетка:
спаси га власти будућег поретка!
Нека, Господе, тај свет, греху предан,
не обезвреди невиност дечице:
дечји је избор достојан и вредан.

Склоност ка савршенству

Запевај, ћутњо изабрана,
напетом уву буди пој,
заведи ме у мир пољана,
сушта музико за слух мој.

Немите усне! Јачај, жеђи;
С вечерњим звоном, на тој стази,
у свој наџивот мирно пређи
што уме да се, сав, изрази.

За вид је двострук след промена
где несаздана чека раван:
хрпа вештачких успомена
замрачи поглед једноставан.

Непца, та шкриња похотљива,
где се винима купа ждрело,
не знају како сласт је жива
када божанско кушаш јело.

Ноздрве, ваш је дах и даље
над вревом горд, ал знате л ишта?
Знате ли какав мирис шаље
кадионица светилишта?

О, прве руже такли длани,
пете с влатима за подове,
крените стазама озвезданим
до врата куће Господове.

Сиротињо, ту заручена,
невеста биваш из даљина:
ступи у љиљан обучена
без венчанице и тканина.

Advertisements