Ознаке


Џорџ Мередит рођен је 12. фебруара 1828. године y Портсмуту где је његов отац био кројач. Кад је Џорџ напунио пет година, његова мајка је умрла – детињство песниково после њене смрти није било срећно. Отац Аугустус Мередит је 1837. године банкротирао и отишао у Лондон, а сина послао на село.
Године 1842, кад је песник имао петнаест година, послат је у Моравску школу у Нојвиду (Немачка). Тамо је провео мање од две године, али довољно да тај период искористи за марљиво учење, стицање разбора, самопоштовања и храбрости. Заволео је, посебно, немачку музику и поезију.
У то време он се спријатељио са адвокатом Ричардом Стивеном Чарноком; у његовој кући је упознао удовицу Мари Елен Николс, кћи писца Томаса Лава Пикока, девет година старију од себе. Њих двоје су се узели 9. августа 1849. године, но брак није био успешан, јер су обоје били јаке личности – свака је, често, вукла на своју страну. Њихово једино дете, Артур, рођено је 13. јуна 1853. године. Прве песме објавио је 1849. године, а прву песничку збирку 1851. Песников брак потрајао је до 1858, када га је супруга напустила због сликара-прерафаелите Хенрија Волиса. Она ће умрети 1861. године, али ће остати његова животна љубав; њен лик, на разне начине, присутан је у многим женским ликовима његових романа, посебно у „Модерној љубави“ и славном „Егоисту“.
Године 1859. он објављује свој први роман, „Искушења Ричарда Феверела“. Наредне године почиње да ради као читач рукописа за издавача „Чепмена и Хола“. До 1894. он ће давати мишљење који рукопис треба објавити, а који не. Па, иако је, као и већина уредника, имао крупних превида (одбио је, рецимо, „Едгин“ Семјуела Батлера), остало је забележено да је охрабрио ЏорЏа Гисинга и Томаса Хардија.
Године 1863. оженио се по други пут, с Мери Вилијеми, која је прешла преко негодовања свог оца, и удала се за њега. Испоставило се да је била у праву. Настанили су се у Сарију, на југоистоку Енглеске. Она је постала домаћица, практична жена која прати и следи интересе свог, све успешнијег, мужа, што је њему и било потребно. Имали су двоје деце, Вилијема и Меријету. Године 1870, он објављује роман „Корнхил“ који је постигао леп пријем код публике и критике, а 1879. и своје најчувеније дело, роман „Егоист“. У позним својим годинама он ће, такође, ређати успехе (највећи међу њима је роман „Дијана на раскршћу“, из 1885. године). Но ти успеси су проткани породичним несрећама. Од канцера 1886. године умире његова супруга, а син Артур из првог брака, умире 1890. године.
Његова репутација расте, после још неколико романа и збирки стихова стављају га у први ред тадашњих енглеских аутора. Постаје, по смрти Тенисона, 1892. године, председник Друштва писаца. После 1895. године престао је да пише прозу и окренуо се поезији. Последњу збирку објавио је 1901. године. Умро је 18. маја 1909. године у својој кући, у Сарију.

Песма у безвуку

Не пева суве шаше дворед,
и ипак звук се чује.
Дах ме изнутра озарује,
само пролазим поред.
У грудима ми струна несна
уздахе буди глуве.
Ничег сем звука шаше суве;
у мени је та песма.

Луцифер међу звездама

Кнез Луцифер се међ звездама јави.
Диже се увис, уморан од власти,
и као куглу врти облак тмасти
док хране гробља, грешници, у трави.
Молитва слаб је чин пред атак његов.
Над Западом је он то крило моћно,
понад афричке жеге звере ноћно –
црна планета над арктичким снегом.
Ожиљке сеје, да постану спона
у успомени на бунт против Оца,
па, сложив крила, озго, попут копца,
ко мозак неба, посматра свет свој.
Ал старим трагом креће, строј по строј,
неколебљива армија закона.

Гробница љубави

Путе, куд ветар хита копљу сличан,
костура сенко на леђима вала!
Ту је ископан гроб Љубави сталан,
где ударцима мораш бити вичан,
где понад песка сикће језик слан;
шум океана низ видокруг мину
ребрастог ветра – црте кроз белину.
Беше л за љубав мрети дубљи план?
Не могу то да тврдим, ал од тад,
ко да украден пољубац ме кори,
равнодушношћу; само то је пад!
Губитка дан се не враћа у зори.
Не грех, то грешка беше. Ал је важно,
да кроз трагично ово постојање,
у страсти буде лопова што мање!
Издани смо, ал шта је било лажно?

Зимска небеса

Оштра је ноћ, и мада хладна, звезда
са земље скида оков који плаши;
ноћ која чини небо домом нашим
више но сенке земаљскога гнезда.
Дуж нашег пута јеле нек нас здоме,
што крошњом зује ко да су кошнице:
буде валовљем пену двоумице;
мртви и живи оживеше мноме.
Све нас огрће: прошлост смртна дише,
живот светлуца над рекама смрти.
Прах смо и месо; то нам се просветли
ил чак ни то. На пролеће мирише
сјај, то богатство што у зраку дрхти:
заима душа тек то што осети.

Advertisements