Ознаке


Џорџ Сантајана рођен је 16. децембра 1863. године у Борасу код Мадрида, као једини син из другог брака његове обудовиле матере Џозефине, кћери шпанског званичника који је радио на Филипинима. Са својим првим мужем Џорџом СтарЏисом, трговцем из Бостона, Жозефина је имала петоро деце, од којих је двоје умрло као одојчад. Она је живела у Бостону до смрти свог мужа, године 1857, а онда се преселила у Мадрид, где је 1861. године срела Аугустина Руиза де Сантајану, старог свог друга са Филипина (где је био на служби), за кога се удала 1862. године. Пишчев отац бавио се, без великог успеха, и сликарством. Њихов син, будући писац, добио је шпанско име Хорхе.
Нова породица живела је у Мадриду и Авили, до 1869. године, кад је Жозефина са своје троје деце из првог брака напустила мужа и сина Хорхеа, и вратила се у Бостон. Године 1872. отац и син су допутовали у Бостон, али до измирења у породици није дошло; Аугустин се вратио, без сина, у Авилу, где ће провести остатак свог живота. Хорхе је остао с матером и његово име је поенглежено у Џорџ. Видеће оца следећи пут тек као харвардски студент.
По завршетку Бостонске латинске школе, ступио је на университет Харвард. По дипломирању, 1886. године, две године студира у Берлину, па се враћа на Харвард, где докторира на делу немачког философа Рудолфа Лоца, поставши професор философије у тзв. „златним годинама“ философског одсека харвардског университета. Неки његови студенти, на које је извршио известан утицај, касније ће постати славне личности: Т. С. Елиот, Фрост, Гертруда Стејн, Волтер Липман, Волас Стивенс, Ди Боа, Хенри Острин Волфсон итд.
Прва његова књига је песничка збирка „Сонети и друге песме“, а за њом следи књига философских есеја „Разум лепоте“ (1896), збирка предавања из области естетике; углед оригиналног философа учвршћује и следећа књига, „Разлог живота“ (1905). Године 1912, добивши материно наследство, даје оставку на Харварду и остатак живота проводи у Европи. За то време, као већ познат философ и песник, написаће још деветнаест књига, од којих ће роман „Последњи пуританац“ (1935, својеврсна аутобиографија, писана у форми билдунгсромана) постати бест-селер. Приходи од књига омогућују му финансијски обезбеђен живот.
Сматра се философом „америчког прагматизма“, који наслеђује философску заоставштину Вилијема Џејмса, Чарлса Сандерса Пирса, Џозија Ројса и Џона Девеја, али се и разликује од ње, у правцу „природне метафизике“ која, парадоксално, не одвраћа поглед од материјализма Демокрита и Лукрецијуса (кога је сматрао својим омиљеним песником-философом). Иако је био агностик, рационалист и пантеиста, веома је поштовао монотеистичку религију, сматрајући је битном за свако дубље разумевање света (књиге „Разлог религије“, „Идеја Христа у Јеванђељима“, „Тумачења поезије и религије“). Остајући на позицијама декадентног песимизма, сам себе је дефинисао као „естетичког католика“. Уосталом, последњих десет година живота провео је у Риму, у једној католичкој установи, где су се за њега, (никада се није оженио), старале ирске монахиње. Био је човек аристократског држања и манира, елитист, склон иронији.
Многи његови философски закључци постали су афоризми новога доба. Рецимо, „крај рата дочекаће само мртви“. Или, један од најпознатијих, за који многи, цитирајући, и не знају да је његов: „Они који не познају сопствену прошлост, биће принуђени да је понове“.
Сабране песме ЏорЏа Сантајане објављене су 1979. године, а писма, у осам књига, између 2001. и 2006.

Кејп Код

Пешчана плажа, шикара борика,
широки залив, уз дуж неботика,
о, како за домом чезнем!

Со, со мирише над морима увек,
камен: облине и одежде суве –
кад ће брод стићи? Не знам.

Патрљак штрчи нагорео, спечен,
изврнут мекан колосек пресечен,
зашто је свет тако стар?

Лаптави талас и пространост неба,
пролет грактавих врана и галеба,
где смрт изгуби доречења дар?

Врбо на коси, рите поплављени,
броде насукан ко клада на стени,
отпочне кад и живот јад!

А измеђ бора и равни обале
о ветар, вечни ветар носи вале!
Када ће почети људска воља? Кад?

Мора да још је хаос у свету васцеломе

Мора да још је хаос у свету васцеломе,
малом свету унутар мојих смишљених лажи;
за моје груди то је некаквог раја спомен
где ме сав живот лепа визија моћно тражи.
Сред природне љуштуре у дремеж сам огрнут,
непажљив за промену друкчијих небосклона,
где новорођен Ерос сад лети кроз ноћ црну,
ил неки стари Кронос збачен је са свог трона.
Необазрив сам; ако ноћ, тајанствена, бледа,
приђе с божанственошћу коју не схватих никад,
мој очни поспан капак застреће мноштво слика
и скрити миријаде лица од мог погледа.
Узалуд претње; вихор заплашити не може
срећне пахуље да се у бури завртложе.

Моћ уметности

Не људска моћ, већ богова замена,
лепоту изван земних мена хоће –
пупољ пролећа, и јесење воће,
земљина врела у срцу камена;
Ал у зачећу ствари су вргнуте
ту, осуђене, без помиловања;
и радост лета у јад наш потања
кад круне лати постану свргнуте.
Не узму дела наша и наш дах,
нити поприме покрет жив и свежи;
све што имамо: један срећни мах;
још могу руке да бесмрте дане
кад живот беху сласти које бране
од смрти свету прошлост, да не бежи.

Монт Бревент

О житељи долине, дигните поглед леден
овамо, изнад струја у облаку, где камен
истраје у тишини, где за Бога осаме
стрмен је зборано лице, и мудроносни бедем.
Овде постоји још, даље од свих тих смрти,
лепота без смртности уз јецаје за нама,
где пливају планете у проточним зонама,
и шири свемир неба покровац распрострти.
Само пут мален над равнима дола
и већ снег вечни влада. С планинске вршне стране
бес стиже, киша и ветри се крше.
Гледај увис, научи срце за трен да стане
у бесконачном раду. Овде је мир савршен
само пут мален изнад твога бола.

Сонет IIIИ

О, свете, ти изабра не онај бољи део!
И није мудрост бити једини мудар, сам,
нити склопити очи пред унутрашњи плам:
мудар је ко је срцу поверовати смео.
Колумбо свет пронађе, без карте. Ено, креће
са вером у небеса, док се границе руше;
веровати у моћи непобедиве душе
беше му сва наука, сво његово умеће.

Наше знање су бора који се дими бакље:
засветли стаза, али сваки корачај напред
преко празнине страве и мистерије мора.
Дакле, то зов је нежног светла у вери сјаја
које у самотности самртно срце спаја
са промишљањем мисли божанске, сваког створа.

Сонет V

И данас онај исти синоћни сан ме прене,
и иста тема увек развија се кроз снове –
од моја два живота зар сваки сном да зовем?
Сваки делањем празним? Сваки визијом зене?
Велико буђење би морало да потраје
(послуша ли се ствари мир, причињен, дубоко),
да обе отеклине нестану истим током
у океан светлости, у плаветне бескраје.

Па чак и ово сањам, и добро знам: у ствари,
моје буђење бледи као у поноћ чари,
ал не знам да ли мој сан прекинути је такла
мисао, у дубини небеса или пакла.
Све што знам или сазнах чудна је подударност:
истина сан је, осим ако је мој сан стварност.

Сонет XXV

Ко усред битке што постоји соба
за грешни осмех и за лик нељубљен;
Ко шапат трача ил углед изгубљен,
ко свећа, пред смрт, што трептање проба;
ко у јамури Цезаревог гроба
што влат израсте, да парче тла мења,
тако у силној несрећи рођења
срећно минимо нашу коб и доба.

Пред јутро, зраком нежније радости
позлата гвозден-свода скри истину,
нежност вечери вуче наш јад немо
у лењ загрљај. Таква си, младости;
Буди нас летњи транс да пронађемо
очај пре нас, а за нама празнину.

Сонет XLIII

У твом је оку искреност богова,
Дијане моћ у девичанској шаци,
што заповеда – то су виши знаци –
да љубавници крену ван окова.
Ход је божански нашем ходу сличан,
учи нам душе; јер твоја посета
на нерадосној земљи не омета
моје прогонство: славу ми велича.

Само једанпут пре пада анђела,
кроз седам сфера ти си се наднела
да даш ми мед ил отров асфодела.
Кад дође, госпо, ту где живех самцит
прели то место сјајем који памтим
ко изгубљену музику предела.

+ + +

Да не знам своје ја на ја смањено,
и да прекинем оков тешког ланца,
што сваки мој чин у безнадност баца…
Што је у гробу тела сахрањено
није везано; ту дух неба трепти,
чувар прошлости, будућности владар,
и његова је задња; да сам кадар
у шире живом смрћу допринети.
Срећна је нема звер што толи глад,
именовати не може свој јад;
нек је анђео благословљен који
све добрим види; ал трон његов није;
несрећни смртник мишљењем посвоји
свест болног срца: све је самотније.

+ + +

Спор, и уз отпор, дуг силазак поста
с побожним многим погледима натраг,
с бојазни где је ветра моћна пратња,
и уз питања природи, где оста.
Зелен косине нада мном уцвета,
прошири доље, да ум тихо сећа
на удаљене разлоге Пролећа,
на разнежене аргументе Лета.
Али понекад, кад ноћ свуда стрши,
и моје дечје срце песму сврши,
ја лежем, чежњив, на стрмени длан;
опет пролазим пут самотни којим
сиђох, и древном тугом снове бојим
светачким ехом чарајући сан.

Децима

Тихо се влати ван дохвата слажу
пољем звездане траве ко топази,
пиље у мене како туд пролазим:
с погледом одвећ мудрим реч да кажу,
резигнацији уче, и налажу
стрпљење груде и тла јаловога,
и како изнад тог срећног парлога
извити се у ветра миловање:
ти си – небрана, авај! – ал не мање
најслађа међу пројавама Бога.

Опомена

Слог полугласан ким збори Природа
продужи дубље своје речи. Уз то,
значење тражње духовне нам ода
музиком слађом од оне што чусмо.

Илуминира мрак нашег поретка,
воли самотност где зрак није допро.
И знамо да из тог, дубљег почетка,
лебди бескрајност, савршено добро.

Срце одева тугом, јер не можеш
на овој голој звезди бити срећан.
Ми зајмимо из мира мир обожен,
тек из заноса вечног занос вечан.

Срце Природин прст не зна у сржи,
нит пулс њен живи препозна кад увре,
нит може дрхтај дуже да задржи
вољу у слатком ћутању да умре.

Хватамо одјек сугестија неких,
неизречност би у ту песму слађу;
знамо тај терет питања далеких,
леже на срцу а језик не нађу.

Док кроз година буру, светлим странством,
мрку нам тајну с небом не сједини
жаром у некој страници божанској,
проневши занос кроз уздах једини.

+ + +

Споро се Црна Земља супротставља жутилу,
тортасто брдо ребра под браздама повија.
Још један окрет гласом допуни, мој орачу,
и волове поведи.

Упри велико рало низ камење и трње,
нека је коров дубље, испод стопала твојих.
Искорени сво цветно удовиштво што не зна
донети храну деци.

Стрпљење ваља звери и човеку, и рад
челичи у жалости и пред озими мраз.
Још један окрет, с храбром надом у жетелаштво,
запевај небесима.

+ + +

Треба по гробљу да се разврстамо,
па ја у шпанским брдима да умрем,
с меланхоличним пејсажом без шуме
да чекам блиску ноћ с коначном тамом.
Ал ти – милости! – нађи собу путем
сродних нам сила са севера мутног,
опет у магли да бледимо лутној,
уз мирис борја и сенку кукуте.

С прахом женственим лежати отмено,
с љубављу смртном у гробу, одменом;
нек море узме део пепелишта,
душама нек смо за бесмртност спремни,
да се венчају без похоте, ништа
од срца нашег да не врате земљи.

Песников завет

Ја враћам натраг земљи шта ми је земља дала,
ал то је бразда нова, не тек гробница мала;
не треба свећа, тамо духова будност сија,
и можда вид не може куд прошла је визија;

Напуштам те, ал мојих речи звук, другом јавом,
у подругљивом еху можда ће, тек, над главом,
певати небу. Мој ме изгон слободним чини
од света, да се будим у световима иним.

Поштеђен од Фурија, сад Паркама сам род,
и мерим умом стубље храма што држи свод;
сва времена су презент, свугде је моје место,
нема страха, ни наде, нит завист диже престо.

Док дувам с ветром, древне истине све су моје,
и као у млаз вина пријатељства се споје,
и небески ми осмех дрхтај криоца дари
док сузе су атоми сјаја за смртне ствари.

Дрхтајем хармоније пољана и небеса,
мој завет нек заслужи везу духа и меса.
Нек облик, нек музика, нек сав зрак што се крену
допуне у лепоти моју молитву древну.

_________________
Овог песника нема у првом шт. издању!

Advertisements