Ознаке


Елизабет Берет рођена је 6. марта 1806. године у Дурхаму, као најстарије од дванаесторо деце Едварда Берета и Мери Грејем Кларк. Њен отац је 1809. године успео да заради на увозу шећера са плантажа на Јамајци и купио је доста земље у Ледберију, округ Хирфордшајр. Елизабета је добила одлично кућно образовање, какво је следовало имућним госпођицама њеног времена. Прве песме написала је између своје шесте и осме године. У четрнаестој години објавила је дугу песму „Битка на Маратону“, чије је објављивање платио њен отац. У то време већ је читала латинске и грчке класике на оригиналу, као и Дантеа на италијанском. Знала је и хебрејски језик.
Године 1826. објавила је своју прву књигу „Оглед о Уму и друге песме“. На ту књигу су пажњу обратили студенти грчког језика, Бојд и Прајс, који су с њом започели преписку. На Бојдов предлог превела је Есхиловог „Прометеја“ (објављен је 1833. године; она је превод прерадила 1850. године).
Укидање ропства раних тридесетих година осетно је смањило приходе песникињиног оца и породица се, због тога, током тридесетих година, три пута сели, напокон се доселивши у Лондон. Тамо Елизабета наставља да пише, песме и драме, дописујући се са литерарним личностима свог доба. Године 1838. објављује збирку „Серафим и друге песме“. Исте године стање њеног здравља је присиљује да отпутује у Торвејк, округ Девоншајр. Са њом је њен брат Едвард. Едвард ће се, ускоро, утопити у бродолому. Елизабет тешко преживљава овај ударац; и сама скоро да постаје инвалид – пада у постељу, и више од пет следећих година виђа само неколико најближих људи из породице. Но, и даље пише. Године 1843. и 1844. објављује књиге које ће је учинити једном од најпопуларнијих песникиња свог доба – „Дечји плач“, „Драма изгнанства“, „Песникове визије“ и, поготово, „Песме“ из 1844. године које надахњују песника Роберта Браунинга да јој напише колико воли њене песме. Џон Кењон, породични пријатељ, уређује сусрет Роберта и Елизабет у мају 1845. године и тако започиње једна од најславнијих „књижевних“ љубави енглеске литературе. Без обзира на њено крхко здравље, које је разлог устезања да уђе у тај брак (те бојазни исказане су у „Сонетима Португалке“), они су се венчали у августу 1846. године. Потом су отпутовали у Италију где је Елизабет осетно ојачала и 1849. године, у својој четрдесет трећој години, родила сина Роберта, кога су звали Пен. На инсистирање супруга, у друго издање својих „Песама“ укључила је и љубавне сонете. Та књига постигла је ванредан успех код критичара и читалаца, тако да је у том тренутку била један од најцењенијих енглеских песника; сматрало се да, по вредности свог песничког умећа, увелико надилази свог супруга. Штавише, по Вордсвортовој смрти, она је озбиљни кандидат за титулу Поета лауреатис; то признање „за длаку“ добија Тенисон.
Браунингови, трагом италијанских путовања својих омиљених романтичара, живе у Фиренци, где, бајроновски, симпатишу тоскански покрет отпора. Тамо се друже са енглеским песникињама Изабелом Благден и Теодосијом Тролоп. Елизабет пише роман у стиховима „Аурора Ли“, а 1850. године објављује своје најпознатије дело, „Сонети Португалке“. Разрешница назива ових сонета је у томе да је Роберт Браунинг своју супругу од милоште називао „Португалком“; те песме имају везе и са сонетима највећег португалског песника Камоинша, чија је сонетска шема у начину римовања намерно преузета. Године 1860. штампа нешто политичких песама под називом „Песме уочи Конгреса“. Њено здравље за убрзано погоршава, она са сваким даном фатално слаби, и умире 29. јуна 1861. Сахрањена је на енглеском гробљу у Фиренци. До данас није познато од чега је тачно боловала, али се зна да је имала проблема с дисањем који су употребом опијата за смиривање болова, уместо да помогну, отежавали њено стање. Елизабет Берет Браунинг је, у писмима савременика, описана као жена племићког понашања и дражесног шарма.
Поезија Елизабете Берет Браунинг, покушава да понуди извесну промишљену концепцију лепоте, али, за разлику од Китса, у мањем тематском опсегу и на спореднијем терену викторијанске своје епохе. Од стамене опасности јединог пута прешло се на женски одабир тамо где бирања за уметника најчешће нема. Од лепоте као животног идеала који вечно измиче, али према којем се усмерава постојање, насупрот друштву власти, неправде, ласкања и ништавила, прешло се на мање бурна питања, „зашто те волим“ и „да ли ме волиш“. И поред тога, Елизабет Браунинг је вешт уметник који се, повремено, издиже крилима истинског песника.

Туга

Кажем ти, очај тугу не осети;
остани према њему неповерљив.
Очај, поноћним зраком само мерљив,
нагоре према Божјем трону лети,
уз понижење. Пустоши, дубоко.
У души ко у држави без реда
испод белине голо око гледа,
из апсолута. Човек губи спокој
потпуне ћутње коју смрт не дира –
сличну статуи опреза и мира
неуништиве туге која снажи
све до свог пада у прах, изван коже.
Такни тај мрамор; око још не влажи:
отишао би, да отићи може.

Сонети Португалке

3

Ми смо неналик, срце непрозирно!
Несличне наше коби су и сила.
Анђела наша два, раширив крила,
у сусретљивом лету се немирно
одмеравају. Јер ти си – раскошни
царски гост неки с балова без краја,
где на стотине погледа освајаш
светлијих него моје сузе; још би
и музиком да владаш. Како твој
поглед да прође ко длан мојом косом,
кад сам уморна, јадна, ко певачи
што под дрвећем поју мрачни пој?
Ти си помазан миром, а ја росом,
и само смрт ће да нас изједначи.

7

Мења се лице света. Ум мој хтеде,
још, ослушнути корак душе твоје,
тај покрет миран, с мојим миром спојен,
ван мрског спољног руба очигледне
смрти, где беше, тада, затечена
љубав, која ми живот пружи строг,
у новом ритму. Послао је Бог
пехар крштења. Пијем, од тог трена,
ту сласт. Све твоје прија, сем одсуство.
Имена мења небо, земна пустош,
твоја уметност, чак, на тој ледини;
Прошлости дивна… Песма ће потећи,
(сад, пој анђела) – драг разлог, једини:
твоје је име све што имам рећи.

14

Ако ме волиш, нек то буде ради
љубави саме. Немој рећи, никад:
„Волим је ради осмеха, ил лика,
ил због манира“; немој да повладиш
мом уму, који мора свој пут прећи
да свакодневне насладе помете.
Промене таквој привлачности прете,
кроз живот. Ако крене ка тој међи
умрети може љубав. Не воли ме
да са образа мога сузу макнеш –
јер усахнуће оно што боли ме –
и сам од себе згаснуће твој жар.
Ради љубави воли – тек због такве,
вечности љуте није страшан дар.

Advertisements