Ознаке


Едвин Арлингтон Робинсон рођен је 22. децембра 1869. године у америчком градићу Хед Тајду, али се његова породица преселила у Гардинер, држава Мејн, 1870. године, где је завршио основно школовање. Године 1891. уписао је Харвардски университет, студирајући енглески, француски и Шекспирова дела. Наредне године умире његов отац и он напушта университет и враћа се у Гардинер улето 1893, да би постао професионални писац. Неко време живи на породичној фарми, али је принуђен да оде, јер је дошло до претеране блискости са супругом свог брата. Одлази у Њујорк где 1896. штампа своју прву књигу, за коју му је плаћено 100 долара. Хтео је новом књигом да обрадује матеру, али је Мери Палмер Робинсон, дан раније но што су стигле прве копије његове књиге, умрла од дифтерије. Друга књига му доноси име у књижевном свету. Син председника Рузвелта Кермит је препоручује на читање свом оцу; овај је импресиониран Робинсоновом поезијом, па му обезбеђује посао у њујоршкој председниковој канцеларији за пријем странака, синекури где је остао између 1905. и 1910. године. Робинсон је своју књигу „Град поред реке“, из 1910. године посветио Рузвелту. Истовремено, нижу се његови књижевни успеси. Године 1922, 1925. и 1928. добио је Пулицерове награде (последњу за прозну трилогију о Витезовима округлог стола). Живео је у својој летњој резиденцији у Њу Хемпширу, борећи се са алкохолизмом, водећи живот усамљеника, на сталној мети обожаватељки. Алкохолизам је породични проблем Робинсонових. Од алкохолизма је умро његов старији брат Херман, коме је, како се мисли, посвећена Робинсонова најчувенија песма, Ричард Кори.
Умро је 6. априла 1935. у Њујорку.
Робинсонова поезија је језички чиста, али, каткад, просењена до нарације. У најсрећнијим примерима свог певања он је недостижно лак, а кад у ту лакоћу унесе сву тежину суморних увида и закључака, његова песма устрепери.

Кућа на брегу

Сад света оног нема већ, и
кућа запрта стоји, ћути.
Више се нема шта ту рећи.

Зид здрузган, сиви обрис пећи,
ветрови вриште, ужаснути.
Одоше, више даљ волећи.

И нико не зна наћи речи
за болест која ту се слути.
Више се нема шта ту рећи.

Зашто ће сваки од нас прећи
у праг у траву утиснути?
Одоше, више даљ волећи.

Наш модни вапај смрт не пречи,
вештину њину смртну мути.
Више се нема шта ту рећи.

Рушевине је свет све већи,
на целом Брегу, врх свих пути.
Одоше, више даљ волећи.
Више се нема шта ту рећи.

Ричард Кори

Кад год Ричард Кори сишо би у град,
ми, полусвет, зорно гледасмо за њим.
Од главе до пете господин, још млад,
са империјалним шеширом, сав фин.

Увек чист, опеглан, увек дотеран,
а када прозбори срце би нам тукло:
сасвим другачији био би тај дан
кад он, у пролазу, каже: „Добро јутро“.

Био је и богат ко неки краљ докон,
одмерен, ко кретњом да заступа трон:
свако је потајно желео, напокон,
да замени место с њим, да буде он.

Ринтали смо с надом да ће бити боље,
о хлебу и води, без меса за јело;
а Ричард Кори је, сам себи, пиштољем,
једне летње ноћи просвирао чело.

Карма

Божић трепти у зраку, свету доброту даје,
ал нека пукотина ко да се њему присни
што Божић разликује од Божије замисли.
Јер неко тамо стоји – не купује, нит продаје:
зар одговор секире рука треба да има?
Размишља. Делимично, увид пробија газ
кроз снег: па то је један смрзнути Деда Мраз,
изнад угла, са својом брадом и звончићима.

Изненађење, модно. Не више љут ко рис,
он зна да онај тамо полаже давна права:
пријатељ који стигне с неког далеког странства.
Не баш сигуран у то, налази компромис:
десет центи у xепу разумно напипава
за Исуса који је умро због човечанства.

Стара прича

Чудно је, нисам добро знао
свог пријатеља. Чак,
никад му нисам указао
ниједан пажње знак.

Његова жртва за идеале,
знала је да ме прене.
Беше ми криво што га хвале,
а нико неће мене.

Горд, све бих дао ову Земљу
да њега ослободе.
Ниједну лепу реч о њему
не рекох, пре но оде.

Врт

Врт неограђен разраста се тамо,
пупољар лиснат, ленија све дужа;
једном, између врзова и ружа,
ја и вртлар се обресмо, насамо.
Он ми показа где мораде пасти,
у посну земљу, зрно мог времена:
из удовичког израсте бремена
воће живота који је мој властит.

Мој! Ах, мој живот ту беше, одиста!
Тy где све људско животом олиста;
ко књига коју читам са тлоцрта
чији лист сваки, чудесно потписан
вечитом Мишљу што у њој продиса,
корени љубав умом Божјег врта.

Прича о пепелу и ватри

Неважно зашто, и одакуд стиже,
ту је њој место. Неважно шта кажу,
жива ил мртва, шта беше, да л лажу
о невери – он воли је, без гриже.
Прича је стара ко срам што је прати,
јер сваке ноћи бежала је ко да
књига је, слепцу, који би само да
чита причу о пепелу и ватри.

Ал ускоро би, с лепотом што плени,
покајног ока које влага труни
с месечинастим осмехом у зени
пристигла ту, да љубавника збуни –
пре но нанесе сан му краткотрајан
о свом пољупцу где је кључ од Раја.

Верлен

Па зашто копаш дугим шапама стрвинара,
леш дираш тек прекривен, тек избегао прашност,
зар дигнут је над земним за славну раскалашност
ко дивно болни сатир, или верник без дара?
Немој! Нек влат ту расте; и нек се песма јави
да о животу прича, па нек му потом суде.
Нек човек оде: мртво месо нек мртво буде,
нека остану црви његови биографи.

Песма, ван греха, нађе начине да сећање
доврши уметношћу: за сувишност не мари,
бодља ловора рану над обрвом нагриза
такнута прстом Музе: и зато, ништа мање
од потпуности пакла, на крају свију ствари,
не може да умрља, сад, сјај изнад Париза.

Зола

Јер он компромис сломи и норме угођеног
пакла, пре твога ока – плашио си се зато;
цену свог племства ти си платио сувим златом
невиности – због племства његовог, урођеног,
мрзео си га. Али, он љушну срца многа
Божанским нечим, његов длан макну, ма и ташто,
твоје полугадљиво, кастрирано крсташтво
против страшног тирјанства умећа његовога.

Јер нисмо превазишли до сада, ни ја, ни ти,
прирођена нам крила равнодушности срамне
(зовемо то Хришћанским), хоћемо ли довека
буком и празнословљем од Истине се крити
да нађемо тек с мржњом самоодбране тамне
пулс, дамарање срца, божанско срце човека.

Мртво село

Овде је сада смрт. Ал некад ту је, веле,
где сад досадно сунце сја послеподне цело
ко пуст и мртав месец што вечно сја над селом,
сјао, сад мртви, Сардис, с људима ведре феле;
деца су знала да се играју овде, преко
пута, да запљескају уз напев малим дланом,
ал се прекиде врпца с небесима, прерано:
све се промени, мину та музика, далеко.

Сад овде нема ничег осим духова ствари,
нема живота, деце, љубави, нема чари;
преко заборављеног места је просут спој
непамтљивог и чудног: ко светлост која пада
унутар сна. Музика престаје и, од тада,
мргодни Бог затвара село у видик Свој.

Изгубљено сидро

Ко сува риба, на копно несвико,
ту је живео морнар, кљаст; он свима
причаше о луци, о утопљенима
пре једног века; то сад не зна нико,
јер нико није знао да запише
легенду, живу међу лађарима
да у утроби мрачног мора има
сидро, виђено тад, и никад више.

Утапајући суву доколицу
њина несрећа чита се на лицу
сличношћу с којом у бекство исплове,
ко трава морска стар, морнар се вајка –
прича ће проћи са њим, чија мајка
није требало да има синове.


Успомена

Знам кућу ту, ал већ разиђосмо се,
од младих дана штошта заборавих:
једном имаше прозор светлуцави
са цветом влажним од синоћне росе.
Георгине су расле дуж стазице,
и хортензије плесале сред сене;
измеђ лептира и тајни, врх мене,
летеше слепи миш, неопазице.

Негде у кући тама стално плеше
да, годинама, по дану пролети.
Чеках, и измеђ дана, у њин мук,
нестајао је избледели звук;
и премда дете, знао сам, то беше
глас неког ко ту остаде умрети.

Опозив

Већ дуго овде ништа није живо, тек спава
у месту у ком места нема, нит му се хрли,
у окружењу зида где воће лоза грли,
тек родитељски скелет овде, још, преживљава
злим трном – ником од нас није драга прокисла
стаза на којој бива одговор све што стане,
једино стари Исак под своје старе дане
са хумором закључке сажаљиве промишља.
Наводим их, док Исак дланом се лаћа чела:
„Снагом коју си звао нашом, а ја сопственом,
угашен је последњи међ њима што се ода
путу који Сатана разбаштини. С тим треном,
када све испунимо, осим Божанског дела,
умрећемо“. Ту више нема шта да се дода.

Надмоћ

Тамо је омражено подручје пакла ружно
из заједничке таме далеко пресељене:
тужна је раван ова земља вечите сене,
не може стих мој стање пренети њено тужно.
Ту су живели, схватих, шетајући низ дол,
људи које клеветах за живот безначајан
уз цркву, и за лењост; познах ожиљак трајан
изнад обрва њиних ко неописив бол.

Док сам ја одлазио стазама ка врхунцу,
они су нестајали, у мрак, један по један,
рововима што воде у вечни Божји дан.
Остаде неостварен велике славе сан –
том лудошћу потиштен, изгубљен, неугледан,
ја зачух мртве људе што певају на сунцу.

Тамна брда

Вечерња тамна брда на западу,
где сутон лебди ко звук хорни спремно
позивајући на одмор у хладу
уморне кости ратника под земљом,
далеко сад од стаза под барјаком
где легиона сјај на сунцу плени,
бледите – ко да последњи дан мраком
гасне – и сви су ратови свршени.

Advertisements