Ознаке


Едгар Ли Мастерс рођен је 23. августа 1868. године у Гарнету, америчка држава Тексас, у породици адвоката Хардина Воласа Мастерса. Породица се, потом, преселила у Петерсбург, држава Илиноис, да буде близу фарме песниковог деде по оцу. Године 1880. уписао је школу у Луистону, и у то време падају његове прве објављене ствари, у „Чикаго Дејли Њузу“. Често је шетао градом и околином, па и оближњим гробљима, где је, на гробљу Оук Хилу и оближњој реци Спун Риверу пронашао надахнуће за многе своје песме које ће чинити његово најчувеније дело, „Антологију Спун Ривера“. Река је дала име фикционалном градићу чије се гробље, са умрлима, опевава. Уписао је Колеx Кнокс, али је из финансијских разлога морао да га напусти. Неко време је радио у адвокатској канцеларији свог оца, да би стекао неопходну праксу, а онда је 1893. године прешао у Чикаго, где је имао правну канцеларију са Кикамом Скенлоном. Наредне године оженио се с Хелен Џенкинс, својом првом женом (ожениће се још једном), ћерком чикашког адвоката с којом је имао троје деце. Од 1903. до 1908. држао је адвокатску канцеларију са Кларенсом Дароуом (касније чувеним америчким адвокатом) и био познат као бранилац сиротиње. Године 1911. отворио је своју самосталну канцеларију, упркос томе што је тек издржао трогодишњу суспензију (1908-1911), пошто је био оптужен за ванбрачне афере.
Почео је „озбиљно“ да објављује поезију 1903. године, а 1915. је објављена његова најпознатија песничка књига, „Антологија Спун Ривера“. Књига је имала изванредан успех који је отворио врата за остала његова дела, песничка и прозна (написао је биографије Марка Твена, Ленгстона Хјуза, Волта Витмена, Линколна). Године 1936. награђен је сребрном медаљом Марка Твена, а песничке асоцијације су га награђивале 1941. и 1942. године. Године 1944. добио је Шелијеву награду. Уз биографије и поезију, написао је пет драма и четири романа.
Мастерс је умро у дому за старе, 5. марта 1950. године, у Мелроуз Парку, Пенсилванија. Сахрањен је на Оукленд гробљу у Петерсбургу, држава Илиноис. Епитаф, уклесан на надгробнику, гласи:

Добри пријатељи, хајдемо у поља.
После мале шетње и твог извињења,
заспаћу овде слађе него другде,
ал благослова нема за тај сан.

Ја спавам изван благослова сна –
ви наставите шетњу, да је чујем.

Двоје од његове деце били су књижевници. Кћи Марсија је била песникиња, а син Хилари романописац. Хилари је с полубратом Хардином написао мемоаре о свом оцу.

Непознати

Жељан, послушај причу о непознатом
ко лежи овде без камена и обележеног места.
Као дечак несмотрен и мушичав
чезнух за пиштољем у длану, лутајући шумом
близу палате Арона Хастфилда;
погодих сокола који паде на ступ
дрвета мртвог.
Паде с криком
а моја нога поломи му крило.
Тада га стрпах у кавез
где проживе многе дане гракћући на мене љуто
кад сам му нудио храну.
Свакодневно тражио сам краљевство Хада
за душу соколову,
тако заслужих нудити пријатељство
ономе кога раних и заточих.

За једно попрсје

Џиновска наша нада, а стварно – кепец у свету;
конфекцијско одело искрцано пред Лету.
Шта чинити над чамцем са тако слатким вином
за жедне усне? Дакле, понајлакшом косином
површан дух и срце кукавичко су, спретно,
пловили ка лењости циника. Сад уметност
вајарска твоју главу мора да опонаша –
са тим попрсјем твоја срамота поста наша!

Перси Биш Шели

Мој отац је снабдевао дућане робом,
поткивајући коње богаташа.
Послао ме на монтреалски университет.
Ништа не научих и вратих се кући,
ландарајући пољима са Бертом Кеслером,
ловећи препелице и поткресујући им крила.
Код Томсоновог језера окидач мог пиштоља,
затечен у унутрашњости брода,
пуцњем велику рупу у срцу ми проби.
Нада мном отац мој подиже мраморни чекић,
са усправном фигуром жене
коју исклеса италијански уметник.
Кажу, пепео имењака мог
расејан је уз гробницу Кајуса Сестијуса,
негде крај Рима.

Advertisements