Ознаке


Ернест Кристофер Доусон родио се 2. авуста 1867. године у Лондону. Похађао је Краљичин колеx на Оксфорду, али га је напустио не окончавши школовање. У новембру 1888. почео је да ради са својим оцем у компанији „Доусон и син“, која се бавила бродоградњом и коју је основао песников деда. Истовремено, активно се бавио књижевношћу. Године 1889. заљубио се у једанаест година старију Аделаиду Фолтинович „Миси“, кћи Пољака, власника ресторана. Она је јунакиња његове најпознатије песме у којој је назива Синаром. Био је члан клуба „Риме“, који је 1890. основао Јејтс и где се окупљала лондонска књижевна боемија. Песникове озбиљне невоље почеле су кад је његов отац, у августу 1894. године, да би смањио болове од туберкулозе, узео превелику дозу хлорал-хидрата, од чега је умро. Песникова мати се у фебруару 1895. обесила. Напокон, Аделаида се 1897. године удала за једног морнара који је наследио ресторан: Доусон је сломљен. После тога, он се, дословце, распада од алкохола. Новинар Роберт Шерард, будући писац Вајлдове биографије, једног дана га налази на улици без пребијене паре испред неког бара и наговара га да се пресели код њега, у лондонски кварт Катфорд. Последњих шест недеља свог живота Доусон живи код Шерарда; умире 23. фебруара 1900. године, од алкохолизма. Сахрањен је на „Брокли и Ледивел“ гробљу, у кварту за католике.
Доусон је рођени песник који је премало живео да би се до краја, с једне стране изразио, а с друге ослободио Свинберновог утицаја. Но, стигао је, и поред тога, да запише неколико бисера, не само енглеског песништва. Наслов романа Маргарет Мичел „Прохујало са вихором“ је из Доусонове песме о Синари (у овом избору, тај општеприхваћени преводни израз преведен је ближе оригиналу, као „прохујало низ ветар“). Његов стих „Не трају дуго дани вина и ружа“ данас је једна од омиљених „националних“ фраза енглеског језика. Доусон је писао и прозу, кратке приче, и два романа, заједно с писцем Артуром Муром.

Non sum qualis eram bonae sub regno cynarae

Синоћ, ах, прошле ноћи, међ усне наше вреле,
Синара, твоја сенка склизну! Твој дах се вио
над душом ми, у вину, и кроз пољупце смеле,
јер ја, од старе страсти болестан, бејах сам,
да, био сам усамљен, главу сам изгубио,
ал био сам ти веран, Синара! Како знам.

Сву ноћ над срцем мојим чујем срце извана,
сву дугу ноћ љубављу наоружан, и сном;
јер слатки су купљени пољупци са усана,
ал ја, од старе страсти болестан, бејах сам;
увек кад зором кренем у немогући дом,
Синара, веран сам ти! Како умем и знам.

Заборављам, Синара! Прохујало низ ветар,
бачене руже, руже, разлистале сред меса,
изгубљен љиљан мисли недомишљеног света;
а ја, од старе страсти болестан, бејах сам;
јесте, одужила се бескрајност лудог плеса,
ал био сам ти веран, Синара! Како знам.

Због музике и вина плаках, ко после боја,
ал кад се гозба сврши и угаснуше лампе,
разви се твоја сенка, Синара! Ноћ је твоја;
а ја, од старе страсти болестан, остах сам,
да за уснама твојим гладне ми усне вапе:
Синара, веран сам ти како умем и знам.

Витае сумма бревис сопем нос ветат инцохаре лонгам

Не трају дуго дани осмеха и плакања,
љубави, мржње, море:
оставе део који сав живот се заклања
кад врата се затворе.

И нису дуги они, дани вина и ружа:
магловит сан су ту;
док нам се нова стаза за бившом кућом пружа
они се ближе сну.

Последња реч

Нека нас пусте: ноћ је сад у длану;
Дан је довршен, птица једва има;
срубисмо жито, сејано бозима;
тек смрт и очај; тама земље свану.
Нараштај глуп, ми не схватисмо, уз то
ни смех, ни сузе, ал зато хоћемо
испразност: таквим циљем је вођено
наше перверзно и бесциљно друштво.

Нека нас пусте, ка чуду и студи,
у Земљу Сенки, ван неправде људи,
где одмор чека, за старим животом,
слободу, љубав, похоту и страх.
Спој наше руке молитвом, а потом
јадна нам срца претвори у прах.

Advertisements