Ознаке


Радјард Киплинг (1865-1936), енглески романописац, приповедач и песник. Рођен је 30. децембра 1865. у Бомбају, где је његов отац предавао на уметничкој школи. Његова мајка је блиска рођака сликара Едварда Берна Џонса. Студирао је у Британији, а вратио се у Индију 1882. године, где се запослио као новинар у Лахореу. Прву збирку прича објавио је 1888. године. Оженио се Каролином Стар Балестер 1892. године. Млади пар се преселио у Сједињене Америчке Државе, у Вермонт, али се одселио одатле после смрти кћери, у енглески градић Бурваш, покрајина Сасекс. У то време он је већ познат писац. Штампа књигу за књигом, између осталих и „Књигу о xунгли“ која му доноси велику славу. Пратећи Бурски рат, 1899, седам месеци проводи у Јужној Африци. Године 1901. објављује свој, по многим мишљењима најбољи роман, „Ким“, а 1907. постаје први британски писац, нобеловац. Не оспоравајући вредност Киплинговог дела, неки истраживачи по његов успех сматрају битном и чињеницу да је био истакнути масон. У Првом светском рату гине његов син; године 1923. Киплинг објављује историју синовљеве ратне регименте. Умро је 18. јануара 1936. године у Лондону и сахрањен у Вестминстерској Опатији, у „песничком кварту“. Постхумно је, 1937. године, изашла његова аутобиографија.
Мајстор кратке приче, Киплинг је, као песник, прослављао империјалну политику Велике Британије. Иако је највише дао као писац за децу и плодни фантаста, има истакнуто место и као песник војничког живота и нестандардних животних поука. Његова песма „Ако“ сматра се једном од најпознатијих остварења на свету и стоји као бревијар у многим заглављима часописа, књига, па и у кућама „обичних“ људи англоамеричког говорног подручја.

+ + +

Јавности све се подаје –
и песник, с њом под руку:
опева скриту муку
и другима је продаје.

Ал ма како порицах,
они за које певам
наћиће завет сневан
у том што хтео нисам.

Прекоокеанска пошта

Пешачкој служби у брдима

У име цара Индије на вољу дај кораку,
о Господару xунгле, било куда запућен,
дрвеће нек те прати у тек палом сумраку –
јер ми у пустарама чекамо вест од куће.
Нек тигар репом витла, нек лопов ноћ прерије –
ти носи пошту ову, у име империје!

Ко што се сумрак скупља да поглед му извређа
он тегобно уз брдо пружа корак рад свију –
комарци на одело падају и сишу крв са леђа,
ал поштари у торби адресу праву крију –
„Испоручити на време, шта кошта нека кошта,
пешачка, железничка и океанска пошта!“

Он мора газ пронаћи, врх бујице, и брега.
Он мора да се попне на стену, хитро, лако.
Олуја плаши сваког. Шта је ветар за њега?
За ову службу нема ни „али“, нити „ако“.
И посустао мораш тамо где нико није.
Прекоокеанска пошта, у име империје.

Од бора до палисандра, па до јеле потеци,
до места где се задња караула скућила,
од пиринчаног поља до обале на реци,
од постаје у шуми, удахни пуним плућима,
набери густе веђе док те ноге још држе,
од доље до урвине, – до врха под аришем, –
више, више, кроз ноћ, хајде, пошто, што брже.
Хајде, потеци, пошто! Све више, више, више!

Лишајеви на брду, трава путем полегла –
и звоне звона, крила на Меркуровој стопи –
овде се ствара гужва изнад мајмунског легла,
буди се свет, а облак кругове сводом склопи.
Велико сунце чека на дозив, да избије –
„Прекоокеанска пошта у име империје. “

Ако

Ако усправиш главу сред свеопштег безумља,
не изгубиш у друге, нити у себе, наду,
ако верујеш себи, кад свак у тебе сумња,
а да не тражиш за то признање ни накнаду,
ако можеш да чекаш, а да се не умориш,
и кад зачујеш лаж, да и сам лаж не збориш,
можеш ли, кад те мрзе, не спасти на то и ти,
можеш ли добро и мудро увек не говорити,

умеш ли сањати, а да те не узме сан за роба,
можеш ли мислити а циљ да нису мисли свију,
можеш ли да поздравиш Пропаст као и Тријумф,
и да посматраш мирно како се руше оба,
поднесеш ли истину коју другима прене
како је изврћу хуље са замком за будале,
или да гледаш ствари суштинске уништене,
и поново их градиш уз справе изанђале,

ако можеш на хрпу да ставиш победа ловор,
и на коцку све оно што успео си да створиш,
да све изгубиш и да започнеш све поново,
а о изгубљеноме ни реч да не проговориш,
ако присилиш срце, нерве, моћ што се сврши
да ти служе и пошто стигну до пепелишта,
и очуваш их тад кад у теби нема ништа
изузев воље која наређује: издржи,

можеш ли с руљом скупа чувати врлине бивше,
шетати с Краљевима, а корак свој да следиш,
ако ни друг, ни туђин, не може да те повреди,
ако ти свак значи много, али нико превише,
умеш ли да учиниш вечитим сваки минут,
и увек да идеш право, путем своје висине,
твоја је Земља и све што на њој бива и мину,
и штавише, од тебе биће човек, мој сине.

Објашњење

Смрт и Љубав отпочеше свађу
кад решише да се са животом нађу.
Позван да попије, живот паде – авај! –
у хропцу, пред крчмом, сред сањивих трава.
Напад беше мучки, ал нађоше, збране,
хитнуте, по земљи, стреле помешане.
Брже-боље зваху тада, да пресуди,
било ког од многих заљубљених људи.
Ал их обмануше зоре судње, беле:
Осташе у снопу помешане стреле.
Смртног страха врело, стишано раније,
из хитнутих стрела сад лину снажније.
Љубавна је светлост почела да дрхти
под отровним јадом из тоболца смрти.
Тако беше, ако гатке не варају.
Ал реци, да л наши господари знају,
слободни слепила нашег, давно пре,
зашто старац воли, а млад човек мре?

Чаролија

Узми од земље енглеске толико
колико стане у шаку непуну.
И узевши је, удахни навиком,
молитву свих оних који под њом труну.
У шаци земље, малој, неугледној,
пребива и сав тај народ небројен
од чијег бивства сад нема ниједног
гласа, крика, ил јадиковке које.
Ту земљу свиј на рану што те слама,
и, чудом, можеш оздравити намах.

Плућима пуним диши, за промену,
ослади мало душу загнојену.
То нек примири, нек задржи муку
презапосленог мозга, или руку.
И олакшаће смртна мржња, отад,
против бесмртне горчине живота,
док не докажеш, рођен испонова,
у чему чар је небеских основа.

Узми с пролећне наше кошевине
буцмастог лица цвет јагорчевине,
ил летњу ружу што сни на умору,
јесење кућно цвеће, на прозору,
ил – да просветлиш мрак свој – зимски бршљан,
чији је цвет ко пчела или стршљен.
Нека ти служе ова мала бића
од Кандлемаса, тамо, до Божића.
Вештину ову закон нека прати,
и вид ће, можда, слепом да се врати.

Просветљен бићеш, и прочишћен благо,
опшивен кожом што ће бити боља.
Указаће се закопано благо
с твојих негдашњих породичних поља.
И, потребна ти, истина нек блиста:
сваки је човек Краљ, заиста.

Гвожђе

„Злато домаћици, служавкама сребро,
а мајстору бронза, за умеће ведро“,
барон у свом замку викну. „Али, ипак,
господари Гвожђе, Гвожђе – попут кипа!“

И уста на Краља, свога господара,
тражећ да се преда крај бедема стара.
Тад топxија кликну: „Неће то да прође! –
Владалац је Гвожђе – исто, једно Гвожђе!“

Баронова војска, мртва, пољем спава,
витезове верне покосила салва,
а Барон у ропство оде – и дан дође
да завлада Гвожђе – свима – исто Гвожђе!

Тада Краљ милосни понуди барону:
„Узми мач, и дом свој тражи у изгону.“
„Не“ – рече му барон. – „Ма куда да пођем
над свима је Гвожђе – исто власно Гвожђе!“

Суза – кукавици, црква – за пук груби,
омча је за луду што круну изгуби.
Оном ко све даде није дата нада –
мора исто Гвожђе над свима да влада!

Краљ тад рече (нема много таквих људи!)
„Ево хлеба, гост мој за трпезом буди,
у име Марије пиј то вино чисто,
јер од њеног доба влада Гвожђе исто.“

Краљ досипа Вино, Хлеб ломи надвоје,
поглед зауставља на дланове своје:
„Пробијени длани давно су чавлима –
отад Гвожђе, исто Гвожђе влада свима!“

Ране су за нишче, ударци за горде,
помаст је за срца сломљена без борбе!
Твој грех искупљујем, теби дат је спас,
исто Гвожђе влада над сваким од нас!

Круна је – за славне, ударци – за храбре,
престо за тог који скиптрима се снабде.
А барон, у замку виче: „Не, свеједно:
свима гвожђе влада, свима – Гвожђе једно! –
Свети Гвозд с Голготе – влада Гвожђе једно!“

Гетсиман

1914-18.

Тај врт се звао Гетсимански,
претворен у Пикардију,
дошли су људи, скоро плански,
да виде енглеску армију.
Хтели смо даље, у одласке,
ал стадосмо на црту,
и стезали смо гасне маске
у Гетсиманском врту.

Замало врт да заволимо,
где беше лепих снаша,
ал рекоше нам да се молимо,
да нас све мине чаша.
Официр седи на столици,
а ми у трави, посвуда:
моле се наши сви војници
да мине нас та посуда.

Пролаза нема, не, за нас,
не минух чашу смртну:
испих отровни, из ње, гас,
у Гетсиманском врту!

Подсећање

Оцева њихових сам земља,
врлине чувам горко семе.
Узећу натраг своју децу,
кад им протекне дато време.

Под стопама им, ту, на трави,
мојих су стаза јарки снови.
Враћају ми се као странци,
Остаће овде ко синови.

У пореклу им разгранатом
и купљених, и древних има.
чудесне речи ткам и бајем,
доћи ће ми на коленима.

Кроз мирис дима из оxака,
и кроз поноћни мирис кише,
говоре дани и године
душама њиним где згрешише,

док ја значења објашњавам
свих небројених мојих лета:
њихових срца лед осећам,
њихове сузне очи сретам.

Молба

Кад већ ти пружам задовољство,
од свег што успех учинити,
пусти да чува ме спокојство:
постићи ћеш га, једном, и ти.

И за тај мали, мали замор,
мртви се роде кроз ум близак.
Не тражи одговор другде – само
кроз књиге које оставих иза.

Advertisements