Ознаке


Волтер де ла Мер родио се 25. априла 1873. године у Чарлтону који је данас део Лондона; његова породица води порекло од избеглих француских хугенота. Похађао је школу Сент Пол, и после школовања радио у одељењу статистике Стандард Ојла. Прву књигу објавио је под псеудонимом Волтер Рамал. Скоро двадесет година је радио у својој фирми, и нико није знао да је писац, иако је у међувремену писао песме и хорор-приче. Године 1921, његов четврти роман „Мемоари Миxет“ добио је награду „Џејмс Тејт Блек“, за фантастику. Писао је и фантастику за децу. Био је ожењен Елфридом Ингпен са којом је имао четворо деце. Осим пет романа, написао је једанаест збирки кратких прича и пет песничких. Умро је 22. јуна 1956. Де ла Мерова поезија је одјек давно отхујале романтичарске склоности ка сабласној лепоти која узнемирује, а не може се заобићи.

Епитаф

Ту лежи једна дивна дама; беше
корака лака, срцем изнад свију.
Мислим да није никад било лепше
у Вест Каунтрију.
Али лепота нестаје; пролети;
Како год ретка, њу најзад убију.
Кад се ја смирим, ко ће да се сети
даме што лежи у Вест Каунтрију?

Новембар

Сада је ветар где је ружа била
и хладна киша где је трава била,
и облаци ко брод,
и кораци низ свод,
и небеса су где је птица била.

Нема топлине где је твој длан био,
ни злата где је твоја коса била;
фантом напуштен, црн,
и зањихани трн,
дух, тамо где је лице било.

Ветар је где је глас твој био,
сузе где ми је срце било,
и заувек је са мном,
дете, увек је са мном,
ћутање где је нада била.

Наполеон

Шта је свет, о војници?
Ја сам свет;
Ја, тај безизлазни смет,
северни свод што сја;
војници, сва та самоћа,
кроз коју пролазимо,
сам ја.

Песма краја

Ивицу свих времена
витез на коњу куша;
танак му штит у рђи,
ал слободна му душа.
Он диже визир лица –
кожа и кост се виде,
и њисну његов коњ
не знајући куд иде.
Ни птице у времену,
ни у потрази циља;
ни ветра у помоћи,
ни лога, ни обиља.
Заплака витез самцит,
и коњ изгубљен, пропет –
изазов у свемир шаље:
ћутња и ћутња, опет.

Слушачи

„Има ли кога“, рече Путник:
куца; врата на месечини;
његов коњ мирно траву пасе,
на шумској стази, на чистини.
Пролете птица с врха крова,
тик над Путником зрак посече;
и он куцну у врата опет;
„Има ли кога“, рече.
Ал никог отуд да изиђе,
ни глава да провири, ни да
погледа га у сиве очи,
док стоји мирно, поред зида.
Само слушача група стравна
у пустој кући пуној студи
стоји у ћутњи месечине
и слуша глас из света људи:
сјатише се на степеништу
тамном, низ празан ходник плове,
и ослушкују зрак уздрман
гласом Путника што их зове.
Он осети у срцу дрхтај,
одговор, мира продор,
док је чупкао коњ бусење,
под озвезданим сводом;
Јер одједном он куцну јаче,
подиже главу, спреман:
„Реците да сам био овде,
одржах реч, ал никог нема.“
Слушачи се не помакоше,
мада се чула јека
у кући сваке речи
јединог будног човека:
Чули су ногу на стремену,
и како влати јек упише,
како мир меко паде натраг,
кад се копита изгубише.

Advertisements