Ознаке


Гилберт Кит Честертон рођен је 29. маја 1874. године у енглеском граду Кенсингтону; похађао је основну школу Сент Пол у Лондону. Такође, и уметничку школу. Године 1896. почео је да ради за лондонског издавача Ревеја. Током првих година двадесетог века ради као новинар и иступа као књижевни критичар. Године 1901. оженио се са Франсисом Блог, а од 1902. има недељну колумну у „Дејли њузу“, до 1905, када почиње да пише за „Илустроване лондонске новости“, чиме ће се бавити наредних тридесет година.
У младости се занимао за окултизам, али је, постепено, све више заузимао хришћанску позицију, да би године 1922. прешао у католичку веру. Честертон је био славна личност свог времена. Чувен због своје бритке даровитости, ерудиције, али и због расејаности, као и по томе што се није раздвајао од својих омиљених цигара које су му увек висиле у устима; уза се је увек носио нож или напуњен револвер. Његов „вољени непријатељ“, Џо Бернард Шо, не једном је истицао да је Честертон геније, иако су се у мало чему слагали. Дешавало се да заборави куда је кренуо. Једном је супрузи послао телеграм: „Налазим се у Маркет Харбороу. Где је оно требало да одем?“ Одговор је гласио: „Кући“.
Умро је 14. јуна 1936. у својој кући, у Беконсфилду. Мису је одржао теолог и писац Роналд Кнокс. Сахрањен је на католичком гробљу у Бејконсфилду. Његова имовина је, у тренутку смрти, данашњим новцем изражено, процењена на милион и триста хиљада фунти.
Честертон је написао око осамдесет књига – неколико стотина песама, око двеста кратких прича, четири хиљаде огледа и неколико драма. Роман „Човек који је био четвртак“ и детективске приче чији је главни јунак свештеник, отац Браун, уз есеје, вероватно су његова најбоља заоставштина; но, Честертон је био писац одвећ проницљива духа, бистрог стила и јасног погледа на свет, да и у поезији не би оставио неколико изразитих бисера: то је сатирик првог реда и мајстор баладе. Тако гледано, он је законит наследник Роберта Луиса Стивенсона и Конана Дојла – у понечему од њих виши, у понечему мањи, али наслеђа достојан.

Магарац

Кад су летеле рибе и ходале су шуме
и смоква у трну беше сва,
у неком трену кад је Месец сав био у крви,
тад мора да се родих ја.

Главуxа монструозна и крику сличан глас,
уши ко крило што шестари,
ход – врашка пародија
четвороножних твари.

Дроњак прогнан са земље,
за древне жеље вечни кривац,
бичују ме и руже, гладујем. Јер сам глуп,
јер још све тајне скривам.

Будале! Ја час свој познајем, далеки час у души,
кад нежност и суровост спојих:
кад постојаху – узвик за моје уши,
и длани пред ногама мојим.

Балада о самоубиству

Вешала у мом врту, кажу људи,
сјајна су новост, и праве висине;
везујем машну, пред пут знан се трудим:
тако ће петља о врату да сине;
а сви суседи преко зида-брега,
честитају ми: „Јеси мајстор! Јеси!“
Да ли да дрекнем „ура“? После свега,
мислим да данас не бих да се бесим.

Сутра ће бити исплаћени греси.
Сад, мач ујака мог још ходник реси,
и облаци су сиви, диван дол,
а жупникова мати питу меси,
и још сам кицош, каже мистер Гол;
скувам ли гљиве – пусте сок ко злато,
ни Јувенала не дочитах – зато
мислим да данас не бих да се бесим.

Свет има дана за чишћење вечно;
за распадање; за ковчег и кривце;
и Х. Џ. Велс се смири игром дечјом,
и Бернард Шо зна да опусти живце,
рационалисти разуму дорасли –
и кроз прашуму путић се удеси
толико тајни небо не објасни –
мислим да данас нећу да се бесим.

Порука

Принче, не чујем трубе славе, части,
ал кола пуна смећа шкрипе; где си?
Твоја краљевска глава може пасти,
али ја данас нећу да се бесим.

Елегија са сеоског гробља

Који црнчише за Енглеску
стекоше гроб ту, с нама:
птице и пчеле све Енглеске
над њиним крстачама.

Што војеваху за Енглеску,
следећи звезду неку,
авај, авај, изван Енглеске
стекоше раку далеку.

А ови који воде Енглеску,
који нам кроје коб,
авај, авај, у тлу Енглеском
још не стекоше гроб.

Молитва у тами

Одвећ, о Небо – треба л да паднем ил полудим,
не штеди ме; ал нека свет хране моји врти,
да! у лудилу моме, нађу ли ме у смрти,
припази травy која из мог се гроба буди.

Ако зарежим измеђ сунца и бусена свога
заслиним ли, повичем – благодат једну хоћу,
да у сунцу, на киши, и у сезонском воћу
ћутањем засветлуцам у презирима Бога.

Хвала Богу да звезде изван су моје моћи,
па ако мора пут мој кроз гневну ноћ да скреће,
моје сузе лептире узнемирити неће,
нит ће моје проклетство сасећи цвет у ноћи.

Qуди веле да сунце тамни: ал још сам јак
да мислим да победи светлост и на Голготи:
И Он је на дрвету распет, у муци плоти,
ал се, зачувши цврчке, зарадова, пред смак.

Златно лишће

Гле! Ја већ стигох до јесени,
када листове злато квари;
Седине, с лишћем златним мени
кажу: време и ја смо – стари.

Као млад, исках принца људи,
космичког рата врлог вожда,
нашег Титана којег нуди
и коров, бунтом, све до свода.

Ал сада мени, на yлици,
и људски наклон велик бива
док демократских смена мноштво
с милион маски Бога скрива.

Златни цвет исках у младости,
у пусти, шуми, скрит и чист,
а сада стигох до јесени
када је златан сваки лист.

Обраћеник

После трена кад главом поникох, да л у страху,
и свет се преокрену, усправан дође телом,
и ван изађох где се стари пyт усја бело,
ја иђах, слушах шта то људима говораху
шуме језика лишћем ког јесен не узима –
да бити није невољено, ал је чудно и светло;
да старе загонети нису постале сметњом,
већ нежност, ко у људи што смеше се мртвима.

Мудраци мноштво мапа предаху – да се чита
космоса попис, трагом ко стабла кад пророде,
њихов орећи резон кроз небројена сита
складишти песак, злату дозволивши да оде:
ал све то за мене је мање но песак сиви,
зато што моје име Лазар је, и јер живим.

Advertisements