Ознаке


Филип Едвард Томас родио се 3. марта 1878. године у Лондону, на тргу Ламбет, у породици велшког порекла. Школовао се у основној школи Батерси, средњој школи Сент Пол и на оксфордском колеxу Линколн. Почео је да пише као новинар, а онда се у лондонском „Дејли Хрониклу“ усталио као књижевни критичар, где се спријатељио са велшким песником В. Х. Дејвисом. Од 1905. са супругом Хеленом, живео је на фарми Елзес код Севенокса, у Кенту. Касније се селе у Стип, у Хемпшајру, где је писао и објављивао песме под псеудонимом Едвард Иставеј. Јула 1915. мобилисан је као артиљерац. Погинуо је 9. априла 1917. године у бици на Вими Риxу, код Араса, у Француској. Дејвис му је посветио песму „Убијен у акцији (Едвард Томас)“, а Роберт Фрост, који га је познавао из својих „енглеских“ дана, песму „За Е. Т“. Томас је сахрањен на војном гробљу Агни у Француској (гроб 43). Меморијална плоча постављена му је у Вестминстерској Опатији, у песничком кварту, као и у црквама у Стипу и Истберију, у Беркшајру.
За њим су остали удовица Хелена, кћери Бронвен и Мајфанви, као и син Мерфин. Хелена је године 1926. у књизи „Како је било“ описала свој живот са Едвардом; други део њене биографије, „Свет без краја“, објављен је 1931. године. И кћи Мајфанви била је списатељица. Сабране песме Едварда Томаса објављене су 1920, 1978, 1985. и 2003. године. Својим чистим језиком, проницљивом мишљу и истанчаном формом, Томас је, да је поживео, могао дати и веће песничко дело. Ево за ким, и за чим, ваља жалити.

Она је додир кише била

Она је додир кише била
месу мушкарца: коса, очи,
радости ход – ко нека сила
што изненади и заскочи:

он гори, пева, бурно пати,
смеје се, ничег се не стиди,
и заборавља да се врати,
не желећ њено „А сад – иди“.

Затворе врата речи те
измеђ мене и свете кише:
закључана не беху пре,
откључати се неће више.

Трешња

Надвија се трешња над старе путање
где све што је прошло давно на смрт приста;
лати оспу траву као за венчање,
мајским јутром – али од венчања ништа.

Киша

Киша, поноћна киша, ништа до дивље кише
у овој колиби трошној, и осамљеност, и ја
док присећам се опет да морам умрети
не дослушавши кишу, ни захваливши јој се
јер ме спира и чисти, и зато што постојим
од тренутка рођења до ове самоте.
Благословени мртви су под кишом:
али, ту, ја се молим да нико ког сам волео
вечерас не умире ил нетремице лежи
усамљен, и ослушкује кишу
да ли у болу или у смилованости,
беспомоћан измеђ живих и мртвих
ко хладна вода међ сломљеним трстикама,
миријадама пуклих трстика мирних и укочених,
налик мени који љубави немам до дивље кише те,
који не истрајах изузев љубави према смрти,
нек љубав буде то што је савршено и
не може, олуја ми говори, да разочара.

Ин мемориам

Цвеће стаблу у ноћи магла је приближила,
то је ускршњи спомен, зато тако мирише;
сви далеко од куће, сад треба са ближњима
да буду окупљени, и да не оду више.

Светла извана

Дођох до међе једног сна,
до бескрајно дубоког дна
шуме где пут већ неста,
раван ил буран раније,
разумеш, пре или касније:
нема бирања места.

Путеви светли све до јуче,
овде, где зора прва пуче,
над шумом нађу руб,
путнике лукавошћу маме
док изненадна магла таме
не проспе се ко стуб.

Овде се љубав завршава,
сва амбиција и сва страва,
ужици и невоље,
све што би горко, или слатко
у сну се сврши ко задатком
племенитије бољем.

Ту нема књига, књижног реда,
драгога лица ил погледа,
нема окрета мраком,
могу да гледам у непознато,
морам да уђем сам, у блато,
а не знам ни сам како.

Висок је шумски торањ; у шта
своје облачно лишће спушта
ко полице, гранама?
тишину чујем ту, тај руб, и
поштујем стазу коју губим
као и себе сама.

Нова кућа

Сада, пре свега, затворим ли врата
остајем сам
у новој кући; да јецаје ветра
одслушам.

Постојала је једна стара кућа,
бејах старац у њој;
Исмејаваху моје уши страву
а беше знак њен пој.

Олујне ноћи, дани магле, туге;
кад сунце на вису
у узалудност тоне: ал очаји
још започели нису.

А све знак беше: јер се могла нула
предвидети, њен знак стари;
ал учих како ветар звук постаје,
и постојање иза ствари.

Advertisements