Ознаке


Ејми Лоуел је рођена у Бруклину, као кћи Аугустуса Лоуела и Катерине Бигелоу Лоренс. Са обе стране породичне лозе њени родитељи су припадници високе аристократије. Мајка је била музичар и лингвист, а један од њених кузина познати песник Џејмс Расел Лоуел. Касније ће иста ова породица дати још једног истакнутог песника, Роберта Лоуела. Породица је живела под називом „седморка“ (колико је било чланова у кући). Један њен брат, Парсифал, постао је познати астроном а други, декан Харвардског университета.
После окончања приватних школа, није похађала факултет, јер њена породица женску децу није давала на високе школе. Иако је и раније писала поезију и приче, озбиљније је почела да пише 1902. године, надахнута глумом тада истакнуте глумице Елеоноре Дузе. Прве песме објавила је 1910. године (када је часопис „Атлантик“ прихватио да објави њене сонете). Две године касније излази прва њена песничка збирка, „Купола разнобојних чаша“; наслов је из Шелијеве поеме „Адонис“, посвећене Китсу. Ејми Лоеул се, као лезбејка, није удавала, а од 1912. године живела је са глумицом Адом Двајер Расел којој је посвећено много љубавних и еротских њених песама. Више или мање, остале су заједно до песникињине смрти. Путовале су заједно у Енглеску где је упознала Езру Паунда који је критиковао њене дотадашње, „класичне“, песме и извршио пресудни утицај на њу, у том смислу да је, почевши са сонетима, наставила да пише у тзв. слободном стиху, као и песме у прози које је називала „полифоничном прозом“. Неко време су је сматрали имажисткињом (Паунд је укључио њену песму „У врту“ у своју антологију „Имажисти“, 1914). Сваке године би објавила књигу песама, критика или антологијских имажистичких избора, тако да је Паунд, шалећи се, говорио да је имажизам постао „ејмижизам“. Преводила је старе кинеске песнике, понајвише Ли Тај Поа, и написала двотомну биографију Џона Китса, коме је посветила један свој сонет, називајући га „великим мајсторем“.
Умрла је од излива крви у мозак, 1925. године. Наредне године, посмртно је награђена Пулицеровом наградом за поезију. Њена Сабране песме објављене су 1955. године. Да се није подала помодности Паундовог утицаја, да је смогла снаге безобзирце ићи својим путем, Ејми Лоуел би у поезији постигла више.

Отава

Учих да пишем ти у срећне дане,
а свако писмо комад је, доношен
право из срца – свежи, тек покошен
мозаик жића; јад свој, да те гане,
нудих, да чујем похвалу ти љуту.
Да будем плочник за твоја стопала
моја је душа под твој корак пала
да спава, испод, на сваком твом путу.
Ал сад су писма свео, блед, цвет бола:
на гроб љубави сузом одводи ме.
Питах без наде, чезнух без утола,
без пажње; дуге и тужне године
пролазе, још. Још бацам свело цвеће.
Још шапћем, брбљам, речи што ме неће.

Пијачан дан

Бео, сјај сунца пуни трг са пијацом, лак,
шарен, сенкама гранат. Двоструки шум, не мање
са тезги заводнички шири то указање
главатог златног воћа, мирише зорин зрак
у сласти и зрелости, на плочнику у жару
корпа од врбовине, поплава проливених
шљива, ван, у свежину. Пијаца се румени,
и излаже, и лупка, у запосленом мару.
Висока катедрала (северна страна града),
диже свој двострук шиљак према небеском оку,
о ваздух ослоњене купе. Тад, кроз широку
леју ходника грмну оргуље, изненада –
ко тријумфални судар у бременитом току,
заглушујући плочник зањиханошћу склада.

Осутоњена јутра

С успоменама по сву ноћ се рвем
што куцају ми бунтовно на врата.
Бродолом мртвих година ме хвата
отрежњењима: сад плачем од прве
за мир, за моћ да заборавим лажи
уз предуг шапат наде. Сан ја хоћу
што не постоји, бременитост тражим
осећањима што јецају ноћу.
Ја чујем твој глас опет, и знам, лака
обећања су хвастање пред казну.
Осећам мазни длан – ко ноћна крила
да држе љубав у тами. Из луга,
ненадно, песма птица, ко поруга.
Ништа не грли длан – сем зору празну.

У мраку

Мора ли свака вредност рођајне муке проћи,
и звезде жив сјај да се из мора невоље роди?
Кроз неизвесност тужну зар мора све да води
оставивши скрхане животе, у немоћи:
ко ће, ми ил Судбина, победити? Тек време
откриће унутрашња значења свега; али
не знамо последице. Наш је тек занос пали,
и чежња разбијена, трошна, сред патње неме,
и агонија снова; сваки наш дан окраћа
због визија нам, ал их свака ноћ натраг враћа;
Желимо задржати снаге покушај жив
да сан постане стварност. Ал увек смо у мањку
блеска, и живот тече сав омражен и сив,
сат прати сат, нервозно, и мртвачки, у мраку.

Доколица

Бди божанственост твоја над потрошеним добом,
када су дани знали сатима да дозволе
широкооке сласти и радост без контроле
сажетка, и кад прекор не стизаше за тобом
над несвршеним послом, а наслеђе је, бдењем,
ловљено срећном мишљу; чуваш ли од налета
дарове своје усред презаузетог света
и носиш ли безгласност својим ослобођењем
над започетим списом? Сред неопалих шума
самотно чувамо те, имајући тишину
твоју, крцату снагом. Ово је злочин наш:
немати штоваоце, женике туђег ума,
и једини је услов љупкости, сном што мину,
грешком времена спорог, бескрајност да нам даш.

Епитаф из цркве у Чарлстону, Јужна Каролина

Џорџ Аугуст Клаф
Рођен у Ливерпулу,
умро изненада од „чудне грознице“
5. нов. 1843
поживе 22 године

Умро је од „грознице чудне“, док младост куца,
једва, на врата мушког доба, и оста траг
уклесаних словаца; у братском болу, наг,
под епитаф тај леже. Дивља су милост сунца
и сажаљење сјаја, ал на тле туђе крочи
где са окрутном бригом смртни ударац слеће;
сад, покрај летњег мора, где расте тропско цвеће
у чаролији, као да истину сведочи
о неуништивости расе, чак и пред слом.
Право и дужност њега натераху да крене,
кроз маглу и зрак студен, добродошлици ближе
која је преварљива. Овде напокон стиже
с гордом одлуком, али још самотне му зене
уморно чезну: никад видети неће дом.

Стаза у воћњаку

Стаза у цвасти, у лејама, сама,
месечинасти лог низ цветну траву,
где се препиру о станарском праву
пламенци с ружом и са далијама.
То несмотрено обиље отвори
кроз ноћ мирисе који атмосфером
раскошним махом пролете ко перо.
Самачким сјајем, горе, звезда гори.
Врте детињства мог, сви дани моји
сад измичу ми ко песак, кад крочим;
страх, нада, живот – живети не умем,
доречени су овде, где сад стојим;
од тешких суза заболе ме очи,
дом си једини мој, зар не разумеш?

Чворак

Не могу ван, рече чворак
Стерн, Сентиментално путовање

Зид непробојни, вечан, вечна влага,
над заточеном бунтовном ми душом,
никад да видим облаке над тмушом
пре него ветар спаси ме кроз нага
окна затвора мог. Живим сред ропства,
за спољни свет, у рупама небитка,
квадратним: делић одвијеног свитка
који је смотан ко вунена лопта.
Моје су мисли депресивно расле
у зазиданост; крила моје маште
лињају; перје одувано, меко.
Већ уморих се за чежње угасле,
за туђе страсти, за сне што се паште,
да дању, сав дан, будем други неко.

Снови

Не трудим се да зборим с тобом, мада
твој говор мноштво симпатија буди,
и хармонију све у мени нуди
трепетну. Када ходаш, то ми пада
ко изненадност, ко да вихор вије,
с дивљом лакоћом за рукаве цима.
Не, не говори; нека нас радије
дар интимности тихе обузима.
Други погоде шта мислиш кад збориш
ко олуј облак што згоди у гори.
А ја бих саму срж: открити волим
расположење тајно твојег ума
ко што осети кишу лист тополин
и дрхтај лишћа пружа јој сва шума.

Крај

Пролази ехо мог мозга одаје,
ритмом звоњаве твоја реч ме мори:
пролази звон да душу упозори
на раздвојења мрак. Суров постаје
наш бој, и опет, жели све до пада,
удар по удар, упорно да шири
горку истину, док нас не помири
с фактима свелим све што нам припада.
Утеху где да тражим? Не од тебе.
Наши светови и духове наше
деле, у уму запаљени стуб.
Сад, ловећ сутон, све моје потребе
твоја су воља. Захватам дно чаше
дрхтавом усном док дотичем руб.

Монаднок у рано пролеће

Ко облак чаробнички, доминира у виду
над мањим брдашцима што собом их заклања,
ти стојиш, са априлом светлост плови и сања,
али још Зима грли сенке у неком зиду
по крми стрме стене; и зов, као у сјају
Пролећа, и дрвеће с надом у пљусак кише,
и гримизни облаци, што је могуће тише,
плове над пукотином снега, где опадају
бледи листови храста, док снег се, испод, топи
од фантомског додира. Већ година се склопи
важно, и тако беше, увек, сред тог пространства.
Гледаш све, непомично, и примаш у наследство
драгуље с дијадеме моћи, гарантно средство
неког недогледаног, највишег величанства.

Advertisements