Ознаке


Едмунд Хартли рођен је 4. јануара 1877. године у Луистону, држава Мејн, Сједињене Америчке Државе, где су се његови родитељи, Енглези, населили. Његова матера Елиза Џејн је умрла 1885. године и отац се 1889. године по други пут оженио Мартом Марсден. Кад се породица преселила у Кливленд, будући песник и сликар је уписао Институт уметности (1898-99). Са двадесет две године, незадовољан оним што се предавало у школи, преселио се у Њујорк, где је такође студирао сликарство. Године 1906. заменио је своје име презименом своје помајке Марсден. Прву изложбу, у авангардној галерији Алфреда Штиглица „291“ имао је 1909. године, а следећу, у истој галерији, 1912. године. Убрзо се преселио Париз, где се кретао у уметничким круговима, виђајући се са Гертрудом Стејн, Хартом Крејном, Фернаном Лежером, Езром Паундом, Арнолдом Ронебеком, а у Немачкој са Василијем Кандинским, Францом Марчом и другим авангардним уметницима.
Хартли је био хомосексуалац. Године 1914. заљубио се у немачког официра Карла фон Фрајбурга, рођака Арнолда Ронебека. Фрајбургова смрт у Првом светском рату га је потресла и надахнула за чувену слику „Портрет немачког официра“ (1914).
После Првог светског рата Хартли је живео животом уметника-номада, сликајући и живећи на Бермудима, у Масачусетсу, Њу Мексику, Калифорнији, Њујорку, Западној Европи, Баварској. Године 1925. објавио је збирку „Двадесет пет песама“. Припадао је, неко време, уметничкој групи регионалиста који су тежили да изразе „америчку уметност“. Посебно место у Хартлијевим странствовањима има Догтаун, помало дивље место између градова Глочестера и Рокпорта, на Кејп Ену, у Масачусетсу. То је место са помало застрашујућом историјом која почиње као заклониште пирата крајем седамнаестог века. После бомбардовања у рату, 1812. године, становници су умногоме напустили своје куће, у које су се, потом, уселиле луталице, па је место изашло на рђав глас. Због заштите у негостољубивом крају, и стари и нови становници су држали велике опасне псе, по којима је место добило име – Догтаун (Пасји град). Средином деветнаестог века Догтаун се прочуо и по Томазини Тами Јангер коју су називали „Краљицом вештица“. Напокон, за време велике депресије, средином прве половине двадесетог века, економиста Роxер Бабсон је на камењу Догтауна исписао чудновате реченице (нпр. „живи ван дуга“, „ако рад стане вредност се распада“, или „не покушавај не побеђуј“ итд) – неку врсту сажетих мудрости и савета који и данас стоје као својеврсна допуна живописне природе коју је Хартли, током 1931. године, сликао и у којој је писао стихове.
Паралелно са сликарством, бавио се, дакле, писањем поезије, огледа и прича. Најпознатија његова прича је „Клеофас и његово: Северно-атлантска трагедија“ која је заснована на аутобиографским мотивима, то јест, посвећена уметниковом животу проведеном у породици Мејсон, у Луненберг Каунтију, Нова Шкотска. У тој причи описује два лета која је провео код породице Мејсон, 1935. и 1936. године. Готово идилични распусти претворили су се у кошмар трагичне погибије три члана те породице у урагану. Прича је, заправо, нека врста пишчева тестамента – до краја живота је сликао Мејсонове, не опоравивши се од те трагедије. Напокон, вратио се у Мејн, где је и умро, у месту Кориа, 2. септембра 1943. године. О последњим годинама његова живота редитељ Мајкл Магларас је 2005. године снимио филм „Клеофас и његово“.
Хартли је превасходно сликар, али је тражио свој израз, не без успеха, и у поезији. Његове изабране песме објављене су 1945, а критичко издање сабраних песама (1904-1943) у Санта Рози, Калифорнија, 1987. године.

Ствар месних младића и девојака малог града

Пантер је дигао на ноге
младе јелене y сувој шуми.
Беше то дама која се заклела
да га воли,
та ружа, утвари налик
из тока његове крви.
У беут падао је за приврженост њену.

Ту беше никад једно
више задовољство и дечаштво
него што беше у великом почетку.
Једном његове папуче беху чврсто пристале
уз домаће огњиште,
скрасио се
као исцрпљен јагуар
уморан кроз решетке да зури.
Миловања тад већ беху изливана
преко личности му
као избљувци туђи.
Qубав је расла одвратношћу.
Јеси ли испразнио канту за смеће,
Џоне?

Из циклуса „Други“, 1919.

За С…

1

Ако је јасна радост посетити те
у неизвесно поподне,
кад промишљаш време
и за нова задовољстава је окончан тај дан,
реци сам себи ко влада многим изгубљеним
тренуцима ове сеновите области,
спасавајући их од те прашне сиве пропасти,
реци себи ово је сев
муње са тако оданог запада,
где чисто је небо, само да знаш, настањено.
Дуга надкрсти пустињу још једном,
узех сечиво блаженства и уперих
ка ружичастом месту.
Оно гримизни ток проли –
то беше струј радости наше.

2

Они ће доћи
на начин на који увек долазе,
љушкајући позлату модну око главе,
тако је с површностима.

Они ће ходати око тебе
очарљиво
газити гране својих цветова за тебе –
нови теписи за путеве нове.

Са мном је то другачије.

Звезде, кад нападнете
од руба до руба,
запалите жестоку блиставу ватру.
Живео сам са светлим камењем,
спаљиван као карнелија на сунцу,
собом;
себе сам увелим прозрех.

Угљеник је брилијантан –
исеца крупне кристале из кугле.

Тако си леп
ослушкујући.

Црноглавке

Стотине црноглавки болу најближом пукотином
изгледа заиста заволеше тај бол
над-иконичне неусрећености пун.
Не очекивах богатство тако сјајно
да приспе ми зором испоручено потајно,
мада је час јутра и пролеће управи
према најбољем постојању спознати пут љубави.

Још у лишћу гори
налет озлаћен, стреловит, што с крилима се бори.
Све црноглавке света долазе
мени, да у мени оживе расхлађене,
повлачењем и скромним пружањем сене,
напуштености моје с вишком згаженог сунца.

Рекох стотине црноглавки мени
пристижу,
и сада већ јасно знам да то што
беше, беше веома близу,
али њих две, али три, што прнуше,
не знам како ме очврснуше.

Поверење

„Сунце је наше сад“,
дрхтав глас галебова рече.
„Раширили смо гаму громког мора
један по један један по један
и мада талас пун је хране
често су крилаца уморне тетиве
од ствари тако различно-простране;
вршимо надзор геодетски,
а харингама остаје светлуцна твар,
облик глатке имагинације,
формалност лепа.
Дрхтај пепелног листа и борика
створише музику друкчу за дан заказани,
у равни мора љубав галебова обликом ружа
пређашњи дан затвара.“

Индијан Поинт

Кад таласи лижу својим језицима
ова вулканска лица, која смо,
за себе, дефинисали као камење, прихватајући их
такве какви су, то грозничаво долажење
није ли одвећ, на свој начин, налик на
простор слике живота?
Ова немирна бића узнемирују чврсте
супстанце радозналом, небитном,
заједничком узрујаношћу
и, као многи елементи једноставног изгледа, кад
изгледа највише разиграни да су, тада су
најопаснији.

Светла жена гледа, ван, на море
кроз оштри телескоп својих недостижних
година,
нема сумње да открива овде
исту слику као у детињству, која међи
зрачења одсјај њених перли на врху накита
с којим се једном играла у таласима,
ил нешто као ресасту чипку на хаљини
Титанове жене,
непраној због хладноће и најзад око са
нечим изузетно белим или зеленим или
плавим, сувише бледо спремно за успомену, а
застрашујуће до сржи
због многих послатих у смрт јер вероваше,
одвећ, погледу страсном
мора.

У заливу Робин Худ

Плима унутра надолази, и ван се надима плима;
уз сукње литица, и у њиној сени, виде се
остаци дана како пропадају без краја
измеђ галебових и црвендаћевих кликтаја.
Тамо је мост, и испод проточне струје
остатак вечери се примулама
показује:
то је река, настала од уморног мора
пошто признаде јаку му личност;
не грми, котрљање не храбри и не иште,
већ учи ово место понизности обичној,
и наставља да одражава ванумно неко
лишће.
Ове вечери зелене
окупљене су чежње међу
дозрелим крунама лета
док киша ради на струјању,
док море пере враћене унатраг
воде међ малим градовима,
шапћући све жељније
и нежније – морске птице мисле, с кућевним посвећењем.
Ваздух затрептао сјајкањем дана несвога
пада на славу јуче потонулога;
ноћни кораци унутра, нога мека и издвојена
у мазном облику плоти;
ове вечери зелене
окупљају се чежње, обликујући песму
ничега у својој мелодичној
првоти.

Бетовен (у Догтауну)

Дубоко у грудима ћурлик замире –
из цеви оргуља скоком
грло обое се шири – плач навире
боровница и жалфија и папрати – више воли
да умре међ камењем, племенито пропадајући
у глибу хумке зелене –
пискаве оштрице летњег дамаска промене
врелу интонацију, ил то овде звучи
глас људски, па све прелива и пребива
истрајавајући средиштем нијансе лаписносиве.
Дивније начини живе
овог лета у трансу дугом
хлорофила, ил неког разлога другог.

Advertisements