Ознаке


Стивен Крејн рођен је 1. новембра 1871. године у Њуарку, држава Њу Џерси. Његов отац био је свештеник методистичке цркве, а мајка један од водећих чланова женске хришћанске уније. Године 1876, породица се преселила у оближњи Порт Џервис, где је пишчев отац добио место пастора. После очеве смрти, 1880. године, породица се преселила у Розвил код Њуарка. Његов старији брат Таунли био је професионални новинар. Крејн је почео да пише врло рано и прве радове објавио са шеснаест година. Покушао је да студира, али је 1891. године напустио студије, да би радио као новинар-репортер и писац. Године 1893. објавио је свој први роман, “Меги, девојка са улице”, прво дело америчког натурализма (који ће кулминирати с Драјзером). Године 1895. објавио је своју најпознатију књигу, “Црвена значка храбрости”, која му доноси интернационалну славу. Књига постаје амерички бестселер, а у Енглеској је поздравља сам велики Џозеф Конрад. Хемингвеј је овај роман сматрао једном од најбољих књига америчке књижевности и он данас има статус класичног дела америчке литературе. Наредне године штампа нови роман, “Џорxова мати”, а за њим, по поруxбинама, следи пет ратних прича (“Три чудесна војника”, “Ветеран”, “Офанзива у Индијани”, “Ратна епизода”, “Мали одред”). Године 1896, у јеку славе, дотакао га се скандал. Писац је у раним јутарњим сатима испратио три девојке међу којима је била и проститутка Дора Кларк, понудивши јој новац за сведочење које би он литерарно обрадио. Полицајац, који је био у близини, привео их је, мислећи да је реч о проституцији. Иако писац, за разлику од Кларкове, није задржан у притвору, и мада му је адвокат саветовао да се не меша у процес, он је посведочио у њену корист и она је, потом, ослобођена. Штампа, наравно, није пропустила прилику да се наслади мукама у том тренутку славног писца.
Крејн увиђа да од књижевних хонорара, ипак, не може да живи и исте године прихвата понуду да буде ратни извештач из Шпанско-америчког рата. Док је, у Џексонвилу, на Флориди, чекао полазак за Кубу, у локалном борделу упознао је тридесет једногодишњу Кору Тејлор, своју будућу супругу, која је иза себе имала два пропала брака и која је већ две године у Џексонвилу живела боемским животом. Она је у Џексонвилу, барем у боемским круговима, била донекле и уважена фигура. Крејн ју је са собом повео на брод који на Кубу никада није стигао због поморске несреће. Крејн је те догађаје описао у својој причи “Отворени брод”.
Објавивши “Отворени брод” који је (опет) постигао успех, са новинским магнатом Вилијемом Рандолфом Херстом закључује уговор да за “Њујорк xурнал” извештава из Грчко-турског рата. С Кором путује у Енглеску, одакле априла 1895. стижу у Атину. Док он борави у Епиру, Кора пише извештаје из Атине и тако постаје прва жена, ратна репортерка (пише под псеудонимом “Имоxина Картер”). Месец дана касније они се враћају у Енглеску и узимају у закуп вилу у Окстеду; друже се са Едмундом Госом, Фордом Мадоксом Фордом, Едвардом Гарнетом, Х. Џ. Велсом, Џозефом Конрадом. Крејн пише серију кратких прича, али оне не доносе довољно новца. Зато се враћа у Америку, где опет, 1898. године, постаје ратни дописник из америчке базе на Куби, у Гвантанамо заливу, док Кора остаје у Енглеској. На Куби се разболео од маларије која компликује његову хроничну туберкулозу с којом се бори од детињства. Враћа се у Олд Поинт Комфорт у Вирxинији, где неколико недеља лежи у једном хотелу. Донекле опорављен, опет потписује уговор са “Њујорк xурналом”; путује најпре у Пуерто Рико, а онда у Хавану. Из Енглеске стижу вести да је Кора, због беспарице, очајна, и он, напокон, одлази у Енглеску, у јануару 1899. године. Покушава да пише за енглеске новине, али новчани проблеми се настављају. Планира да путује на Гибралтар и на Свету Јелену, као дописник, али, нелечена како треба, туберкулоза узима данак: почињу напади обилног крварења. Кора моли пријатеље за новчану помоћ; Џозеф Конрад који га је тих дана обишао, схвата да је Крејн готово на издисају.
Исте године, 28. маја, Крејн је допутовао на лечење у Баденвајлер, немачку бању близу Блек Фореста; тамо покушава да диктира поглавља из свог последњег, недовршеног романа. Умро је 5. јуна. Кора је његово тело пренела у Њујорк и Крејн је сахрањен на Евергрин гробљу (сада се зове Хилсајд), у Њу Џерсију. Недовршени роман “О’ Руди”, завршио је Роберт Бар и он је објављен постхумно, 1903. године.
После своје смрти Крејн је пао у заборав; но, двадесетак година касније, критика поново почиње да се интересује за његову уметност. Томас Бир је написао његову биографију, а прва имена америчке нове литературе нашла су за потребно да поново уздигну његово име (од Фроста, Паунда и Виле Катер до Хемингвеја и Џона Беримена).
Осим романа и кратких прича, Крејн је песник – један од првих америчких, и не само америчких, песника новијег доба који је писао белим стихом (што је и разумљиво, јер је он превасходно прозаист). Објавио је две збирке песама – “Црни коњаници” (1894) и “Рат је добар” (1899). Крејн у свом песничком поступку користи алегорију, гротеску, нарацију. То су, у ствари, причице с поуком које, можда, најављују чудновато умеће Емброуза Бирса, а занимљиво је испитати да ли их је познавао Хармс. Већи број Крејнових песама у овом избору говори не само о вредности, већ и о слабости тих стихова који тешко стоје сами за себе и траже подршку осталих. Примерице, Едварду Арлингтону Робинсону је довољна једна сјајна песма, све се из ње види и зна. Али, Крејну треба десетак, да постигне пуноту Робинсонове једне.
Санаторијум у Баденвајлеру где је Крејн умро данас је место ходочашћа многих америчких туриста. Крејнова кућа у Азберију, градићу код Њу Џерсија, где је живео девет година, претворена је у његов музеј.

+ + +

Црни коњаници дошли су са мора.
Лупкаху, одзвањаху поткове и мамузе,
звецкаху, грмеху штитови и оклопи,
дивље крике и развијорене косе
везивао је вихор,
тако отпоче навирање Греха.

+ + +

У пустињи
сретох човека – нагога, дивљег;
чучи на земљи,
држи своје срце у рукама,
и једе.
Запитах га: “Је ли укусно, пријатељу?”
“Горко је оно, горко!”, одговори он,
“Али, мени се допада,
јер је нагорко
и јер је то срце моје”.

+ + +

Једном се уздигао човек
који рече:
“Постројте ми све људе на Земљи у строј.”
Истог тренутка
подиже се страшна бука –
људи нису хтели да се построје.
Сав свет захвати међусобни рат;
и трајао је многе године,
проливао крв људи
који нису хтели да стоје у строју
а који стрпљиво стајаху у строју.
Напокон, тог човека, преплашеног, сустиже смрт.
Qуди наџивели крвава времена
избавише се наивности.

+ + +

Бог брижно снабде брод космоса.
Са урођеном умешношћу мајстора пуним рукама
издеља јарбол и једра,
у рукама држећи својим кормило,
спреман за прави курс.
Раскоширио се Господ, с гордошћу гледајући
свој рад.
Одједном – у тај судбински час –
нешто пође по злу: повикаше
и осврте се он да види у чему је ствар.
Брод – гле – искористивши тренутак,
меко, бешумно проклиза кроз воду.
Од тада, занавек лишен кормила,
плови морима он.
Следећи непредвидљив курс,
залазећи случајно у луке прогреса,
подчињен свакој вољи несташних ветрова,
као гласу разума.
И многи на небесима
забављају се тиме.

+ + +

Много је људи било у процесији,
и нису знали куда иду,
али ма шта их дочекало – успех или пропаст –
то постајало је судбина заједничка.

Био је један човек што тражи нови пут.
Залутао је он у непроходном честару
и на крају, тамо, у усамљености, умро;
али рекоше они тај куражи је имао.

+ + +

На Небу
неколико жилетића травки
врстаху се пред Богом.
“Шта учинисте?”
И све осим једне мајушне
спремно отпочеше да набрајају
заслуге своје.
Само она
оста позади,
у стиду.
Напокон, рече Бог:
“А ти?”
Одговори травчица: “Ох, Господе мој,
моје сећање ме издаје,
ако и чиних нешто добро
то нисам препознала.”
Бог се придиже с трона
у блеску своје величине:
“О, најдостојнија од травки!” – ускликну он.

+ + +

Једанпут видех планине љуте
устремљене пред битку –
изазва их човечуљак,
верујте, растом једва длан мој.
Засмејан, запитах суседа:
“Неће ли и врх заузети?”
“Наравно” – одговори овај.
“Његови преци покораваху их много пута.”
Тад схватих да је корисно претке имати такве:
у крајњем случају, човечуљку
наспрам планина сталом.

+ + +

Радници многи
саградише камену лопту
на врху планине.
И спустише се, трудбеници, у до,
да осврну се на рад свој.
“Грандиозно”, рекоше;
допаде им се дело руку њихових.
Одједном, лопта се љушну и стрмоглави,
у хипу сустиже људе
и спљеска их, све.
Неки, истина, стигоше да крикну.

+ + +

Човек угледа на небу златну куглу.
Стаде се на небо пети,
напокон уграби је –
глинена беше.

Сад следи оно чудно:
чим се на земљу спусти
и опет горе погледа –
кугла опет од злата.
Сад следи оно чудно:
беше то кугла од злата.
Вај, небесима се кунем, беше то кугла од злата.

+ + +

Пустињом сам лутао.
И вапио:
“Боже, изведи ме одавде!”
Глас одговори: “То није пустиња”.
И зачајах: “Погледај
тај песак, јару ту, тај голи хоризонт!”
Ал понови глас онај: “Није”.

+ + +

За девојку
море плава шума беше,
у којој сирене мале
певају.

За морнара после бродолома
море мртвосив зид поста,
недогледан, савршено пуст,
али с уписаним, у судбинском трену,
учитљивим
знацима беспоштедне мржње природине.

+ + +

“Јеси ли икад саздао праведника?”
“Их, тројицу”, одговори Бог.
“Али, двојица умреху,
а трећи…
Ослушни! Ослушни!
И чућеш како коб оплакује своју”.

+ + +

Не јецај, девојко, знаш, рат је добар.
Ако твој вољени бесно ка небу руке забаци
и без јахача престрављен одјури његов ат,
не плачи.
Добар је рат.

Јаки, громогласни бубњи су пуковски,
ништавне душе пуне ратног беса,
ти људи рођени су у строју да мру, да не беже;
необјашњиви ореол славе окружује њих.
Велики Бог је Рата. И његово Краљевство
поља су где хиљаде лешева леже.

Не цмиздри, дечко, па рат је добар.
Јер отац твој паде на жути песак рова,
јер подераног мундира на грудима допаде гроба,
не плачи.
Рат је добар.

Светлуца јарко пуковска застава,
орао са златасто-црвеним знаменом.
Ти људи рођени су
да корачају у строју и поумиру.
Растумачи им да је убиство – доброчинство,
реци им све о сласти крвопролића,
о пољима где хиљаде лешева леже, с наменом.

Мајко чије се срце на најтањој нити дели,
окачено уз покров сина, раскошни, бели,
не плачи.
Рат је добар.

+ + +

Новине, збирка полуистина
које на сваком углу извикују дечаци,
преносећи недорасле просудбе
до милиона снисходљивих и подсмешљивих људи
чије укућане, за то време, док седе крај камина,
разгаљују душевадне приче
о погибељи нечијој.
Новине, пресуда
коју над сваким исправно и неправедно врши
тупост честитих људи.
Новине, пијаца
на којој мудрост продаје своју слободу,
а тикване руља овенчава.
Новине, игра
у којој промашај играчу победу донесе,
а мајсторство пропасти одводи га.
Новине, симбол
бескорисне хронике живота,
колекција празних прича,
концентрат вечних глупости
које наџивеше векове
лутајући незаштићеним светом.

+ + +

Човек рече Васељени:
“Гле! Ја постојим!”
“Да”, одговори Васељена,
“али та чињеница не значи
да морам о теби да се старам”.

+ + +

Сиво буркана улица,
неутишива живост буке.
Ево црна кочија
с причвршћеним сандуком
некако се пробија
кроз трг овај
и деца похлепно пиље
у покушају да увиде очај иза завесица.
Слуге се нервирају, ужyрбане
што пре да доспеју до гробља,
последњег станишта свега живућега.
Дајте да свршимо с тим.
Потерај, кочијашу,
избичуј слузну животињу.
У галоп – у галоп – у галоп.
Да свршимо са тим што пре.

Advertisements