Ознаке


Џозеф Трамбол Стикни родио се 20. јуна 1874. године у Женеви и већину живота провео у Европи. Похађао је университет на Харварду од 1891. до 1895. године, а докторат положио на Сорбони, одбранивши две дисертације, од којих једну о сентенцама у старогрчком песништву. Умро је од тумора на мозгу, 11. октобра 1904. године, у Бостону, годину дана пошто је добио место професора на Харварду. Песник апокалитичне осећајности, карактеристичне за рано умрле уметнике, мајстор сонета. Његове сабране песме штампане су 1905. године. Истакнуто место дао му је Конрад Ејкен у својој Антологији америчког песништва (десет песама). Сабране песме поново су штампане 1968, а књиге о њему и његовом старалаштву изашле су 1970. и 1973. године. Његови стихови коришћени су у филму Роберта де Нира „Добри пастир“ (2006).

+ + +

Тише. Врт Висећи био је сан који
сву Персијску ружу у пољупцу виде
док врела вртложе прах Семирамиде.
Скамандер не тече, Троја не постоји.
Трубадури лаж су, пука лаж Прованса,
Венеције славне фризуре су зраци
у Титанском оку. Сутон све одбаци,
од старога света не оста ни пламсај.
Тише. Лудост ствари не даје ти бдети,
нити твоје сузе могу те пронети
кроз мрак твога срца и фразе што гуше.
Твој мозак је кужан. А твоја уметност
плаши слепу сову заборавним светлом
свих љубави Грешних што су храна душе.

+ + +

Навикох да мислим
мислима осуштињеним у телу, чак
и кад усправљам тело суштински у мислима:
две нераздвојиве ствари, по природи једнаке,
и сличне, а у креацији песме
половљене апсолутном размером: да није тако.
Друкче навиру оне кроз нагон шуме да грање одржи,
тресући до беута обикли дотад жлеб: стабла борова,
оштећене коре: обогаљено дословце свако
од удараца и трења, ил од смртоносног бола,
оплетено, свако, ивером друкчим: напокон
неопредмећено и обезобличено, стрше увис
где у плавој влази трули свак ко
беше избљуван у страву из мора.

Живети слепо

Живети слепо, и изнад времена.
Бог што Будућност беше, умре давно.
Знање Прошлости: лудост. Заборавно
дете, немој се гадити свог трена.
Врх твоје земље сунце; дува ветар;
планета кружи; метеор мач вуче;
тетива дуге затегнута пуче
у сребро реке изнад твога света:
дај, пробуди се! За час љубак, снагом
што пије усне, лови њен сан драг,
косу што ломност лахора покреће.
Твоја уметност божанско је благо
ту где Аполон поскакује наг,
на свом острву, завејаном цвећем.

+ + +

Господине, ни речи више.
За мене, оне су
зелени успон мачјег ока
што мојих мисли сироте тице вреба.

+ + +

Страсти с којима се изборисмо до кроћења
не умиру. Ко нека саката змијска спирала
вребају, спремне за пролеће правдања
моћи што једном беше наше мучење и господар наш.

+ + +

Чух, река лута кроз до, као извод
јурнуле воде, пој самотан оста.
Устаде дуга, лето прође испод.

+ + +

Последњи дан ће доћи, остаће човек сам,
ера заласка сунца, и свет на рубу суда,
остаће примораност чекати одасвуда
Долазак Господара. И ништа, гле, до плам

недогођеног – али невидно из краљевства
земље, зрака и воде, растући до облика,
гласови неки вриште, бива тешко до крика
над мрком атмосфером што засипа без блеска

његове уши; и док он гледа ужаснут,
безбројне животиње понашају се чудно,
обрастају им грла крицима узалудно:
тако обрасте трава земљу и земни пут.

Тад изненада људскост у њему, ко и пре,
тера га прићи к њима тескобом од искона,
јер, док им није дао да пију, жеђ њихова
би уперена снажно, потпуно. – Док он мре,

дубоко на Истоку светлости дивне горе,
он види морску змију у цветовима влаге
која и прободена копљем, још има снаге
да стрмоглави сунце, доле, у мртво море.

Мнемозина

Памтим, би јесен у пределу том.

Топао ветар врх путева ради!
Дремају сенке сваким обронком
и сунце дуге летње дане слади.

Памтим, би хладно у пределу том.

Ласте нисходе, беру зрно златно,
о подневима, гипком косином,
стока у дољи жутој као платно.

Памтим, би пусто у пределу том.

Имадох сестру са црним косама,
с очима тамним драгим оку мом;
певасмо, ноћу, у шумским росама.

Памтим самотност у пределу том.

Брбљање деце пунило ми уши.
Гледах, угарак пламса кроз наш дом
пламеном звезда који сузу суши.

Памтим, би тамно у пределу том.

Ту су планине где живех. Ту стазе
блатне, са стоком – њива с патрљком
дрвета који бес олује разне.

Све су то места где сам знао доћи,
ал какав земљу ову стиже слом
и остави њен народ у самоћи?

Памтим, би киша у пределу том.

У близини Хеликона

Кад летњи дан овако замирише
измеђ борова горских, крај ограда,
дуж кукуруза, поред винограда,
где свод и море у једно се свише,
складно све ствари све путеве кроте,
и жетва пуни xакове полетом,
и хлеб и светлост носе колоплетом
широки венац радосне пуноте.
Невоље моје сад су одељене
као ожиљак обрушене зене
са хоризонта: ту се не продева
ни путник коме пут је тек на души,
о чему птица у пролазу пева,
док склапа прозор девојка, не чувши.

Поводом шкољки на копну

То мој је мрмор у љусци што чува
свеж глас за сиве будуће године.
Вал испра усне, да сва лаж умине
са океанским покретом, из ува;
краљевска плима, и поднева плава
– несташе! За нов вруће глине стан
морам да певам: још исконски дан
у ритму траје, сјајем што не спава.
И нашто море да захвата длан
кад све нестаје? Да л навек осете
беславност света који не опстоји? –
Јадна захвалност за останак ван,
за урон у тле, за мрвљење пете
што серафимску песму прахом боји.

Шест сати

Сутон све градове сад мразом огрне
док се пуши кула са сатом, докона:
дану је већ доста. Између докова
радници кошуље запасују, црне.
Кроз фабричка врата сјај отрцан тече
и прати ту гужву брзу, изокола.
Колибе и куће, крај сивих блокова. –
Волим те, човеков раде. Добро вече!
Добро вече, руке које бол окова!
Добро вече сваком робу што болова,
сиротици којој отказују љубав,
дечаку што више не зна куда ићи!
Ускоро ће жртве дрхтати са стуба,
у крви: већ сада можемо га дићи.

+ + +

Година сете умире под кишом.
Капља за капљом тражи где да падне.
Из даљи, изнад капавице хладне,
сумрак прозорска стакла мути, кришом.
Тама кроз собу, па усред темена
нежно дотиче, (зна куд се управи),
ненадокнадивост једине љубави:
изгубљен облик из другог времена.
Тако, с последњим даном у јесени
лето се с летњом успоменом врати.
Тако се, гором, запали на стени
позни цвет неки; док магла навире
у сивом свету сагњиле папрати,
туђин камењу, он, далек, умире.

Служба

Не кори, драга, што је сав мој пој
фамилијарност протекла кроз мисли:
гунђање бапско не користи
дух дечји мој.

Ја не знам зашто ово или оно,
сматраш мрмљањем, кад је плам:
једино знам,
то кроз ћутње ми дамара ко звоно,

то дува преко мог срца – и јечи
бескрајним ветром, све опет и опет!
Опет! И тада, скоро склопљен,
унутар песме сав мој живот клечи.

Advertisements