Ознаке


Жозеф Илер Пјер Рене Белок рођен је 27. јула 1870. године, у Ла Сел Сен Клоду, крај Версаја, од оца Француза и мајке Енглескиње. Његова мајка Елизабет била је писац и потомак чувеног енглеског хемичара Џозефа Пристлија, а његов отац син француског сликара Жан-Илер Белока. Отац будућег писца умро је 1872. године и он се са мајком и полусестром Мери (будућим романописцем Мери Лауднес), вратио у Енглеску, да већи део свог будућег живота проведе у Слиндону, Западни Сасекс. Завршивши војне школе, као француски грађанин, служио је у артиљеријском пуку у Тулу, на североистоку Француске, 1891. године. После војне службе дипломирао је историју на оксфордском колеxу Белиол, године 1895. Године 1896. оженио се Американком Елоди Хоган са којом је имао четворо деце. Британски држављанин постао је 1902. године. Активно се неко време бавио политиком и од 1906-1910. био члан британског парламента, али се у тај свет разочарао (кад су га питали за политичко опредељење, одговорио је „паписта“). Његова супруга Елоди је умрла од грипа 1914. године и песник је њену собу с личним стварима сачувао онаквом каква је била до њене смрти. Њихов син Луис погинуо је 1918. године у Северној Француској, служећи у краљевском летећем корпусу.
Године 1941. погодио га је срчани удар од чијих се последица није опоравио. Као истакнути католик, многе радове потписао је заједно са својим пријатељем Честертоном. Његов омиљен хоби било је једрење, а један од његових млађих другова је, чак, написао књигу под називом „Једрећи са мистер Белоком“. Белокова библиографија је огромна (кад су га питали зашто толико пише одговорио је “зато што моја деца воле перле и кавијар”). Осим поезије, писао је романе, есеје, историографску публицистику. Као католичком апологети, књиге о Јеврејима и крсташима донеле су му оговор да је антисемита и антиисламист. Умро је 16. јула 1953. Сахрањен је у Вест Гринстиду. Католички бискуп Роналд Кнокс је на његовој сахрани рекао да „нема човека који се тако снажно за свога времена борио за тако ваљане ствари“.

Јануар

Мрзне – и, преко онемелог неба,
птице одлазе. Мрак своју власт почне,
не чека сунце за зенице очне;
сој изумире; мрак последњи вреба.
До усне прстом злим смрт ће да дође,
да цери се у окна, шпијунира,
да прожме земљу владавином мира
откад преузе овласт војсковође.

Непоражени непријатељ, језа
ништи гласове с тла потезом реским,
ко мајстор нашег трена, међа њена
не уочи се ветром. Звука нема.
Мрзне. Сваки је млаз сад пријатељски.
Мрзне; над гробом гране мир повеза.

Фебруар

Зимског месеца тиха кола језде,
и свака ноћ се кроз немост пробија.
Месец лагано гребене повија,
сни су све даље од уснуле звезде.
Не буди тиху ноћ у рђав час;
али сву земљу већ тресе промена
убрзавања, и твога, рођења.
Сунце је близу врхбрда, због нас.

Ново рођење пузнуће у дан
да очне капке године пољуби;
пробудићеш се за савршен сан,
да смехом чиниш свет драгим, од сутра,
више мрмором но сном што се губи.
Ћутња је мртва, Зоро; стижу јутра.

Март

Севером бачен ветар пристиже из Норвешке,
да саветује беле вале да дођу к нама!
Бучна је пена мора увек му на уснама,
од прскања су косе његове слане, тешке.
Док продирљива светлост пробија ноћи опну
он баца на облака снег смркнуте окове;
За нашим насипима напао је бродове
и пустио их да се боре за пут ка копну.

Тачно одређен курс улива снагу за мене,
а њега тера да се изнова усредсреди,
све до поља Вандеје одакле оком стреља
океан, најстарији од свих непријатеља.
Котрља се у нади да хук ће да победи
и промене донесе, ричући песме борбене.

________
Вандеја је северна покрајина у Француској која се 1793. подигла против буржоаске републике

Април

Руј младог сунца поштовање стиче,
гле! почну расти нове зелен-перле,
цвет укрит спрема за ницање ћеле,
неприлична је прашина – не ниче.
Још није мај, ал сав свет мај већ слави!
Дођите да вас поведем, јер знам
где први жбун олепша цветом кам:
да ћутке мало шетамо по трави.

Биће облака још, и страшних мена.
Уз смешак, Април сам се себе стиди;
без неба суза, знам, очију нема,
ал тако ведра чежња свуд се види,
тако априлски поглед леп је, да нас
и само лице очарава, данас.


Мај

То је смешеће око међ очима свим другим
и месец моје госпе. Сезона младих ствари.
Он светлом хармонијом овлада, да подари
години прву зелен на крошњарима дугим.
Колико често, с ветром што се дигне и падне
кроз предубоке шуме, кроз скитничка поднева,
ослушкивах када ће сам ехо да пропева,
добом кад ћемо ведре слагати дитирамбе.

Колико често, јаким дахом напевши груди
сред маховине, цвећа, лежао сам у несну
и гледао облаке, ловио скриту песму
што од живота више вреди да свет пробуди –
тих малих птица песма дан дуг ће да покрене,
да не буду далеки Марли, ни спомен Сене.

Јун

Устани и започни да обожаваш дан;
Црнине света само дан уме да прореди.
Последњи летњи сутон пред зору, ено, бледи,
у даљину без мрака јутро те зове ван.
Света маглина јутра, маглица из далека
овенчава, одозго и мој пут, самотан.
Обожавање твоје нек такав пут дочека
да постане обожен, апсолутно, и дан.

Устани и започни да обожаваш дан;
исток је од облака као сивилом ткан;
биће међ листовима ветрића, да залута,
и то су обећања, велика, овог јутра.
Lux tua via mea: твој сјај је пут мој, знам –
устани, савршеним учини овај дан.

_________
Lux tua via mea (Твоја светлост је мој пут) – Из псалама, 119, 105; мото многих племићких породица и хришћанских университета.

Јул

Краљеви се враћају из крсташког рата,
у пурпуру људи и коњи сред пене;
сву улицу плави бука непозната,
збацили су наши краљи Сарацене.
Певају се песме о источном рату,
с гримизним лађама стижу с разних страна,
с гримизним једрима, с веслима у злату
које је пламени сјај Медитерана.

Сад читам како су тих далеких дана
на обод пустиње оклопници стали;
што ми Бог не даде да будем са њима
кад прескочи зид први од Нормана,
и Годфри поведе прве међу Францима,
и лорд Рејмонд уђе, млад, у Јерусалим.

Август

Месец свих војника, тврђ године топле,
који не чу да је победа нам дата;
стоји наочиглед са небеским копљем
и кацигом пуном етрурскога злата.
Издашна је жетва наша, да л за стално?
Плен је плаховито узет чврстом руком.
Ах! витеже сунца империјалног!
Ах! круно свих доба што стижу одлуком!

То је чиста мушкост; мудрост Шарлемања,
кад је освајао дом свој, из немања,
уз освету, после Ронсвалских планина.
Или кад му браду у боји купина
бојише пехари с Ломбардских равнина:
кад освоји свет да схвати га из Рима.

_______________
Шарлемањ – Карло Велики
Ронсвалске планине – Из „Епа о Ролану“, у повратку из похода против муслимана, из заседе, у Ронсвалским планинама убијен је хришћански херој Ролан.
Кад освоји свет – Карло Велики се крунисао у Риму, као бранилац хришћанства

Септембар

С окна, обале Мезине су шире.
Гледах y исток, у ноћ септембарску:
људство у бици безнадној умире
рујем приправно за бој, на одласку;
нејасно нека зимска војска жури,
миљу за миљом, уз бојнике грубе,
видех другове приправне на јуриш,
ал живи људи не чују те трубе.

Бледило њино ожиљке сведочи,
док беже сиви облаци, кроз очи,
у освит неба, да с маглином мину;
тад кроз источна окна прозрех слику:
на небесима дивну Републику,
и крај ње страшну главу зорњачину.

Октобар

Гле како стрма шума лицем горе трепери:
гори наспрам заласка сунца; сада хладноћа
поднева преузима: година онемоћа,
јутра су све тамнија, све брже су вечери.
Винова лоза губи пурпур, а лишће честа,
натрашке y Форезу ваља се пропаст бела,
набор по набор виси са планинских предела,
док јецај ветруштине пустим чини сва места.

Месец за домаћинство и моје госте добар;
протегнућу удове до пушнице у врту;
у слободној Гаскоњи, уз цепки суву хрпу,
смејаћеш се, сва јела гаскоњска кад испробаш;
надувај тешка плућа – не бринемо, ветрино:
певамо старе песме, пијемо, скупа, вино.

Новембар

Новембар историје оне је Император
што осваја године, стопу по стопу коби,
што из свог уточишта чује хук непознатог:
хук ескадриле што се прекасно сад већ проби
у зов ветрова рата, с мамузањем олује:
та војска потоњег ће наслеђа свог допасти
јер тера свод до задње међе да допутује,
уз војевање против неопозиве пропасти.

Дотле, из своје тврђи заводи и прогања
облаке мамузама, ко да их за брег шаље,
од оклевања празан, празан од опраштања
и напокон – благослов; одлази некуд даље.
Ал дрвеће одбаци по лејама ми вртним
сво наслеђе светлости – сви цветови су мртви.

Децембар

Иње крај куће мили по стази,
тражи да уђе, због невоље, амо.
У ужасноме друштву с њим је замор,
тужна ноћ тихим корацима гази.
Угарци дају мојој ватри плам;
дуж шума што се не сећају више
роне, на стабла, све тише и тише,
ударци чудни. Месец виси сам.

Засад, децембар, пун година брижних,
стиже, ко слабо да тужи за ближњим;
мрмља пропале жеље, очај носи;
И још тка руком дрхтавом похвале
цвету сплетеном у сопственој коси,
док гледа труле листове опале.

Епитаф омиљеном Политичаревом псу

Овде Пас лежи – ал сваки Пас што црче
безбедно лежи – ко Пас што ту омрче.

Епитаф Политичара

Ту је са богатим штандом, мало лево,
положено тело политичарево.
Док се подсмевају и кум и пашеног,
јецам – жудех да га видим обешеног.

Други истом

Он је, као последњи украс међ свима нама,
подмићивао, крао, варао годинама:
ал смрт је оно што чак ни политичари
не могу да уцене, подмите ил подвргну превари.

Другом Политичару

Политичар, и мртав, сад претворен у глину,
заклон би начинио да задржи ветрину.
Несклон промаји, сумњам да ћу и да се макнем,
и да бих нагнати мого себе да тај штит такнем.

Још једном

Слава свом вољеноме Раднику тријумф даје;
А Радник бесмртан је све док тај тријумф траје.

Двојици Министара

Ламп каже – Калибан шљам је, вредан суда,
а Калибан да је Ламп комплетна луда,
сложимо се најзад нас троје, гле чуда.

Пацифиста

Пал Ебенезер сматрао је грешком за став се тући,
ал Роринг Бил га уби, тачније размишљајући.

Слон

Кад се људи сете ове чудне звери,
они се зачуде све више и више
да се иза тако малим репом мери,
а испред се тако моћна сурла њише.

Шкорпион

Шкорпион, црн, ко од чађи,
слатко гризе у сепету;
али га није пријатно наћи
ноћу, у својем кревету.

Телефон

Ноћас, међу безброј гласова Лондона
бејах сам под небом празнога озона
без твог, једног, гласа. Дакле сунце штедро
носи народима сва неба, а једно.

Advertisements