Ознаке


Николас Вејкел Линдзи рођен је 10. новембра 1879. године у Спрингфилду, америчка држава Илиноис, у материјално обезбеђеној породици лекара, првог суседа гувернера Илиноиса. Песников живот је, најпре, ишао утабаним стазама: уписао је, на наговор родитеља, медицински факултет на Хирам колеxу у Охају 1897. године, иако није желео да буде лекар. Саопштио је родитељима да жели да студира сликарство и 1900. године се обрео у Чикагу, где је студирао уметност од 1900. до 1903. године. Касније ће сам илустровати своје књиге. Заинтересовао се, такође, и за филм, а 1905. године у Њујорку се коначно опредељује за поезију. Тада почињу његова путовања која преузима по узору на средњевековне трубадуре. Године 1906. је у Џексонвилу, на Флориди, где своје песме размењује за храну и преноћиште. О пролећу 1908. преузима, пешице, пут од Њујорка до Охаја. Године 1912, он је, опет пешице, на путу из Илиноиса ка Њу Мексикy, где такође покушава да песме размени за храну и преноћиште. По повратку објављује неке песме (рецимо „Конго“, где користи ономатопеју) у „Песничком магазину“ и његово име постаје познато, напоредо са именима песника као што су Сандберг или Мастерс. Јејтс је ценио музичку вредност Линдзијевог израза, а он 1915. чита своју поезију председнику Вудроу Вилсону, у његовом кабинету. Он постаје нешто као „национални песник Илиноиса“, где га дословце свако зна – сви знају да је песник, сви имају његове песме.
После неуспеле везе са песникињом Саром Тисдејл, која се удаје за богатог бизнисмена Ернста Филсингера, он се сели у Споукен, држава Вошингтон (1924), где остаје до 1929. године. Тамо се 19. маја 1925. жени двадесет трогодишњом Елизабетом Конор. Готово истог тренутка осећа притисак издржавања породице који пре тога није познавао. Те бриге се увећавају када наредне године добија кћи Сузану, а 1927. године сина Николаса. У очајничким потрагама за новцем, наступа на Истоку и Средњем Западу, узима авансе од листова у којима сарађује, а у априлу 1929. сели се с породицом у Спрингфилд, где штампа две књиге својих песама. Но, новца, и поред свих тих напора – нема. Финансијски сломљен и исцрпљен непрекидним путовањима, он је пао у депресију и 5. децембра 1931. године извршио самоубиство, испивши бочицу отрова „лизола“. Његове последње речи су: „Покушавају да ме стигну – али ја сам стигао први!“ Сахрањен је на гробљу Оук Риx.

Елизабет Берет Браунинг

Елизабет Берет Браунинг
начу о Роберту трач.
(А тих дана, одиста, лепота из ње зрачи,
с коврчама Мери Пикфорд, вртложним и облачним).
Покуша нешто рећи, то што одушак значи,
и закључи овако о свом човеку, мудро:
„Волела бих да могу да пишем на тај начин!“

Поноћна ружа

Месец је сада отворен цвет,
небо литица плава.
Месец је сада сребрна ружа,
полен јој с росом спава.

Њен полен магла тог је маха
преко лица од сна:
њен полен Април кишовит је,
априлски ток је сва.

Њен полен вечни живот јест, где
бесмртна пена врца.
Храни се мноштвом звезда, пуни
медом њихова срца.

Земља је, али страстан цвет
с круном крви и кости.
Шта пуни вене гладне, главу
подиже, без радости?

Та чаша мира, сребрн ружа
зар лепи дах ће стрти?
Тај страсни цвет ће земља дићи
безброј пута из Смрти!

Advertisements