Ознаке


Харолд Витер Бајнер рођен је у Бруклину, 10. августа 1881. године, у породици грађевинског инжењера. Дипломирао је, са најбољим успехом, на Харварду, 1902. године, где је студирао заједно са будућим председником САД Рузвелтом и песником Воласом Стивенсом. После дипломирања прелази у Њујорк, где ради за часопис „Мек Клуров магазин“. Године 1907. објавио је прву збирку песама. Са пријатељем Артуром Дејвисоном Фиком ближи се имажистима, али се ускоро одељују, оснивајући своју песничку школу коју су назвали „Спектризам“. Као израз тих својих тежњи, штампају збирку песама, 1918. године, под називом „Спектра: Књига песничких експеримената“. Као аутори књиге наведени су Емануела Морган и Ени Книш, што су, заправо, псеудоними Бајнера и Фика. Књига је постигла успех због свог лудистичког хумора који је откривао несумњиви дар аутора. Они се зближавају са Еми Лоуел и Вилијемом Карлосом Вилијемсом, а преко њих и са утицајним уредником часописа „Поезија“ Харијетом Монро, која прихвата њихове радове. Године 1917. он и Фик путују у Јапан. Спектра је трајала годину-две, као занимљива новост, али без трајнијег и снажнијег песничког учинка, поготово после открића публике да су Емануела и Ана, заправо, Бајнер и Фик.
Бајнер је ускоро постао професор на Калифорнијском университету Беркли, 1918. године. Истицао се тиме што је волео наставу да држи у природи. Проучавао је, нарочито, азијску културу. Убрзо је постао свима знан као шармантан млади професор који воли да седи за шољом чаја и приповеда о Кини. Но, университетска каријера је потрајала кратко, јер је откривено да је, у времену прохибиције (забране употребе алкохола), студенте служио алкохолом.
Путује, потом, у Кину, где проучава кинеску литературу и преводи са кинеског (књигу Чијанг Чанг Хуа, „Планина од жада“, 1929, потом Лао Цеов „Пут живота“, 1944).
Касних двадесетих Бајнер је узео кућу у Њу Мексику, где, углавном, ужива у беомском друштву, зближивши се нарочито са Дејвидом Хербертом Лоренсом. Са њим и његовом женом Фридом путује у Мексико. Касније ће, у свом роману „Перната змија“ (1951), описати Лоренса у лику Овена Рајса.
Напокон се, тридесетих година, сели у Санта Фе, где ће остати да живи, у дугогодишњој хомосексуалној вези, са Робертом Хантом. У својој кући Хант и Бајнер ће, током година, примати многе славне госте – Вилу Катер, Игора Стравинског, Едну Милеј, Роберта Фроста, Одна, Хакслија, Ерола Флина, Риту Хејворт, Кристофера Ишервуда, Тортона Вајлдера итд. Бајнерова подршка младим песницима била је легендарна.
Осамнаестог јануара 1965. доживео је мождани удар. Никад се није до краја од њега опоравио, а умро је, делимично парализован, 1. јуна 1968. године, после дуге агоније. Његове последње речи биле су: „Други људи су умрли, зашто не могу ја?“ Изабране песме Витера Бајнера објављене су 1978. године. Његову заоставштину чува библиотека Државног университета Њу Мексико. У Америци се додељује награда „Витер Бајнер“ за младе песнике.

Острво

То је острво где је човек морао сам пасти,
и живи изнад себичности раја
знајући сав свет око њега као његов властит,
без замерки и без опроштаја.

Одговор

Преставши с питањима,
одговор примаш.
Бог није Бог, живот живот
ни чудо чудо
што спасава ко човек себе сам
плесач постајући
у променама
грома.

Писмо

Кад идем кући заборављен,
уз корак невесели,
налазим писмо испод врата.
То беше лист јесењи.

Све буре

Као
да има неки пупак
рупа у средишту
кроз коју галеб може летети
у тишини.

Сликар

Не могу да сликам
раст духа
ал могу старца
док гледа дим завијорен
како ивичи небо.

Пржина

Лежим на дини, спавам.
Око главе лобода.
Војска негде скапава,
ја лежим, уместо да…

Док не покренем руку,
опет се не пробудим,
не свежу ме, одвуку
хладни ветрови људи.

+ + +

Долазим и одлазим,
не остајем, за сан.
Ја односим и бирам
најпре ноћ, затим дан.
Проналазим и губим,
и усамљен се смешим,
а немам појма да ли
чиним право ил грешим.

Милостан сам са оним
ко братски ме пожали,
ја услуге не тражим,
мени слободе фали…
И тако месец глади,
озарује мој кам,
светли и показује
место где лежим сам.

Умор

Ево драгог умора љубави…
Длан се одмара у руци,
раме је уз раме.
За мене, тај базен умора чудеснији бива
од кратера, катаракте,
вртлога, земљотреса…
Дубоки базен тај,
у којем леже, тихо,
златне рибице сна.

Санта Фе

Измеђ аута, унутар регије
Демократа и Републиканаца,
државне фирме, огранци Легије
самоуслуга, покрети странаца,
у инат граду, суд с мноштвом написа,
град-гора плеса с напуштеним мноштвом
што не успети смеде, са пророштвом
и мудром вером Светога Франсиса.

Годишња фешта стиже. Све се креће
дуж тих улица, пуних. И дрвеће,
и жене, ко пре клекле, тужна лика,
славе доказе заслуге немале
пред олакшање природних грешника
рашта и постоје врата катедрале.

Advertisements