Ознаке


Волас Стивенс је рођен 1879. године у пенсилванијском граду Редингу. Средњу школу и правни факултет је завршио у Њујорку, где је неко време радио као новинар. Године 1904. срео је Елзу Виолу Кахел, с којом ће се оженити, после дугог пријатељства, 1909. године. Године 1913. млади пар се преселио у Њујорк, у стан вајара Адолфа Вајнмана, који је израдио Елзину бисту. Супружници су се с временом све више удаљавали једно од другога, али брак никада није разведен. Добили су кћи Холи, 1924. године. Она ће, касније, уређивати очева писма (1966) и збирке његових песама.
У јануару 1909. Стивенс се запослио у једној хартфорској осигуравајућој компанији, у којој ће, напредујући, 1934. постати потпредседник. На посао се није жалио, већина његових колега уопште није знала да пише песме, а кад су му, једанпут, студенти књижевности дошли у посету и питали га о метафорама, показао им је прстом на хартфордске облакодере које је осигуравала његова фирма. Писао је крадући од радног времена, волео цигаре, француско вино и симболисте. Летовао је на Флориди: у његовој поезији постоје, напоредо, теме хладног Конектиката и сунчане Флориде. Прву његову збирку “Хармониум”, објављену 1922. године, мало ко је приметио, иако ће она постати један од међаша америчке лирике двадесетог века. Александар Генис сматра да је Стивенс, заједно с неким другим песницима, вршио „коперникански обрат“ у поезији, „чији је резултат да се област интереса уметника премештао са онтологије на гносеологију – са стварности на начине њене репрезентације и манифестације“. То је довело до спора са Паундом и Елиотом који су уметност, како каже Генис, довели до „сложености палимпсеста“ и „индустрије асоцијација“. Стивенс је искључио историју, њега је занимало само „сад и увек“. Не у даљину, не у ширину, не у дужину, већ у дубину тренутка започетог стихом. „То својство придаје поезији Стивенса ону бескомпромисну аисторичност, својствену киши и заласку“. Поезија је „потрага неопходног, онога без чега се не може“. Одатле следи да стиховима не преостаје ништа друго него да замене религију. „У веку безверја, песникова ствар је да нас обезбеди оним што је давала вера“, каже Стивенс. Уметност је религија видљивог. Бог је највиша поетичка идеја. Он је илузија, али не мање него остали свет. Овакве идеје Стивенс је излагао углавном књишкој обради, као изразити песник културе, дајући својим посредним, апстрактним надахнућима онолико живота колико се, са таквим даром, може.
Стивенс је у априлу 1955. примио последњу причест од католичког свештеника болнице Сент Франси у Хартфорду, Артура Хенлија. Уз њега је била кћи Холи. Умро је од стомачног канцера, 2. августа 1955, и сахрањен на Хартфордском Кедар Хил гробљу. Издања сабраних песама Воласа Стивенса у Америци су објављена 1954. и 1997. године.

Случај с теглом

Поставих теглу у Тенесију,
сва обла беше, изнад брда.
То начини дивљину прљавом,
свуд око брда.

Дивљина се до ње издигла,
пружена свуд, не више дивља.
Тегла, округла, изнад земље,
висока као зрачна лука.

И узе она власт над свиме.
Разголићена, сива тегла.
Засени птице све, и жбуње,
ко ништа друго у Тенесију.

Питер Квинс за клавијатурама

1
Ко из клавира – одбегле ноте,
тако из ових нота слаткозвучних
домамим музику срца.

Музика – више је него звyци;
то је оно што осећам,
седећи у соби, уз тебе,

мислећи о твојој плавој хаљини
и њеним свиленим наборима. Ето, тако
старци жуђаху за Сузаном.

У топлом сјају зеленог заласка
под стаблима купала се она;
црвенооки старци

гледаху, и струне њиховог живота
дрхтаху, и старачке вене
пулсирале су пицикато „Осана“.

2
У зеленој води
прозрачној
Сузана је лежала
докона.
Дотицаји струја
мазили су је,
искали,
беше у њима плашности,
свежине њених бокова.

Под јабуком
на обали
Сузана је стајала,
без снаге да се огрне
јежила се
и мајала.

Сузана је по трави ходила
ногама нагим, и лахора
несташност ју је пипкала
као ропкиња верна
свилама прозрачним
и чипкама.

Дисање туђе
опече јој раме, и цврчци
за ћутњу се изборише,
она се окрете –
цимбали зазвечаше,
и трубе се заорише.

3
Тада служавке притрчаше с вичним
кликтањем, бубњима сличним.

И чудише се жене због тог крика
против стараца тужна лика.

И беше дахтај њихов испрекидан
ко кишица, у врбама, некидан.

Запалацавши к небесима, плам,
осветлио је лепоту и срам.

И служавке јурнуше с вичним
кликтањем, бубњима сличним.

4
Лепота је у машти трену склона
ко творчева недовршена скица:
ал, ваплоћена, трулост не зна она.

Јер плот умире, а лепота живи,
тако ноћ ћути у пенама сивим –

као следећег вала вечна струја.
Тако замире врт у клопци зиме,
скривши свој мирис под ризама тмине.

Тако девојке вену, од умора,
под свежим звуком предрасвитног хора.

Сузана струну похотну запали
у замирућем срцу људи старих –
скерцо је смрти довршио ствари.
У бесмртност је своју сада стала –
на струни душе гудалом спомена
недовршиви свирајући псалам.

Тринаест начина за посматрање дрозда

1
Међу горама затрпаним снегом,
једина покретна тачка
око је црног дрозда.

2
Мишљах утроје
као стабло
што три дрозда здоми.

3
Црни дрозд, захваћен јесењим вихором,
као истргнут из пантомиме.

4
Мушкарац и жена –
једна су плот.
Мушкарац, жена и црни дрозд –
плот иста су.

5
Не знам шта да изаберем –
лепоту звукова
или лепоту ћутања,
песмицу дрозда,
ил паузу, потом.

6
Гроздови леденица преградише окно
првобитним стаклом,
сен црног дрозда
пресече их двапут,
одовуд и одонуд.
Загонетка
те мимолетности
неистражива је.

7
О, испошћени мудраци Годама!
Што да се сања о златним славујима?
Зар не видите како црни дрозд
шетка по трави
међ женским чарапама?

8
Мени су познате тајне сазвучја
и тајне гипких, власних ритмова.
Али ми је такође знано
да без црног дрозда
ничега не би било.

9
Кад дрозд се прикри у даљини
навести границу
некаквог важног круга.

10
Кад видим црне дроздове
како лете кроз сјај зелен,
чак и прегореле сводиље мелодије
звизну.

11
Пролазећи кроз Конектикат
у стакленој кочији,
он се одједном уплашио:
није ли примио
за црног дрозда
сен свог возила?

12
Све тече.
Црни дрозд се не мења.

13
Сутонило се вас дан.
Снег је падао
и спремао сам се за пут.
Црни дрозд чучао је
у круни кедровој.

Снежни човек

Потребан је зимски, слеђен ум,
да би се гледало иње и снег
који се лепи за гране бора,

треба јако да захлади,
да би се разазнала клека
у гроздовима леда – и јелик у даљини

под јануарским сунцем, заборавити
на тужни шум врхова
и на трепет ореткога лишћа

који нам пришаптава о земљи
где исто тако ветар гуди
и врхови шуме,

и неко, заогрнут снегом,
зури, сам не знајући ко је,
у ништа којег има, у то чега нема.

Артистичка природа

Као непрестана влажност Флориде
што рађа
широкопере палме
и лијане, линуле са зелендебла,

као што непрестана влажност Флориде
рађа
узбуђења и смицалице
дангубе који созерцава ту житородност
и златне на житарицама таласе,

и блажена јутра, пријатна оку
младог алигатора,
и разнобојне олује –
тако из мене незадржно бризну
искре, ликови и свакаквих ликова пахуље.

Опроштај с Флоридом

1

Напред, броде! Тамо, на песку, у даљини
остаде свлак мртве змије,
Ки Вест нестаде иза хрпе задимљених облака,
и мрешност искри као дијамант. Месец
над јарболом, и прошлост је мртва,
наш разговор је довршен – заувек.
Мој ум слободан је. У небесима месец
плови слободно и лако, и хор
сирена пева: прошлост је мртва.
Плови у тмину. Нека таласи јурну, опет.

2

Мој ум беше повезан с њом. Палме су жегле,
као да сам на пепелишту живео.
Као да ветар са севера, звиждећи
у лишћу, узалуд се трудио да воскресне
оног ко је у саркофагу Југа спавао,
у њеном морском, коралном крају,
на њеним острвима, а не мојим,
у њеним океанским ноћима,
распеваним, зашапталим, грмнулим о песак.
О радости – пловити на север, где је зима,
са тих расцвалих пешчаних обала!

3

Мрзио сам спору осеку
која бестидно обнажава тајне дна
и xунгле воденог биља, нисам волео
извијене, луде цветове
над мирисима веранде, рђу и трулеж,
кошчатост грана, прашно лишће.
Збогом! Олакшавно је знати да сам отпловио
занавек с тих обала, од тих речи
и очију, да не памтим више ништа,
и, чак, да сам те некада
волео. Ал све је прошлост. Заплови, броде!

4

Мој Север наг је и хладан, налик
на смесу људи и облака.
Као воде, масе теку у тмини,
као што воде тамне, бијући о прамац,
подижу се и ваљају натраг, у таму.

И пеном свиткајући, клупчају се.
Ослободити се, вратити се њима,
у масу која везује хиљадама уза.
О палубо маглена, носи
у сусрет нас хладноћи. Заплови, броде!

Прибежиште усамљених

Нека последње прибежиште усамљених
постане место таласних љушкања.

Буде ли то посред океана
на пљускавим зеленим басамацима
или на плажи –
нешто све време мора да се љушка,
таласасто и непрестано,
са шумом, ритмичним и монотоним,
који се ни на секунд не прекида.

И мисао мора, такође таласно,
неспокојно да мрешка се и враћа –

у том прибежишту осамљених
које, по правди, може се назвати
местом вечних таласних љушкања.

Тањир с бресквама из Русије

Свим телом осећам те брескве,
њушим их и опипавам. Ко сам?

Освајам их, као Анжујци
што заузимају свој Анжу. Видим их.

Као што млади љубавник види огрозд.
Као мрачни Шпанац што трза гитару.

Ко сам? Наравно, ја сам тај Рус,
та звер на издисају, тај изгнаник

за кога су звона одзвонила
у срцу. Брескве су округле и румене –

Ах! и тако су маљаве, као твоја бундица
меке, податне, пуне сока,

оне сијају бојама и наше колибе,
летом, росом, јасним временом.

Оне пуне собу миром.
Прозори су отворени. Сунце прониче

завесице. Чак и слабо њихово њихање
раздражује. Ко зна, ко је могао да помисли

да ће нас судбина отргнути једно од другога –
као те брескве на тањиру?

Добро одевен мушкарац с брадом

А за последњим „не“, долази „да“,
и свет виси о тој длачици,
„не“ – то је ноћ, „да“ – јасни дан.
Нека одбачено склизне
за водопад заласка, али једно
остаће сигурно, нека и
ништавно, као брчићи цврчка,
случајно, као фраза, читав дан
тврдива у уму и овако и онако,
последње – оно што је важније од свега –
остаће – и ти ниси сам,
свет у срцу и зелено лишће,
а све што постоји, шака је речи само.
Сама себи поверовала реч,
кроз сан крај узглавља чудни је звук
као да зујка крилашцима елф,
сву ноћ над уснулом кућом, у тишини –
зујкава разливајућа светлост.

И незасит, незадовољан ум.

Идеја реда на Ки Весту

Певала је јаркије од генија мора.
Вода не очврсну у глас ил мисао,
није стицала тело, дрхтећи
прашним рукавом – покрети њени
крик су рађали, водили неоћутао јецај
који беше не наш, ал нама разумљив,
подлога стихије, дубље од постигнућа.

Море лукавство не познаје. А она – нипошто.
Вода и песма нису мешали звук,
мада смо чули, тек, да је она
слагала реч по реч, и потпуна
је била, чинило се, сума тих фраза
хрипања таласа и ваздуха одасвуд,
ал ми смо слушали њу, а не воду.

Спевано је творила сама.
Немо море у шминци древних драма
било је за њу место где се хода и пева.
Чији је то дух? Питали смо се, знајући
да је то дух, истекао из нас, знајући
да питати смо дужни, све док пева.

Јер то је био тамни глас вода
морских, мада у спектру многих таласа;
јер је то био спољни глас небеса
и облака, или корала у студени вода,
то, ма како јасан, био је тек ветрић,
тешки глас ваздуха, звук лета,
обновљен летом без краја,
а звук само. Али то беше више
од гласа – и њен, и наш, између
будаластог черупања ветра и воде,
двоструких даљина, бронзаних сенки
над хоризонтом, виших сфера
небеса и мора.
Тај распеван глас
тако је у полету небо изоштрио.
Она је безљуђем надвисила ритам,
она је била свемоћни врач света
у ком је певала. И по мери појственог мора
ма шта то било, преображавало се у оно
чему је она песник била. И ми,
за њом пролазећом гледајући, схватисмо
да за њу неће бити света, осим
оног спеваног и сатвореног.

Реци, Рамоне Фернандез, ако знаш,
зашто, кад је песма замукла, и ми се
граду вратили – зашто су ватре,
стаклене ватре рибарских шкуна
с доласком ноћи прострелиле мрак,
спутавши ноћ и море расекавши,
сво у зонама бунила и пламеним крузима,
жигошући, носећи на рукама, чарујући ноћ?

О, јарости, страсти творца да твори, Рамоне,
страсти да уреди речи мора,
речи миомириса звезданих брбљања
и нас, и нашег доласка у свет –
у ноћне обрисе, у оштрозвук.

О суштоме и мудром

Палма на самом ободу свести,
тамо, где се завршава мисао, узноси
у ваздух своје шаре од бронзе.

Птица са златним перјем
пева на палми песму без смисла.
Песму без смисла и израза.

Да бисмо знали: не од разума
зависи срећа или несрећа.
Птица пева. Перје блиста.

Палма стоји на ивици простора.
Ветар у лисју једва струјка.

Недељно јутро

1

Блаженство пењоара, свакодневна кафа
и наранче, осунчана фотеља,
зелена слобода какадуа –
измешаху се на ћилиму, да утопе
освештано ћутање жртава древних.
Она мало приснива, осећајући тамни ток,
прилив прохујалих несрећа, док тама
згушњава се сред ватара на води.
Дух цитре и зелен јарких крошњи
слични су покрету мртвих кроз
безвучно пространство вода. И дан је
тих, као безвучно пространство вода.
Он – пут је њеним сновидовним ногама
према немој Палестини, за морем,
где царство крви је, и мрак гробни.

2

Шта ће њој – мртве даривати својим
богатством? Не јави ли се божанство
само у полусну и сенци?
Ил није њој наћи – у сунчаној тишини,
у огњу плодова и зелени крила,
у свакој земној саблазни и лепоти
– супарника чежње за небесима?
Нек пребива божанство у њој самој:
у страстима кише, у паду снегова,
у печали самоте, живом
узбуђењу жбуња априлскога, шапату осећања,
влажној јесени на ноћним стазама,
измеђ радости и муке, налазећи
лист лета ил голи зимски врж –
све то је њеној досуђено души.

3

Јупитер ванљудски би рођен, међ облацима.
Није матером одхрањен и нема земље
која расклима мит висине његове.
Живео је међ нама као крадљив цар,
блистав, међ нижима од себе,
док незаплашена наша крв
сливши се с небом не ускипте
да и најнижи не уочи: звезда.
Да л умреће наша крв? Ил она
крвљу раја нашег биће? Хоће ли земља
рајем таквим и нас да ваплоти?
Добро постаће небо, не ко сад,
у којем зној рада и наш бол,
и раван вечне нежности устаће
не као садашње немо плаветнило.

4

„Птицама се радујем“, говори она,
„пробуђеним, али пре него
нелаки полет у поља устреме;
ал гле, њих нема, нема њих, топлих поља,
како да их вратиш – и где је тај рај?“
Нема нама ни таинства пророштва, ни
химера гробних, ни златних
подземних ждрела, ни острва
хармоније, да пристигне дух,
ни бајковитог југа, или палми
на фону неба, да би могли да претрајемо
као зелен жбуна у априлу, ил као
у њој онај лик пробуђених птица,
машта о вечери, лик који овенча
јун дотицајем ластавичјих крила.

5

„Ал и у покоју“, вели она,
„важан је мени вечне радости залог“.
Смрт је – мајка лепоте; она сама
шаље нам испуњеност засањаности
и жудњи наших. Мада лишћем
заборава осветљава нам пут,
пут увреда и зла, и многе путеве друге,
где је певала бронза тријумфа, и љубав
пришаптавала нежне речи;
ње ради сунце иву у дрхтање вргне,
да би негдашње девојке свикле ту да зуре
у траву, стопалима досуђену.
И дечаке привуче да наслажу плоде
на одбачен тањир. Девојке грицну их,
па, страсно, лишће стопалима газе.

6

Да л рај укида смрт? Шта је замена?
Да л пашће зрео плод? Ил навек
у кристалном своду тежаће грана
без промене, смртној сродна
земљи, с утоком истих река у мора
која се не могу наћи дуж обала,
без сенке бола ког даљине крију?
Шта шапће крушка обалама тим,
на шта им мирише фини мирис шљиве?
Чему, авај, овде боја наших дана,
дремовна свила наших поподнева,
и наших празних лутњи пребирање?
Смрт је – таинство и мајка лепоте,
у чему врео лежај препознамо
земних, бесаних наших матера.

7

Силовито, виловито коло људско
започеће пев у узбуђењу летњих зора,
то биће бучна химна светлости ових дана.
Не богу њиховом, већ оном
међ њима нагоме, праоцу живућих.
Пев раја биће песма њина
из крви, враћене небесима,
у њиховој песми да се настане
мрешкање језера, огледало божанства,
стабла-серафими и брда,
чији хор не може да замукне до истека дана.
Хоће л схватити они небеско сродство
душа подчињених смрти и летњих зора?
Хоће ли се примити, тамо, откуда и куд иду,
роса на њиховим стопалима.

8

И чујан, сред немих вода
заорио се глас: „Онај палестински гроб –
нису двери духова притајених,
тамо је Исус, у гробници, сахрањен“.
Нас су бацили у древни сунчан хаос,
навукли на смену ноћи и дана,
у заборав младог острва,
сред безобалних, безизлазних вода.
У горама нашим јелени лутају, о нама
одзвања около препеличји звиждук;
нечујно зрију јагоде у шуми;
у самотности небеских недара,
увече, оцртају се јата голубија,
с нејасним заокретима понирући
у таму, крилима раширеним.

Advertisements