Ознаке


Дејвид Херберт Лоренс рођен је 11. септембра 1885. године као четврто дете у породици енглеског рудара, у Иствуду, Нотингејмшајр. Похађао је основну школу која данас носи његово име, и био први њен ђак који је, због изврсног успеха, добио школарину за Нотингемску високу школу. Рано је осетио здравствене тегобе, болујући до пнеумоније. Од 1902. до 1906. радио је као учитељ у Иствуду. Истовремено, пише песме, ради на роману „Летиција“ и сарађује у „Нотингем гардијану“, пишући кратке приче које су, одмах, читаоцима, најавиле један ванредан талент. Године 1908. прелази на рад, као учитељ, у Лондон. На неке његове радове пажњу је обратио Форд Мадокс Форд. После текстова у „Енглеској ревији“, издавач Хајнеман га охрабрује, тражећи још прилога. Напокон, објављује свој први роман „Бели паун“, који излази у време смрти његове мајке. За мајку је био веома везан, очајан је, и ту ће годину касније назвати „болесном“, када је готово престао да пише. Описаће те дане у аутобиографском роману „Синови и љубавници“. Наредне године упознаје издавача Едварда Гарнета, који постаје његов ментор. Поново има напад пнеумоније која се појачава после несрећне везе са колегиницом Хелен Корк. У марту 1912. упознао је Фриду Викли (рођену Рихтхофен) са којом ће провести остатак живота. Она је шест година старија од свог љубавника, и супруга је професора Нотингемског университета Ернста Виклија са којим има троје малолетне деце. Са Лоренсом се пресељава у Мец, код својих родитеља. Мец је тада немачки градић на граници с Француском (сада се, после губитничких ратова по Немачку, налази у Француској). Време је предратно и пар доживљава низ непријатности, међу њима и озбиљну оптужбу да је Лоренс енглески шпијун; од оптужбе га спасава Фридин отац. Медени месец проводе у Минхену, и на путовању кроз Италију, где Лоренс довршава низ краћих дела и роман „Синови и љубавници“ који ће, уз бројна издавачка скраћења и интервенције, бити објављен 1913. године. Проблеми са слободом у описивању интимног живота пратиће Лоренса до краја његове каријере. Многи га нападају као порнографа, мада је он, заправо, настављач традиције европског натурализма. Године 1914. пар је прешао у Енглеску, где су се венчали 13. јула 1914. године. Сада је на тапету сумње Фридино немачко порекло, па живе повучено, у замку Зенор, у Корнволу. Године 1915. излази роман „Дуга“. Против њега се воде, паралелно с тим, истраге због опсцености у описивању, као и због сумње да у Корнволу за рачун Немачке даје маркере и сигнале немачким подморницама. Резултат свега тога је да не објављује до 1920. године. Године 1919, у новембру, напустио је Енглеску, да би живео у разним местима Италије, Аустрије и Јужне Немачке, где пише низ новела и кратких прича, као и огледа. У фебруару 1922. он и супруга одлазе у Сједињене Америчке Државе, али се задржавају у Западној Аустралији код писца Моли Скинер, где довршава новелу „Кенгур“, да би у Америку стигли у септембру. Населили су се на Кијова ранчу близу Таоса, у Њу Мексику, где ће остати две године. Тај ранч се сада зове „Лоренсов ранч“. Лоренс је ту написао измењено издање „Синова и љубавника“, као и огледе о класичној америчкој литератури, међу којима се посебно истиче онај о Мелвилу. Такође, пише низ прича. У марту 1925. поново је болестан, од маларије и туберкулозе. Да би поправио здравље, враћа се у Европу, на препоруку лекара, живећи близу Фиренце; тамо пише прву варијанту „Љубавника леди Четерли“. Тај роман, последње његово велико дело, објављен је као приватно издање у Фиренци и Паризу (1928). Дружи се са глумцем Ерлом Брјустером и писцем Олдосом Хакслијем (он ће, после Лоренсове смрти, уредити издање његових писама). У то време заинтересовао се за сликање у уљу. Изложио је своје слике у једној лондонској галерији, али је полиција неке од њих, због опсцености, конфисковала. Лоренсове слике су, после његове смрти, украдене из „Фонда хотела“ у Таосу.
Његово здравље се нагло погоршавало, али је наставио да пише краће ствари – песме, огледе, приче. Смештен је у један санаторијум у француском граду Вансу, где је и умро, 2. марта 1930. године, од туберкулозе. Фрида Викли се, потом, вратила на њихов ранч у Таосу. Њен трећи муж је пренео Лоренсов пепео у малу капелу која се и данас налази y Таосу, у брдима Њу Мексика.
Лоренсова родна кућа у Иствуду је данас музеј.
Лоренс је велики прозаист, али и занимљив песник који је, као и сви прави прозаисти, гајио неку врсту страхопоштовања према поезији, нарочито према њеној форми, било да пише у белом, било у везаном стиху. Написао је око 800 песама, углавном кратких. Био је и преводилац: превео је огледе Шестова, приче Ивана Буњина, као и три прозне књиге Ђованија Верге.

У чамцу

Вољена, ево звезда,
јаркије су у води, и чистије у води,
беље но бео свод и
љиљански боје бездан.

Звезданом сенком сјај!
Колико звезда већ је у твоје ведро ушло?
Је ли душа са душом?
Ил саме су, пред крај?

Весла замах, за нас.
Гле, како звезде беже збуњено под облаком:
отерати их – лако,
ни твоја не види спас.

Јадне су воде наше.
Заборавите, звезде, те воде, овај бездан!
Останите y вису, небо замаси весла
не могу да домаше.

Да! Рекла си, журећи.
Искра полете к нама? Чак и звездама с неба
некаква стража треба.
Шта тек о мени рећи?

Шта ако вал што креће
однесе твоју звезду где се не може прићи?
Да л гробни мрак ће нићи?
Да л замрећеш? Ил нећеш?

Писмо из града: сивим мартовским јутром

Облаци гуркају споро, у сивој упорности, читав север ка теби.
А од свих северније, ободима далеким, куда се тешко допре,
буктећи огњилима, у плими одразивши очуван пламен небни,
за стенама се вране крију по ветру, као хитро пуштено копље.

Негде си, мора бити, у врту, где љиљани мрљају кришом траву,
ил у шумама нашим, где невидни северац шушњима сутон боји;
мисао ми пошаљи, ако си сад над песмом каквом спустила главу,
ил стих што срцу мом ће мач постати за који прави штит не постоји.

Реци ми да су јагњад пришла ти, и да леже ко цветови у лугу;
пиши ми о телади, како над плуговима криоце вивка стрши –
дивно је то. А овде – напори земљокопа ломе бетон и пругу;
пожелим, куд год кренем, ове безводне стене зиђа у прах да скршим.

Али уздахом ветра, хватаног некад грањем, одједном, кроз тај мук,
аутомобил грмне, и ја напрежем душу, сам остао, без даха,
у крадљивом тријумфу мотора да зачујем, опет, ужасни звук –
поругу, и невољну, машине победнице и, потом, ехо страха.

После опере

Од подножја камених степеница
девојке, с очима пуним трагедије,
у мене упере немирне погледе наглих осећања,
а ја се смешим.

Даме,
ко птице што беласају прћасте оштрокљуне ноге,
немирно зуре, бродоломнице у ишчекивању чамца за спас;
међ остацима театралне масе
стојим и смешим се.
Они трагедију са таквим укусом прихвате
да допадне се и мени.

Ал кад спазим уморне,
заколућене, болне очи танкоруког шанкера,
што пре бих тамо одакле дођох ту.

Палимпсест сутона

Тама из земље невидно излази,
ноћ гута бледи дим заласка, притом:
сред стогова су деца нашла азил,
све писано је скрито.

Миришу стада, ноћ струјне у грању,
месец лептире у светлости сажме.
Све што је мирис дана био дању,
лаж је.

Заборавише деца – сан их греје –
игру. На фону светли једна звезда.
Таштина дневна свих дана негде је
ишчезла.

Advertisements