Ознаке


Езра Вестон Лумис Паунд рођен је 30. октобра 1885. године у Хејлију, на територији америчке државе Ајдахо, у породици Хомера Лумиса и Изабеле Вестон Паунд. Његов деда био је гувернер Висконсина. Кад је песник имао осамнаест месеци његова породица се преселила у предграђе Филаделфије. Године 1901. уписао се на Пенсилванијски университет, одакле је прешао на колеx Хамилтон, да би студије романске филологије завршио 1906. године, вративши се у Пенсилванију. За време студија спријатељио се с песницима Вилијамом Карлосом Вилијамсом и Хилдом Дулитл (са којом се био и верио). Потом је прешао да ради као професор на колеxу Вобач у Крофордсвилу, држава Индијана, али је то место морао да напусти кад је откривено да је ноћу, на радном месту, примао женске посете; отпутовао је у Европу, тачније у Лондон, па на Гибралтар, да би неколико месеци провео у Венецији, 1908. године, где је у сопственом издању објавио прву збирку, „A lume spento“. У то време он је под утицајем прерафаелита и старог романског, ренесансног и трубадурског песништва. Верујући да је Јејтс највећи живи песник тог времена, отпутовао је у Енглеску и спријатељио се с њим, поставши његов секретар. Јејтс га је, одмах, увукао у окултистичке воде. Први светски рат он и Јејтс проводе у Сасексу, где проучавају јапанску Но драму. Под утицајем професора Ернеста Фенолосе неко време писао је користећи идеограмски метод. Године 1914. оженио се са Дороти Шекспир, глумицом и кћерком Оливије Шекспир, романописца и Јејтсове љубавнице. У то време Паунд покушава да створи свој песнички језик, самостални књижевни правац имажизам, који се ослања на јаку и јасну песничку слику. Упознавши Томаса Стернса Елиота први је читалац његове славне поеме „Пуста земља“ из које је, на шта се Елиот сложио, избацио доста стихова који су му се чинили празним ходом текста.
Године 1920. сели се у Париз, где се среће с надреалистима, али се посебно зближава са Хемингвејем коме постаје нека врста учитеља. Године 1922. заљубљује се у виолинисткињу Олгу Руx, не напуштајући супругу Дороти, тако да живе у некој врсти нелаког брачног троугла. Године 1924. сели се у италијански градић Рапало. Он је већ објавио важне своје књиге („Посвета Сексту Проперцију“, „Хју Селвин Моберли“, преводе са кинеског, а почео је да пише и „Кантосе“, на којима ће радити, практично, до краја свог живота). Организује серију концерата у Рапалу, Олга Руx му рађа кћи Марију, и све је више везан за Италију. Коначно, године 1933, са почастима га прима Бенито Мусолини, после чега му се, ионако отворена врата, отварају широм; он улази, не помишљајући куда воде. Због стабилизације прихода, има своју редовну емисију на радију (тада популарном, новом медију) и, мало-помало, постаје нека врста пропагандисте фашистичког поретка. Неке своје антидемократске и антисемитске идеје саопштава у форми памфлета и огледа (где, рецимо, упоређује Мусолинија и Џеферсона). Ствар се додатно компликује кад Сједињене Америчке Државе, чији је он држављанин, уђу у рат против Сила осовине – још 1943. године Влада Сједињених Држава га оптужује за издају. После Мусолинијеве пропасти, Паунда су 3. маја 1945. ухапсили италијански партизани и, након краћег задржавања (ту реч победници користе да не кажу ону праву – малтретирања) предали га, у Ђенови, армији Сједињених Америчких Држава. Двадесет пет дана је провео у војном кампу у Пизи, где је нервно сломљен. И заточен, пише – „Кантосе из Пизе“ који ће 1949. године добити Болингенову награду. Но, награду је ваљало дочекати жив. Није оптужен, нити суђен, јер је проглашен неурачунљивим и послат у болницу Сент Елизабет у Вашингтон, где је провео дванаест година, од 1946. до 1958. године. Потом се вратио у Италију (говорећи да је „Америка азил за лунатике“). Живео је у дворцу Бруненбергу крај Мерана, затим у Болцано Бозену и, напокон, у Рапалу и Венецији где је остао до своје смрти, углавном се крећући у друштву бројних посетилаца песника (међу којима је најсталнији Чарлс Олсон за кога је рекао да му је, дословце, својим пријатељством и подршком, „спасио живот“), али и италијанске аристократије међу којом је остало доста Мусолинијевих присташа и антиамеричке интелектуалне елите. Умро је 1. новембра 1972. године у Венецији. Његов гроб се налази на острву Сан Мишел у Венецији.
Паундово стваралаштво се, грубо, може поделити на два периода – онај пре започињања „Кантоса“, и онај потом. Са ове даљине, свежије и потпуније делује његова рана фаза, која кулминира, вероватно, са поемом „Хју Селвин Моберли“, док је с „Кантосима“ отпочео губитак мере и равнотеже. Ту не мислимо на његово политичко опредељење, већ на песничку меру: у његовим стиховима се почињу тешко разликовати наноси цитата од оригиналних идеја – заправо долази до губитка песничког идентитета. Као да су амбиције порасле, а до продубљења почетних опредељености није дошло. Као да је велика култура, (или велико лудило, свеједно), савладала оног „песника-луду“ чију прозорљивост потраже векови.

Мансарда

Време је да пожалимо богатије.
Чуј, пријатељу, памти,
богаташи слуге имају, пријатеље не.
А ми – само пријатеље, без послуге.
Час је да пожалимо ожењене и нежење.

Расвит приспева корацима ситним
као Павлова на сцену,
тако сам близак срећи.
За живот лепшег нема
од часа освитне свежине,
трена буђења с тобом.

Хју Селвин Моберли

Vocat aestus in umbram
Nemesianus Ec. IV

E. P. Ode pour l’election de son sepulchre

1

Три године, изван кључева свог доба,
посвети васкрсу мртвога поретка
песничког; извлачи „сyблимност“ из гроба
старих осећаја. Грешка, од почетка –

још горе; суђено би му да се роди
на тлу полудивљем, земљи ван времена;
одлучно је хтео нечем што га води:
горд Капанеј, а не мамац, део плена.

Идмен гар тои пантх, ос ени Троје
слуха му се безмер стално ојављао;
стенама не дајућ да пресуше, своје
море је тог лета храбро устављао.

Флобер је за њега Пенелопа био.
За пецање бира стене и врхунце.
У Киркиној коси кад се изгубио
није много пажње свраћао на сунце.

Неувучен грубо у „след догађаја“,
прође кроз памћење људи „а ла трентиесме
де сон аге“; за случај да садашњост без сјаја
не придода перлу музиној опреми.

2

Век је тражио слику фину
неке опште признате гримасе.
Нешто за модерну бину,
без атичке љупкости, за масе.

Не, никако опскурна сањарења
на унутрашњој стази;
боље лажљивост кварења
класика, у парафрази!

Век је тражио калуп спакован
без губитка у новом дану,
филмску прозу, алабастер закован,
или „скулптуру“ римовану.

3

Чај, и хаљине вечерње, итд,
заменили су свилу.
А пијанино замени
Сапфо и њену идилу.

За Дионисом Христос: иду гости;
фалусизам и слична храна духа
плот доведоше до изнемоглости,
Калибан лиши Аријела слуха.

Све тече, све се мења,
тврди Хераклит,
ал одбаченост укуса не јења,
у наше дане брз постаје штит.

Чак и хришћанска извесна лепота
слаба је после прве, Самотрачке.
Али је боље познајемо отад
откада знамо излоге пијачне.

Месо фауна сад није за нас,
нити увиди у свете визије.
Имамо штампу сад, и јавни глас,
а обрт прави тек у франшизи је.

Сви су једнаки сада пред законом,
ослобођени грубих Пизистрата.
Изабрали смо евнухе, са троном
под влашћу демократа.

Аполоне, у светлости строг,
тин андра, тин ероа, тин тхеон –
који херој, и који бог
доби конзерву уместо пантеон?

4

Једни су се тукли како се мора,
други веровали,
про домо, не за то исто…

Један спреман увек,
други уз изузетке,
трећи – плашећи се слабости,
четврти – пред искључењем,
пети је жудео крви у уобразиљи,
а кад је схватио…
Остали – у страху, изучавају убиство.
И умиру, про патриа.
Нити је слатко, „дулце“, ни у сјају „ет децор“…
У Гехену огњеном лутаху по плићаку,
још увек сви верујући у тлапње стараца, а затим већ не;
кући се вратише; лаж
их сусрете, а за њом превара,
и опет лаж, и нова несрећа;
и древни зеленаши,
лажљивци с јавних места.

Смелост какве никада, „штедрост“ какве никада
не беше раније.
Млада крв, и крв вековита,
свежа лица и плот јака;

храбри као никада,
и отворени такође,
колики изгубише веру, као никада
хистерични; покајани у рововима,
уз кикот мртвих уста.

5

Тако умираху хиљаде,
и међу њима – најбољи,
због обезубиле кучке,
набораног света:

њихова част и широки осмеси
земље, као под веђама смркнуте очи.

Због десетина безглавих статуа,
због две стотине помахниталих књига.

10

Под прокапалим кровом, ту, да сања,
скрио се скромни писменко, стилиста,
без средстава и, не тражећ признања,
не игра више партију светског виста –

природи враћен, он, попут пчелице,
сад испољава таленте без броја:
у друштву тихе необразоване пријатељице,
земљи страдања поверава своја.

Азил раздора погрешних, углавном
протиче, још, кроз своје старе море:
ал он је сада већ припремљен славно;
ветар вратима шкрипи још од зоре.

11

Чувар милетских идеја воље,
осећајности коју сам пратио –
можда је она. Не, није пребољен
Илиној, међу том светском братијом!

Јесте милетски уважена цена,
али код ње већ не оста задатка
друкчијег, него да прабаба њена
грађански финим њен положај сматра.

12

Бедра у кори. И ја видим, Дафне
испружи руке, ко грана пропета.
Ја сам у соби примајућој, дакле,
госпе Валентајн тек марионета,

и сад разумем, моје олакшање
једва донекле одговара моди,
како бих у њој будио, не мање,
стару привлачност, сагласну природи.

Све сумњајући чему значај штури
зацртанога будућег признања
или искуства у литератури,
заувек реших гатку тог призвања:

поезија је без маште, на делу,
без јасне међе – тек средство зближења,
и постоји да замени поделу
на далека и блиска окружења.

Пут да се скрене пажња Леди Џени,
позориште је. И тим се бавимо:
у том случају преврат је на цени,
милост дружења тек да прославимо.

Силет

Како је црно, бесмртно мастило:
мог смртног пера извор ће потећи!
Није ли све се мишљу изјаснило?
Доста је и то што сам хтео рећи.

Доста, што једном бесмо скупа само:
уз риме каква корист да сањамо?
Зар сјесени се пролећу надамо,
ил се од ветра северног склањамо?

Доста што једном бесмо скупа само:
шта ако ветар окиши на стази?
Доста што једном бесмо скупа само:
у томе једном време не пролази;

Ко сам ја, задњим грчем тестамента
кугу сутрашњег дана да ометам?

Врт

En robe da parade.
Samain

Ко клупче слободне свиле, размотано зидом,
она пролази крај ограде у вртовима Кенсингтона
и, корак по корак, умире
од некакве емотивне амнезије.

А уоколо гомила
прљаве јаке неистребљиве деце сиромашака.
Они наслеђују земљу.

У њој рода је крај.
Њена досада, фино прекомерна,
жели да неко поразговара с њом,
а скоро се боји, ја ћу
ту неразумност учинити.

Дрво

Нем сам стајао ко дрво у шуми,
знадох срж твари невидних и страних;
о Дафни и о ловоровој грани,
поседујући о бозима свест
што у пyстоши израста ко брест.
То беше пре но замољени бози
унели су, да допринесу слози,
срце у срце њиховога дома,
моћни да творе и таква чудеса;
још бејах дрво у шумама старим
ал мноштво нових схватио сам ствари,
које сам до тад држао за глупост.

Алба

Као свежина, као влажни лист
љиљана у долу,
лежала је крај мене, у освит.

Аморалност

Да запевамо љубави и ленству,
ја се друкчијем не надам првенству.

У многим светским земљама сам био,
и само такав живот ми је мио.

И мада драга смирење ми пружа,
ипак, на гробу најлепша је ружа,

тек у Мађарској кад дигнемо буну
задивиће се сви који нас куну.

И дана никад довољно

И дана никад довољно
и ноћи никад довољно
и живот сни ко пољски миш
да зањише ни влат.

Јона, мртва годину дана дугих

Пустош пути ојавише,
путеви земље ове,
и цветови
тешке главице савише.
Повијају се узалуд,
пусти су путеви ове земље
којима Јона сав век
иђаше, и неће више,
ко онај који оде тек.

Advertisements