Ознаке


Елинор Мортон Хојт рођена је 7. септембра 1885. године у Њу Џерсију. Похађала је приватну школу за девојке у Брајн Мору. Кад је имала дванаест година њена породица се, после очевог банкротства, преселила у Вашингтон, где је завршила приватну средњу школу 1904. године, чиме се завршило њено формално образовање. За даље школовање ние било новца и њу је чекао једини часни социјални излаз тадашњих сиромашних девојака – судбина домаћице и мајке. По удаји добила је презиме Хичборн, трудећи се да буде конвенционална супруга и мајка, али јој то није полазило за руком: често пада у депресивна и, чак, манична стања. Њена мајка одбија сваку помисао кћери да се разведе, и Елинор је, године 1910, као мати трогодишњег синчића, напустила мужа и дете, побегавши са, седамнаест година старијим од себе, вашингтонским адвокатом Хорасом Вајлијем, ожењеним оцем троје деце. До Првог светског рата живели су у Енглеској, а потом су се вратили у Вашингтон. По повратку, она ступа у везу са удовцем, оцем троје деце, Вилијамом Бенетом, који је волео њене песме и који јој је понудио могућност да живи с њим као професионална књижевница. Године 1921. објавила је прву збирку „Мреже за ветар“, а 1922. постала литерарни уредник часописа „Ванитy фаир“.
Године 1923. званично се развела од Хораса Вајлија, објавила другу збирку песама, за њом свој први роман, „Џенифер Лорн“, и удала се за Бенета, преселивши се с њим у Њујорк. Тих година она постаје једна од њујоршких икона – успешна, лепа жена, аутор успешних прозних и песничких књига… Но, смирење није постигла. Године 1928. враћа се у Енглеску, сама. Опет је заљубљена, и опет у ожењеног човека, али, овог пута љубав је неузвраћена и доноси јој само патњу. Враћа се у Њујорк да би провела Божић са Бенетом, али 16. децембра 1928. године, изненада, умире од срчаног удара, у својој кући.
Поезија Елинор Вајли те, „несталне, себељубне и опасно романтичне“ жене, која је „скоро уништила три породице“ и „одбацила сина-јединца’, „женског Шелија“ како су је описивали биографи, означава „тотални опозив“ модернистичкој поезији тог доба какву су неговали Елиот, Паунд или Меријен Мур. Да изведе коперникански обрт није имала снаге, али њена поезија, ипак, поседује једну снагу коју је грехота одбацити. Без обзира на замерке о њеној „неоригиналности“ и „окаснелој лиричности“, неки истакнути песници (Елизабет Бишоп, Теодор Ретке, Лујза Боган) радо су признавали да обожавају њену поезију. Сабране песме Елинор Вајли објављене су 1966. године у Њујорку, а њену биографију написали су Стенли Олсон 1979. и Џудит Фар 1983. године.

Атавизам

Одувек мене плаши Соумс Понд,
не мали рибњак, врбак врх барице,
где момци, кроз смех, јуре крчмарице,
шеваром; него тај висећи свод.
Тамо мраз чини изгорелим брезе,
а свод, љиљански жут, ко празна љуска
измеђ борова и смрча се спушта;
покрет нам прати неки створ пун језе.

Можеш да кажеш – усних да сам кћи
тог ко у себе давну мржњу сви.
Гледај! Љиљани потказују румен,
ћутљиви ашов дно воде већ врти,
ко дах њу клизав лик мути из шуме;
перо из висја слика маску смрти.

Август

Што мора Црнац одсечног корака
кроз подне врело опрезно да хита?
Набор одеће жући је од жита,
са црним цвећем, као са сокака,
чије латице горе под осојем,
вреле од вишка врелине у дану:
ко дуж улица да пећ усијану
леопард носи, засужњен с две боје.

Где су љиљани, мазни ко павлака,
кристално дуги? Зар ништа сред зрака
свежину данас не да, попут оне
с тамне кукуте северњачких стена –
дар купачима што под сунцем роне
док згрева површ дубоког базена?

Лепота

Лепоти немој рећи да је врла,
сем бити лепа, ништа јој не треба,
није голубје разастрла
дивља крила галеба.

Не зови дрском њу; јер та реч може
убити је ко клетва жива;
јер љубав њена није вишак коже,
и чак, од тога, јача бива.

О, није добра, ни рђава,
ал дивља је и света!
Затвори је и већ скапава
као у тврдом срцу детета.

Звон кише

Сновито; капи провид-кише
над стрминама града.
Сновито; свак у мир продише,
док дробна, мека, пада.

Јекне кап, звонца јек о таву,
у ветру струј, у цвасти пламен;
сан мироносну неће траву
с нежношћу с којом хоће камен.

На мртве пада нестрпљиви
мир; тај мир пију, у дубини;
а на крваве главе живих
пада нежније, како ми се чини.

Лудакова песма

Боље твој образ упао гледати,
слепочнице отрцане, болне,
но заборавно следити, следити,
ишчезле звуке осребрене хорне.

Боље ти лице збратити са травом,
и до смрти те пратити, пратити,
но на јастуку златном с твојом главом
спавати, и лов вишњи снохватити.

Боље гледати образе све жуће,
раст сиве косе, све бржи и бржи,
но заборавно отпоздраве вруће
слати месецу што псе беле држи.

Октобар

Лепота: стари, бледи костим,
ни од закрпе није боља,
уроњена у потпуности
туге, пругаста као мољац.

Кроз влажну траву путић бео,
уздужни опшив зеленила;
она је седми сребрн вео
напуклом звону наменила.

Уморна, већ се не осврће –
од сивости и сјаја света;
простран Хераклов плашт огрће.
Преплет пламена и ланета.

Кад сјај и воду замор прожме:
над главом њеном реч тад струјне
топлином силном лавље коже
озлаћене и јарко рујне.

Офелија

Моје су локне пострижене тугом
за љубављу које не може бити;
сутра, о сутра, сурово и дуго
опет ће сплеткарити.

Заплиће зимски ветар, ко да слама
незрелост у увојима,
сунце их заспе зрачним шљокицама
ко да су његова својина.

Ох, хладнија је и тиша сред таме
бујица; чекаће усрдно;
Моје коврче кад такну ми раме
зачешљаће их уредно.

Пророчанство

Да умрем, скрита, у колиби тражим,
у сред шуме брсне,
са закрачунатим вратима стражњим,
и предњим, још чвршће.

Склопљених руку ко светац да лежим,
с врпцом у мирисној плахти од лана,
у кревету пругастом, у бојама свежим,
лежаја хладна, уредна, узана.

Поноћ ће црна стакласто да расте
иза окана – с ветром отуд бдеће,
док му затвара уста – да не прасне
и не погаси, извана, свеће.

Дивље брескве

1

Када се наопачке окрете свет обесни,
ти рече на Обалу Источну да се мора,
укрцати се на брод речни, из Балтимора;
живећемо ван града, међ стаблима дивљих брескви,
носићеш ракунску капy а, да се уклопимо,
ја хаљину сељачку, с тамном нијансом збиље.
Изгубљени, ко предак твој што је јео биље,
пливаћемо кроз мед и млеко, док се не утопимо.

Лета ће бити дуга, а зима сасвим кратка,
јесен јантарне боје топлином ће да букне,
пићемо јабуковачу и вина од муската;
Сва су годишња доба дивна, а лепша јесен.
Сребрне веверице стабло ће да отресе
ко лишће, као воће, и пре но пуцањ пyкне.

2

Јесењи мраз ће полећи врх траве
ко цваст на грозду, пурпурна и златна.
Маглена рана јутра биће хладна;
прекриће стакло барице дрхтаве.
Подневно Сунце, ипак, овладаће;
тераће момке да развежу шал;
из пуних, масних, xепова, у кал,
кад прођу мимо, падаће кестење.

Брескве зру, свиње живе у обиљу;
бачве сољених харинги су пуне;
пролеће почне пре но зима умре.
Фебруар: змија свлакови у биљу –
водених, шумских – и тешки и свели,
облачно-зрачни и мртвачки-бели.

3

Кад Април пљуском свије брда тајно,
кад сваки поток лине с неботика
препуњен белим сребром са Чизпика,
кад море стане отицати трајно,
кад је јагода xеп сироте пун,
кад су бобице дар за косов кљун,
поживећемо сјајно тада, сјајно.

Месеци измеђ трешања и брескви
рогом обиља испуњени биће,
воћем пурпурним, смеђим пупољима;
Дуж смрзлих плажа, по плодним пољима
корачаћемо, где ћеш, на дар мени
ловити пловке, дивље препелице.

4

Дуж пуританске сржи мог скелета
у том обиљу понешто и мрзим.
Ал волим поглед, оштар, чист и брзи
над бисер-крајем монотоног света.
Мојој је крви властитој намењен
рој брда нагих, хлад шкриљчаног свода,
док бујицама млечним пршти вода
кроз криву траву сплетену с камењем.

Волим тог неба снежност кад осване,
поља оретко сађених сноп шкрти;
пролеће, краће но јабуке цваст,
лето, сувише лепо да опстане,
лишће предато јесени у власт,
и снену зиму, као сан пре смрти.

Зимски сан

Кад, насупрот земљи, дрвен ђон, невелик,
закуцка прегласно, ко о камен челик,
кад на кам ко брашно пахуљице лину,
и мраз их скамени у печену глину,
када загрижена поља несмирено
прасну ко железо погрешно ливено
пожелим, кад стари свет у грешност хоће,
и ја да сам ван те окрутне хладноће.

Мале птице као мехури над чашом
лете Америци другој и не нашој,
птице као светлост, ко искрице вина,
лете у ноћима – правац Аргентина,
птице кроз азура пламен небивали
одлазе у тропе, у Мексички Залив:
пратећи топлину оне сунце лове,
слатко, слатко, слатко за кости њихове!
Ал не бих волела да будем са њима,
већ испод корења, са балзам-стаблима.

Ко што су у трави попали кестени
најфинијим топлим крзном обложени,
под снегом и камом ко што су кућице,
сваке веверице, миша и кртице,
под чичком и боцом, под пером галеба,
под свилом лопуха испод истог неба,
с балсамом и клеком, у сувом преплету,
где је, можда, слађе од свега на свету.

О каква топлина тамна гнезда зари:
одмор су од света скрите дивље ствари!
Да легнем и усним ту, па где ме снађе:
дубље, дубље, дубље, слађе, слађе, слађе!

Мали сат

Пола четири, прва птица се буди, ено
пада у моје срце ко танак зелен лист.
Ако си жив, срце је твоје сад разбијено,
ако си мртав, тугом испуњен си, и чист.

Пола пет и већ птице певају окретније
свет се купа у сребру с кишом и ветром, млад.
Ако си светац, сада живиш већ дискретније,
ако си грешник, онда сигурно грешиш сад.

Пола седам и птице певају као луде;
Сунце: прхнула зеба у ватри, један зрак;
Ако ти ове ствари сећањем тугу буде,
почекај, и сећај се тек пошто падне мрак.

Привлачне речи

Песници од поука праве кућне љубимце:
ја волим глатке речи, ко светле златне рибе
кад круже успорено, вијугаве ко шибе,
нежне ко пахуљаста пера у неке птице:
речи дубокооке ко јелен, речи јаче,
дођите у мој длан, плешите ко што желим,
ил предите мекано ко пред сребрном зделом,
пуном згрушаног млека, плаво персијско маче.

Волим устале речи рано, што песму желе,
речи светле у мраку, које певају с нама;
топлину речи спорих ко под стаблима стада;
волим преливне речи, пуне бисерног хлада,
ко летњи лептир, речи медоносне ко пчеле,
златасте и лепљиве, са малим жаокама.

Орао и кртица

Избећи гадна лица,
стада смрдљивих сени,
живети ко та птица
стојичарски, на стени.

Топлина масе јака
рађа мржњу на путу;
он јача сред облака
висину недирнуту.

Кад стада збије зима,
и пастир тражи кров,
он једри међ ветрима,
сунца зрак хоће нов.

Ако у орлов жар
не могу твоје жиле,
избегни пакет бар
спаривања гомиле.

Да сачуваш би душу
од свега чег се стидиш?
Ко кртица – у тмушу
дубље, у земљу иди.

Тамо се држи делом,
с каменом упорношћу,
с корењем, реком, врелом,
и с бестелесном кошћу.

Advertisements