Ознаке


Карл Сандберг родио се 6. јануара 1878. године у Гејлсбургу, америчка држава Илиноис, у породици шведских имиграната. Имао је тринаест година када је напустио школу и побегао од куће. Најпре је радио на једној фарми у Канзасу, а потом разне физичке и услужне послове у Денверу и Омахи. Напокон је започео новинарску каријеру у „Чикаго дејли њузу“, напоредо пишући поезију и прозу. Већи део живота провео је у на Средњем Западу, пре него што се преселио у Северну Каролину.
Године 1898. извештавао је из Шпанско-америчког рата и пратио инвазију Порторика. Прву песничку збирку објавио је 1904. године. Био је члан Социјал-демократске странке, а од 1910. до 1912. радио је као секретар социјалистичког градоначелника Милвокија, Емила Сејдела. Са супругом Паулом имао је три кћери.
Између 1919. и 1930. живео је у предграђу Чикага, пишући, исплативе, књиге за децу и биографије. Године 1945. преселио се у Флет Рок, у Северној Каролини, и тамо живео до своје смрти. Његова кућа је данас музеј, под заштитом државе, а у његовом родном месту Гејлсбургу постоји колеx који носи његово име. Сандбург је наративни песник који покушава да буде на страни обичног човека, откривајући у њему не само психички живот, већ и скривену величину срца. Његова једноставна, али не увек и једнозначна поезија, у најбољим својим тренуцима умела је да приђе широј читалачкој публици за коју је и писана. Умро је 22. јула 1967. године.

Разјашњења љубави

Има то место где љубав почне и место
где љубав нестане.

Додир два длана за који имена речник нема.

Поглед ока пламан као велико срце Витлејема отворено,
или зелена ватрица лампе.

Самотна брижност шапата, чудесних као
стрмени над Мисисипијем.

Руке, очи, шапат – и ван љубави граде
над земљом.

Љубав своје ципеле има, и њихово је
приспеће мистерија.

Постоји упозорење које љубав шаље и цена
дуго се, по изрицању, не зна.

Постоје објашњења љубави на свим језицима
а мудријег још нема:

има то место где љубав почне и место
где љубав нестане – а љубав не иште ништа.

Шљакери

Двадесетак људи стоји, гледају шљакере.
Пробуразише ови с једне стране рупу
где глина се сјаји жута
и раде оштрице њихових лопата
дубље и дубље коп за нове цеви,
капље зној
с лица им.
Шљакери раде… Пауза… Ваде
чизме из глиба разгацаног.
Двадесетак њих гледа.
Десеторо мрмља: „О, какав паклен посао!“
А десеторо: „Исусе, да ми је ма какав“.

Трава

Хрпа телеса, висока, на Аустерлицу и Ватерлоу.
Лопате даље, пустите ме да радим –
трава сам; прекријем све.
И хрпа, исто висока, на Гетисбургу.
И хрпа, иста, на Ипру и Вердену.
Лопате даље, пустите ме да радим.
Две године, десет година, и туристи питаће водича:
Где је то место?
Где су сад они?

Трава сам.
Пустите ме да радим.

Нестанак

Сви су волели Чик Лоример у нашем граду,
тамо далеко.
Сви су је волели.
Волели смо дивљу девојку која је држала чврсто
у сну шта је хтела.
Нико не зна где се Чик Лоример дела.
Нико не зна зашто спакова свој пртљаг… тих неколико ствари
и неста.
Неста с њеном маленом брадом,
комбинезоном оним
и њеном слатком косом што фино лахори
испод дивљег шешира,
с плесом, песмом и осмехом који су љубавнике морили.

Где сада, десетак ил стотине њих, јурцају за њом?
Где су, петоро ил педесетак, људи спаљена срца?
Сви су волели Чик Лоример.
И нико не зна куд неста.

Advertisements