Ознаке


Вилфрид Едвард Салтер Овен рођен је 18. марта 1893. године, као најстарије од четворо деце Томаса и Сјузан Овен у Плес Вилмоту, енглески округ Шропшајр, у комфорној кући коју је саградио његов деда. Но, после дедине смрти породица се морала преселити у Биркенхед. Тамо је будући песник похађао техничку школу. Као ђак, читао је понајвише Џона Китса и Библију. Године 1911. покушао је да упише Лондонски университет, али није имао новца за школарину, па је радио као помоћник викара у Дансдену код Ридинга, и као учитељ. Неко време уочи Првог светског рата ради као учитељ енглеског језика у француском граду Бордоу. Мобилисан је 21. октобра 1915. године, провевши следећих седам месеци у војном кампу у Есексу. Јануара 1917. послат је као резервни поручник у Манчестерску регименту. Регимента је на бојном пољу упала у заседу из које се једва ишчупала после три дана беспоштедне борбе; песник је, потом, послат на опоравак, у Единбург. Тамо је срео песника Зигфрида Сасуна који ће одлучно утицати на њега – пробудити његов песнички глас. Веза између њих двојице, по тврдњама Роберта Грејвса који их је у то време упознао, била је хомосексуална. Сасун се и иначе кретао у таквим круговима (пријатељ Оскара Вајлда Роберт Рос, шкотски писац Монкриг, преводилац Пруста, песник Озберт Ситвел и други); изгледа да је Овен био у вези и са Монкрифом, али за то данас не постоје докази, јер је Овенов брат Харолд, после песникове смрти однео песникова писма и дневнике матери која је већину „инкриминушућег“ материјала, пре своје смрти, спалила. Иначе, у Монкрифовим радовима често се спомињу иницијали „В. О“, као посвета. О вези Овена и Сасуна, у роману „Регенерација“ (1991), пише Пет Бејкер.
Неко време је, опет, радио као учитељ, а затим је позван да се врати у регименту. У ствари, у регименту је требало да се врати Сасун који је, међутим, после једног случајног инцидента окрзнут метком у пределу главе. Због тога се није вратио на фронт, а Овен је сматрао за патриотску дужност да замени свог пријатеља. Сасун је био категорички против тога, чак је предлагао да Овену пуца у ногу, како би се тај повратак избегао, али је Овен то одбио.
Четвртог новембра 1918. године Вилфрид Овен је погинуо у једној акцији, у француском селу Жонкур, само недељу дана пре краја рата. Посмртно му је додељен орден за храброст. Сахрањен је на гробљу у Орсу, а споменици су му подигнути у Орсу, Гејлију, Освестрију и Шросберију.
Једанаестог новембра 1985. године добио је плочу у песничком кварту опатије Вестминстер, у коју су урезани његови стихови: „Моја тема је Рат, и милост у Рату. Поезија је милост.“ Овен и Сасун су добили музеј у Крејлохарту, бившој болници која је сада зграда университета Нејпијер.
После Овенове смрти објављено је пет Овенових песама које је, потом, компоновао Бенxамин Бритн у свом ратном реквијему. Сабране Овенове песме објављене су 1994. године.

Срећа

Где су сад чисти пресрећни минути,
далеки као играчке негдашње?
Кад смејасмо се ни за шта, збринути?
Радости саме ради, и без плашње?
Да ли чинисмо оно што се не сме?
Сунце чистоту може да пробyди.
Живот велике може дати песме,
богови више радости но људи.

Још свод је мањи него луткин дом,
патуљак сни у цвету плаветном,
руката стабла са сврхом се боре.
Пређашња срећа неповратна још је.
Од наше жудње постаје нам лоше,
од наше наде нема туге горе.

Одбрана проклете младости

Зар звона за те који мру ко стока?
Само топова монструозни бес.
Само рафали пушака, одока,
и псовка као молитва, за лес.
Нема поруге ту; нису молитве
биле зов јутра, ни хорски глас дана –
већ експлозије бомби градобитне
и позив трубе са тужних пољана.

Каква ту свећа може да почива
у длану? Али у њиним очима
сјај опраштања засветли немило.
Пут девојачка нека их прекрије,
цвет самолисни помена нежнијег,
док спори сутон пада ко слепило.

Парабола о старцу и младићу

И стиже Аврам по дрва, и оде
да жар подјари и да узме нож.
Обојица су овде дошли. Исак
први пут тада проговори: „Оче,
видим, припремаш ломачу и челик,
зар ћемо јагње принети на жртву?“
Тад Аврам приђе, спута га ремењем,
баци y опкоп, клече крај ватришта
и нож потрже да закоље сина.
Кад, ето доброг анђела са неба,
рече му: „Мируј! Остави младића,
не учини му нажао. Већ види,
тамо се роган у густиш заплео –
понуди овна, замену, на жртву.“

А старац хтеде да жртвује чедо,
семе Европе, сво: једно по једно.

Представа

Душа моја гледа свет с висине Смрти,
не памтећи зашто и како ту доспе.
Гледа земљу јада, што се тужно врти,
с кратерима празним, сличним месечевим
и с бубуљицама и крастама кужним.

Преко њене браде штрче тешке жице,
и гамижу, споро миле гусенице.
Преплићу се густо да попуне јарке,
предвојене грчем, пред смрт, поребарке.

Саме су те јарке ровале, у страху,
над хиљаду брда, пукнулих чирева.

Из последњих рака страшне испузаху
да нестану зором далеких вирова.

(А од тих створења ширио се смрад,
ко рана из уста – све им дубља глад).

Дрхтава стопала издижу све више
оне смеђе, изнад сиве оштре кичме,
сељене са поља где блато мирише.

А међу сивима има више икре:
једу једни друге, бивају једени.

Гледам агонију те ужасне игре
гледам леђа што се грче према мени.

Тад, и не схвативши какав је то терор,
поскочих на земљу, дрхтав као перо.

И смрт са мном паде, ко крик што се буди.
Она попут црва упалог допола
у земљу, кријући рана усек мек,
показа ми ноге, ноге многих људи:
уз њих моју главу, одсечену тек.

Advertisements