Ознаке


Едвард Естлин Камингс је рођен 14. октобра 1894. године, у Кембриџу, Масачусетс. Његов отац био је професор социологије и политичких наука на Харварду, а касније и министар. Његова мајка волела је поезију и храбрила сина да пише. Прву збирку објавио је 1922. године, а почео да пише веома рано, са десет година. Завршио је университет Харвард, где се спријатељио са Дос Пасосом. На његове ране песме утицали су Гертруда Стејн, Езра Паунд и Ејми Лоуел коју је, како је сам рекао, обожавао. Боравећи у Паризу с пријатељем Вилијамом Бруаном, ухапшен је, 1917. године, под оптужбом шпијунаже, али је после три месеца утамничења, ослобођен после дипломатских напора свог оца. Касније ће тамновање описати у роману „Ненормална соба“ који је похвалио Фицџералд. У Њујорк се вратио 1918. године, где је, неко време, провео у војној служби, а 1921. године опет га затичемо у Паризу. У наредних десет година крстариће Европом и Совјетским Савезом, Северном Африком и Мексиком, пишући огледе и портрете за часопис Ванити Фер.
Године 1926. његов отац гине у саобраћајној несрећи – на његова кола је налетео воз. Камингс се женио три пута. У првом браку имао је кћи Ненси (1919) коју, после брзог развода, није видео све до 1946. године. И други брак његов потрајао је кратко, али је неформални брак са фотографкињом Мерион Морхаус потрајао све до Камингсове смрти. Университет на Харварду је Камингсу 1952. године доделио титулу почасног професора. Већи део живота Камингс је провео на својој фарми, Силвер Лејк, у Њу Хемпширу. Умро је од срчаног удара, 3. септембра 1962. године. Кремиран је и његов пепео је похрањен на Форест Хил Гробљу у Бостону.
Камингс је језички новатор, његова поезија је, умногоме, експериментална игра која није само игра, него и важна вест. Надреалистичка неодговорност прати његову поезију готово увек кад стигне на руб исказивости, али се отуда уме и вратити. На његову поезију се мораш навићи, јер је она систем у којем се, на свој начин, изражавао један оригиналан дух.

Буфало Бил је

Буфало Бил је
мртвац
који користи
за јахање водено-мазне сребрне
пастуве
и сузбија једандватричетирипет голубовабашкаотај

Исус

он је био згодан човек
и оно што желим да знам је
како ти се допада твој плавооки дечко
Господине Смрт.

Брда

брда
као песници полажу на
пурпур мисли супротство
ту

величанствену вику
днева

мучену
златом које тренутно

похабано
колабира
издише као црвена душа у мраку

тако
смеђооки мајстор
улази
на присна врата

срца мог и

узима
ружу
једну,

савршену
за
убиствене длане.

Питала си ме да дођем: ал киша сипи с врха

Питала си ме да дођем: ал киша сипи с врха
и пролеће је; светли нешто кроз атмосферу,
дивно је посрнула светлост на малом скверу,
љубавни пуноглавци људи свуд тумарају

исцрпљени муцањем перли,
лишћем у сјају,
разбуђеним мирисом новина и даљине,
и ево. моји луди прсти допаше твоје хаљине
…твој пољубац, пољубац био је ретко крхак

цвет, и путено месо ево се заорава
љубави моје – на рубу, зубом. Већ, пре сјаја
свако свакога има нуђењем заборава –

због чега ништа овде не оста да се спаја:
јефтино интелигентне бутине електрична
отрцаност; и коса непроцењиво безлична.

Ако треба да спавам са дамом званом смрт

ако треба да спавам са дамом званом смрт
да добије још једно биће усана чврстих
нек узме нове усне на зуб, уз осмех шкрт
(и нека бедро с бедром задовољно укрсти).

Видећи какву ниску мекоте ми обећа
са осмехом врх тела у мешкољењу врва,
уз пољупце, донећу свакога јој пролећа
и једну пуну шаку малих обичних црва.

Спретно ће твоје месо уденути у леје,
оружје твоје косе уплести у реч вешто,
да схватим зашто њено око се увек смеје
сваке године, редно, донећу јој понешто

што у целини бива поклон, без сумње, вредан
али се твојој души не ближи ни за педаљ.

Мој сонет сјај је што унутра слази

Мој сонет сјај је што унутра слази
кроз прозорвецеа, и право овамо,
смета му буком ноћни зрак на стази,

раздвојен, затим спојен са там-тамом
и мандолину већ превазилази –

ствар мала. Коњи на спрату. Кроз пару
видиш им уши. Намигују, пази-

те, чудна стаја. Изјутра, у пару:
невероватни, један пар је бео
(знаш) гледају се. Гуркање их збија

(воле ли једни друге, ко то мари?)
Извлаче јутро из ноћи, ко вео.

Ја живим с мишем с којим делим стари
оброк, и то је фер, јер сам судија.

+ + +

Негде где нисам путовао никад, срећно ван
свакога искуства, тихују твоје очи:
у сваком покрету твом нешто ме окружи
што таћи не могу, јер сувише је близу

погледом нежним својим који ме лагашно разоружа
мада и затварам себе у прсте
ти ме отвориш увек лат по лат ко што Пролеће отвара
(такавши вешто, мистично) своју прву ружу

а пожелиш ли да ме затвориш, ја и
мој живот постанемо лепши, ненадно,
као срце цвета што замишља
брижни снег који посвуда уме пасти;
ништа што бисмо могли открити у овом свету истости
моћ твоје снажне крхкости нема: њена пројава
приморава ме бојом предела ових
да смрт и вечност растапам сваким дахом

(не знам шта то у теби затвара и отвара;
тек део мене појми
глас очију твојих, дубљи од ружа свих)
нико, ни киша чак, нема шаке тако мале.

Advertisements