Ознаке


Лујза Боган рођена је 11. августа 1897. у Ливермор Фолсу, америчка држава Мејн, као кћи Данијела Xозефа Богана, добављача за фабрике папира, и Мари Хелен Марфи Шилдс. Одрасла је у разним градовима са прерађивачком индустријом папира на Североистоку, често се селећи с родитељима и братом. Брак њених родитеља није био срећан и мајчине ванбрачне афере прогањале су Лујзу Боган кроз већи део њеног живота.
Прве стихове је објавила 1912. године, а 1915. уписала Бостонски университет, на којем ће остати само годину дана. Године 1916. се удала за Курта Александера. Наредне године добили су кћи, али је брак убрзо потом завршен разводом. Године 1920. њен муж је умро и она је са кћерком остала без стабилних прихода за живот. Сели се у Њујорк где ће остати до краја живота, започевши живот професионалне књижевнице, у литерарној комуни којој припадају Вилијем Карлос Вилијемс, Малком Каули, Лола Риx, Xон Рид, Меријен Мур и, по њу најважнији, Едмунд Вилсон који ће постати њен ментор. Године 1922. објављује своју прву књигу, „Тело и ова смрт“, збирку густих, формално класичних стихова на интимне теме. Повремено пати од депресије, посећује психијатре, чак лежи на разним клиникама. Qубоморно чува своју приватност: ни најближи њени пријатељи, годинама, нису знали да има кћер.
Удала се поново 1925. године за писца Рејмонда Холдена. Као и први брак, и овај је крцат свиме осим срећом. Двадесете и тридесете године су најпродуктивније године песникињиног рада, али и године душевних патњи и болести које је принуђују на хоспитализацију 1931. и 1933. године (дијагноза: депресија, стално, и, повремено, параноја). Објављује збирку „Тамно лето“, 1929. године, затим „Заспалу фурију“, 1937. године Њене наредне књиге махом ће чинити већ објављени стихови и, по правилу, само прегршт нових песама. Константна тема стихова су ћутање и немоћ речи да пренесе празнину насталу због неразумевања између људи, а посебно због изостанка љубави. Почиње да пише о поезији за „Њујоркер“, и то је посао којим ће се бавити тачно тридесет осам година. Те критике ће бити сакупљене у књизи „Песнички алфабет“ (1970). Текстови су директни, неакадемски. Омиљени њени песници су Јејтс и Рилке. Један од обожавалаца, Вистан Хју Одн, рекао је да је Лујза Боган најбољи критичар поезије у Америци. „Сабране песме 1923-53“ добиле су 1955. године Болингтонову награду. Последња њена компилација, из 1968. године, садржи само 103 песме. Умрла је сама, у свом њујоршком стану, 4. фебруара 1970, борећи се са наслеђеном депресијом која ју је мучила кроз читав живот. Писма Лујзе Боган објављена су 1973, а изабрани есеји 1984. године. Њени краћи биографски записи скупљени су у књизи „Путовање око моје собе“ (1980), а „Портрет Лујзе Боган“ (1985) донео је њеном аутору, Елизабети Франк, Пулицерову награду. Библиографију Лујзе Боган саставила је Клер Кнокс, 1990. године.

Сузе у сну

Сву ноћ певају петли, и месец дану сличи,
а ја у кавезима сна, врх странчевих груди
сузе лијем – задатак коме се мора прићи:
на лажном светлу јада, у срећном мом кревету,
барица суза, замена радости недешене.
Реч твоја ме не буди, сузе су шта имам рећи.
Уз шипке сна, уз речи све изречене већ, и
презрена рука бола одмор ми стално нуди
од ноћи плам што врца; мрак опет око мене.

Медуза

Дођох у кућу, пећину међ лисјем,
лицем ка небу док ми стреми поглед.
Све се покреће – звоно за звук спремно,
сунце, одрази који миле поред.

Голе су очи биле и пре мене,
разбарушена ова коса,
на прозорима, кроз врата, у духу.
Те глатке очи, дијаманти чела,
већ формирани у ваздуху.

То сад је мртва сцена, занавек.
Ништа никада неће покрет више.
Крај неће никад више него сада
то расветлити, ни закрити кише.

Вода ће увек падати, и неће,
врх звона неће звук одати, спремно.
Трава ће увек узрити до сена,
дубоко, под земљом.

Стајаћу овде као сенка дивно
уравнотеженог дана неког,
жуте ми очи прашине на ветру
никада неће отићи далеко.

Сонет

Тврдиш да извор мојих мисли мину,
опозван, као да откачен пуче;
отад су замке спремне; руке друкче
могу да склопе круг. Ал ту врелину
плам чист ће дати чистије. Ил снег
што мора пасти. Јер, то је слобода.
Која год мрежа затвори ме, ко да
твој поглед мора пратити мој бег.

Уста ми, можда, могу да науче;
тело не чује ехо, ал зна суд;
и опет мрачни ум ће, горд и луд,
чаролијама прегорким навучен
ићи уз ветар – најзад бити бачен
твојој слободи, своде наоблачен.

Заплашен човек

У страху од богатих уста
пољубих дужност успут ја,
мада то беше замка да ме
увуче дубље унутра.

И тако дуга чак, а
безмирисна и рушна,
постаде одвећ јака,
доказано бездушна.

О заборавити славу њену
и да чезнем и даље
за њом у свом тоњењу
кроз воду без држаље.

Заруке

Спустио си две своје руке на мене, и уста,
изговоривши име моје као молитву.
Овде су стабла у води посађена,
мотрим твоје очи, очишћене од жаљења,
и твоје усне, склопљене над свом том љубављу која се не може изрећи.

Моја мати сећа се агоније своје материце,
дуге године држи реч, и више од тога.
Рече: „Ти ме не волиш,
ти не желиш ме,
отићићеш одавде“.

У држави куд одох
нисам видела лице пријатеља,
ни косу боје сунцем опрљене траве.
Заједно не можемо пронаћи
земљу на чијим бреговима млад месец
зраком птице полути.

Шта од промишљања љубави имам?
И рекох: „Лепота све је, и туга“.
Имам то што доноси изгубљено завовољство, сјај
ветра хујнулог над прошлошћу.

Али постоји само вече овде,
звук над врбама само,
сад и опет, урон лишћа јајоликог у воду.

Алхемичар

Спалих свој живот, да исплива
једна страст барем у мислима,
раздвојих кост и око, плаха,
екстазом стигавши до уздаха.
Сломих живот за олакшање
да љубави ми оста мање.

Последња ватра у покори
бивством и жудњом нек догори.
Ал све узалуд мре, застаје.
Тек ван мистике месо траје –
не ум, супстанца, нешто боље –
још страст је наша изнад воље.

Свест

Сада кад знам да преса
страсти је мала и нага
у калупима меса
и ломна су то блага,

лежим овде и учим
како, на земљи сопственој,
стабла сенка не мучи
кад звук просветле опсеном.

Портрет

Она не треба страх од пада
рода са лестви што је траже
у воћњаку, ни плиме која
гони са стрме плаже.

Не грли болну храброст тела
крут бедем, диваљ попут стења,
није чаша где заборав је
другачијег опустошења.

Што изгуби ил доби, неће
тећи наново да би губила.
Њу узе време које једном
беше вољено људима.

Епитаф за романтичну жену

Она постиже трајност сна
под каменом ког сунце пржи.
Влат неуредна врх ње пири
ко младић кога мир не држи.

Срцем заволе живост других,
смех њихов слухом док сусреће.
Лежи где нико пре ње није
и после ње где нико неће.

Прича

Предуго младост слуша увир
воде која се улије.
Шта сунце може, треба увид
на тлу тврђем и чуднијем.

Кида везу што дане неме
ко прам у прамен затвара,
на ветрењачи стрелом време,
ил казаљкама, зачара;

Ко тражи, мислим, сјај покрене,
над полицом сиротиње –
копно с брежјем, ко врата стене
где море се не пропиње.

Ал открије да ништа не сме
да траје осим заспалих
пустиња скритих где сјај блесне
лепотом уста распалих –

где нешто страшно, дуго, гледа
кроз нас, над нама, оком леда.

Жене

Жене не поседују дивљину у себи,
већ опрез наговештен,
да буду задовољне у врућој ћелији срдаца
и прашњави хлеб јешће.

Оне не виде стоку што куси зимску траву,
не сматрају за битно
шта лапће удар воде сред канала,
јасно и одвећ плитко.

Оне чекају свој ред обрата на путовању,
крутост смекшају ил спрече.
Користе против себе доброту с којом ниједан
мушкарац пријатељство неће.

Оне не могу пребројити усеве у пољу
ил чворове пред сечу стабла,
њихова љубав је жељна бесмислице,
одвећ напрегнута, ил слаба.

Оне у сваком шапату зачују обраћање,
клицање ил плач, ноћу.
Волеле ил не, кад живот преузму, преко прага
треба их пустити да прођу.

Advertisements