Ознаке


Меријен Мур је рођена у Кирквуду, држава Мисури, у пансионату Презбитеријанске цркве, где је њен деда по мајци био пастор, као кћи грађевинског инжењера Џона Мура и његове супруге Мери Ворнер. Одрасла је у кући свог деде, пошто је њен отац трајно смештен у установу за менталне болести, недуго после њеног рођења. Никада га није видела и живела је у домаћинству са старијим братом и матером. Године 1905. уписала је Брајн Мор Колеx у Пенсилванији где је, четири године касније, дипломирала политичку историју, увелико пишући песме, а објављујући их од 1915, као професионалац. Много времена проводи у лабораторијама университета, као обожавалац биологије и хистологије – то ће, касније, резултирати њеном љубављу према животињама и допринети песничкој прецизности у дескрипцији. Такође, показивала је склоност ка сликарству. Године 1910. и 1911. завршила је и Трговачки колеx у Карлајлу, после чега је, у лето 1911, са мајком, путовала у Енглеску, Шкотску и Француску, обилазећи музеје у Глазгову, Оксфорду, Лондону и Папризу. У Карлајлу је радила као професор у Индустријској школи, до 1915. године.
Године 1916. са мајком се сели у Чатам, држава Њу Џерси, где помаже брату у одржавању куће, пошто је овај дипломирао на Јејлу и постао презбитеријански свештеник. Године 1918. сели се на Менхетен, другујући са песникињом Хилдом Дулитл (која се потписавала као Х. Д. и која је, као уредница имажистичких часописа регуларно објављивала Меријенине песме), Воласом Стивенсом, Вилијамом Карлосом Вилијемсом, дописујући се са Паундом и Елиотом. Ментор и љубавник Хилде Дулитл Винифред Елерман објављује Меријенину прву збирку песама, године 1921, без њеног знања. Друга њена збирка, „Промишљања“, излази 1924. године и за њу добија награду часописа Тхе Диал („Скала“), од 2.000 долара. Од 1925. она је уредник културе у том часопису, до 1929, када он престаје да излази; после тога, она живи као професионални писац, преселивши се са мајком у Бруклин.
Године 1933. добила је награду „Хелен Хејр Левинсон“ за поезију, а године 1935. објавила књигу „Изабраних песама“. Године 1945. добила је Гугенхајмову награду, а годину дана касније грант од 1000 долара америчке академије лепих уметности, после чега се, на предлог Вистана Хју Одна, лаћа превођења Лафонтенових басни. Пише Паунду, заточеном у вашингтонској болници Свете Елизабете и повремено му шаље нешто новаца. Године 1951. објавила је „Сабране песме“, за које добија Пулицерову, Националну и Болингенову награду. Књига је, после таквог успеха, продата у 5000 примерака, а 1954. излази њен превод Лафонтенових басни, за шта добија Орден витеза лепих уметности, од француске владе. Године 1955. сакупила је своје огледе у књизи „Наклоности“, где пише о Лујзи Боган, Коктоу, Камингсу, Паунду, балерини Ани Павловој. У периоду од 1956. до 1965. излазе три збирке поезије, једна књига кратке прозе и књига огледа. Друго издање књиге „Сабраних песама“ појавило се 1967. године; многе песме су у том издању доживеле нове верзије и значајне прераде. Године 1968. имала је први срчани напад, а затим серију удара који су се окончали смрћу, 1972. године, у њеној њујоршкој кући. Сахрањена је у Гетинбургу, на Евергрин гробљу.
Меријен Мур се није удавала. Мање се, као славна личност оног времена, кретала у литерарним круговима, али је зато волела спорт, особито атлетику, бејзбол и боксера Мухамеда Алија. Била је препознатљива по свом тророгом модном шеширу. Охрабрила је прве песничке покушаје Елизабете Бишоп, Гинзберга, Џона Ешберија, Џејмса Мерила. Њена радна соба је сачувана и пренета у „Розенбах Музеј“, у Филаделфији.
Поезија Меријен Мур је директна, робусна, нетрпељиво искрена, често опскурна и „субверзивно модерна“ (како пише један критичар, ма шта то значило), али, остајући без лирског узлета, каткад западне у штур прозни опис, или, избегавајући га, бежи у закрачунатост коју је нелако, и вредно труда, пратити.

Ћутање

Отац мој је волео рећи,
„Надмоћни људи не праве дуге посете,
било да одлазе на Лонгфелоуов гроб,
ил носе букет цвећа на Харвард.
Несебично поуздани ко мачка –
грабе приватност,
одрезан мишји реп што виси им ко пертла из уста –
понекад уживају усамљеност,
и могу бити оробљени од разговора
до разговора на привлачну тему.
Најдубље осећање, увек, себе искаже у ћутању;
не у ћутању, колико у ограничењу.“
Нема неискрености у речима, „Начините дом мој својим свратиштем“.
Свратишта нису резиденције.

Његов попис

Није од сребра, нити од корала,
већ од ловора ког је вода спрала.

Овде је, најзад, спровео и море
ко план гобленске неке униформе;

ту украс-дрво, са њим лице спари;
онде, змај који свемиром шестари –

овде, склониште које ће нас спасти;
тамо, опасност – расцветаност страсти.

Гроб

Човек гледа у море,
удева поглед у нешто што има много права да гледа
као и ти сам,
у људској природи је стајати усред ствари,
али не можеш унутар ове да станеш;
море нема шта дати осим добро продубљенога гроба.
Најпре стоје у процесији, свак с турским смарагдом
окренутим наглавце,
обезбеђујући наше силуете, не говорећи ништа;
репресија, како било, није очита особеност
мора;
море је колекционар, брзо узвраћа лакомост погледа.
Овде постоје други поред тебе који носе тај поглед –
чији израз није дужи од приговора; ни риба дуже
не истражује
кости њихове које нису последње:
људи спуштају мреже, не познавши чињеницу да чине
оскврнуће једнога гроба,
и веслање нестаје у даљини – оштрице веслача
покрећу се заједно као стопала воден-паука јер можда тамо негде
нема толико ствари у поседу смрти.
Набораност напредује измеђ њих самих у фалангама – лепотом
испод мрежа пене
и бледилом без даха док море шушти унутар и ван
морског растиња;
птице пливају кроз ваздух и главом га секу, емитујући мачје дозиве
као и пре –
корњачин оклоп лови стопала вештог пењача, у покрету,
испод њега;
и океан, под ритмичном сменом светионика и буке
звонастих бова,
предњачећи као и обично, тражи где то нема океана у свакој
линулој ствари која је граница потонућа –
у свакој ако се окрећу и вију, ал ни у једној с вољом нити
свешћу.

Нема лабуда тако лепог

Нема воде тако мирне попут
мртваје фонтанске у Версају. Нема лабуда,
што црнослепог погледа, искоса, гледа
гондолијерове ноге, тако лепог
ко порцулански лик фауна
смеђооког што зубатим златним
овратником казује која птица то беше.

Настањено у канделабру
из доба Луја Шеснаестог – дрвце с лудачком капом –
бојено пуцадима, георгинама,
морским јежевима и неуништивошћу,
као колац разгранат пеном
у полираној скулптури
цвета – лако је и високо. А краљ је мртав.

Спенсерово острво

Не трпи промене;
место зелених слика,
зеленије не видех никад.
Свако име песма.
Дојаве немају учинка
на кривце; нити ветрови, али
мука је то за њих, не проговорити.
Они су природни –
огртач, као Венерина хаља
пресвучена звездама,
дугмадима закопчаним до грла – од руку даља.

У Ирској
харфа друкчији звук ће дати,
ту скупљају у подне семе папрати,
избегавајући
своје „xинове прекривене гвожђем“, можда
тамо је папрат семе заборавље-
не, некад научене, тврдоглавости и обновљене
дивоте?
Тај који ликове протера опаке
ретко да има мајку
у Ирским причама, али сви имају баке.

Такав је Ирац;
пар је пар, ал ништа од брака,
како је рекла моја дивна дивна прабака,
с урођеном генијалношћу
разликовања. „Мада просилац беше
савршен, сама та врлина
није довољна; није
Ирац“. Мудрошћу
олепшан, друг суровости,
свак ће, опет
и опет, рећи, „никад не пристах“, без колебљивости

јер ниси слободан
све док те роби
врховна вера – лаковерност,
рећи ћеш? Кад слашћу неизмерном
прсти дрхтаво разделе крила
муве средином Јула
иглом овијеном пауновим репом,
ил вуненом краватом и
јастребовим крилима, њихов понос ран
као у чаробњака
постане брига, не лудило. Складно развију руке лан

у свилу
тада кад избељена ирска клима
добије сребро дивокозиног крзна
на водној густини
коже. Закривљене бакље и злато ново-месечних обликовања
лунарних попришта-драгуља
ко пурпур су корала с фуксијиног дрвета. Ирландија –
морске птице
тако су уредне и кокоши се цакле
на ледини и
конопљарка музичарка-сласт је-наруxбе бездушне? Дакле

они су за мене
ко лепота Грофа Џералда који
се претвара у јелена, у
велику зеленооку мачкy
планинску. Нераскошност их чини
невидљивим; они ће нес-
тајати. Ирац вели твоје су невоље њихове
невоље и твоја
радост радост њихова? Желела бих
да могу поверовати у то;
у невољи сам, незадовољна, прави Ирац.

За свитак паре

Илустрација
ништа је за тебе без примене.
Ти си помањкање мудрости. Рушиш сво то труње доле
у затворен склад, а онда натраг, и даље над њим.

Искричаво комађе камена
руши се доле на раван родитељске стене.
Где нема безличне душевности фине
материје, метафизичка немогућност, ти

можеш ласно да постигнеш
то. Што се тиче лептира, једва да могу замислити
и једног постојећег над тобом, мада питање
подударне допуне узалуд бива, постоји ли већ.

Талисман

Испод крхотине јарбола
у брод се земља набола
крај обале,

спотакнута стопа пастира
усађена у земљу мира,
док морски галеб,

сав од лапис лазулија,
ко скарабеј се морски улива
у крило што га буди –

над коралном се стопом јавља
кљун одлазећи што поздравља
дугу смрт људи.

Јединственост руже

Нећеш остварити ту лепоту она је одговорност одраније,
та
имовина – та очевидност чињеница, тај дух стварања форми;
праведни смо у претпоставкама:
мора да имаш памети. Твој је тај симбол
јединства, укочен и бридак,
свестан ненадмашивости утиска супериорног урођеника и
симпатије за све што је
само-прегорно, за ма шта у

амбицијама цивилизације да производи: твоја беспомоћност, тај
труд потпуне
уздржаности, да збуниш претпоставке настале кроз
промишљање, лењост је. Не можеш се окористити
мишљу да дивно се нешто догодило. Али, ружо, ако си
брилијантна, онда
не зато што су твоје лати без-икога-ичега
над-моћне. Зар не можеш, с мањком
трња, постати то-је-то, пуки
извештај? Нема доказа против црва,
елемената, или плесни;
али, шта с предаторским дланом? Шта је брилијантност
без са-радње? Чувајући
бескрајне делиће свог ума, приморавањем публике да
се досети да је боље бити заборављен него у-
памћен насилником,
твој трн је најбољи део тебе.

Advertisements