Ознаке


Џон Робинсон Џеферс рођен је 10. јануара 1887. године у Алxенију, америчка држава Пенсилванија (Алxени је данас део Питсбурга), као син презбитеријанског свештеника и школског библиотекара, др Вилијама Хамилтона Џеферса и Еве Робинсон Татл. Његов брат Хамилтон Џеферс постао је познати астроном, запослен у „Лик обсерваторијуму“. Родитељи су подржавали његова интересовања за поезију. Послат је на школовање у Швајцарску, а у шеснаестој години уписао је „Оксидентал колеx“, после чијег је окончања студирао медицину на университету Јужна Калифорнија. Године 1906. упознао је Уну Кол Кастер, три године старију од себе, тада удату жену. После извесног времена кад се та веза скривала, долази до јавног скандала, и Уна неко време проводи у Европи, док се страсти не смире. Њих двоје су се венчали 1913. године и преселили у Кармел, на обали океана, у Калифорнији, где је Џеферс изградио, од гранита, „Кућу Тора и Кулу Јастреба“. Кућа је поклон за његову супругу која је обожавала келтске легенде. „Тор“ је, наиме, келтски назив за стену. Имали су троје деце, кћи која је умрла као одојче, и два сина близанца, рођена 1916. године, од којих је један умро 1950. године од канцера. Између два рата Џеферс је био популаран песник, нарочито двадесетих и тридесетих година, кад је подједнако интересовање изазивала његова поезија, као и начин живота. „Кућа Тора“ је, у Џеферсовом станишту, мања од Куле, у њој се брачни пар најпре населио, док је следећу грађевину, Кулу, по угледу на ирске зиданице, песник дограђивао читавог живота, да би је, напокон, крајем шездесетих година прошлог века, довршио његов син. Џеферс је умро 20. јануара 1962. године.
Његова поезија је у знаку епске ширине, при чему су видни напори да философски прокоментарише нарацију, како би се одупро распричаности. Многи утицаји, од грчке драме, преко Ничеа до индијске философије, додатно су закомпликовали ову поезију и одузели јој од аутентичног доживљаја (како би сам рекао, „помало и апстрактно, помало одвећ мудро“). Ипак, у многим Џеферсовим песмама, може се јасно ослушнути шум који означава крај копна и мешање светова, на граници.

А звезде

Ти можда ниси знала како сјало је прошле ноћи.
Посебно изнад твојих врата што излазе ка мору.
Дивно звездано небо беше, носило је уз гору
светлости беле хармоније и усветлиле моћи.
Можда ниси желела видик да тражиш низ осаму
сећања које потпун занос не враћа ни кроз шалу. –
Али, напокон, морала си да чујеш бар обалу
како продорним гласом риче пробијеним кроз таму.
Са звездама је нешто моје у заносима стасало,
океан јеца мога бола препун, да бол не згасне.
Без сумње, беше за обоје добро што сам те лишен,
што ниси дошла – барем си ме, ту, остављала насамо.
Јер да те видим опет, то би, већ, било исувише;
а звезде, знамо, знају бити пречесто преопасне.

Чудо и радост

Од рашћења су ствари уморне – сигуран буди
да тек будале тако извештачују ствари!
Зар се птица од крила умара, док шестари?
И ја, тако осетљив, жив, узалуд се трудим
(због кратког постојања!) да никад више лудо
моје срце пролећем цветним се не озари,
благословљеном ноћи, ил зором, када марим
за бескрајно кретање звезда. То чисто чудо
мора у мени увек извирати да спази
Венерин нагиб; или Орион, чији ремен
чавлима окован је над златом што узлази
по зимском небу. Ко још за чудо није спреман
можда је добар, велик, можда од свих нас већи:
али му не завиди: није ни близу срећи.

Стабло еукалиптуса

Хвала ономе који зарад државе моје
из Аустралије доне, као са другог света
несташне младице, семе тог незнаног дрвета
чији листови нису попуцали без боје
у гробу врелог лета – нит осетише жеђ
у зимама без кише, нит поморише пчеле,
ненашле цвет ниједан. Стрпљив је корен зелен,
осећа увелико дубином рова цеђ
прастаре неке влаге, и не умире лишће,
него сво зашиљено према небу исине.
Да видим обла дебла – тај огуљен и простран
сеновит зид на белом јужном путу, ја остах
попут посвећеника који прима свим бићем
импулс ил обећање нечега из висине.

Прва трава

Три дана киши јесен, до мраза стеже стреху
звезданог неба, сва је дрхтурава ноћ наша.
Зора руже је хладна и безбојна ко чаша,
а кад се избудисмо – облаци ишчилеху.
Океан мртвог мора олуја диже, па рину.
Ја сиђох доле да му постанем друштво. Авај,
шта може глас слабашан, успут? Ненадна трава
плаче уснама танким ко да сечем долину
и, влат по влат, шапуће. „Кишин загрљај врели
избуди нас, свет овај, читав, одвећ је хладан.
Никад нећемо тако маштати“. – „Ваш чин смели
уздиже сваког,“ рекох; „И то у трену када
одговара и мени“. Па минух. Измеђ дина,
онемоћала даном, још, стоји месечина.

Бејах ли велик

Бејах ли велик, одвећ мудар да паднем нице
с неба, крила не беху горда пред пропаст ломну,
ко сатанска, већ само да приме мрву скромну
дневног оброка хране из оскудне житнице;
и видех да се тражи стално одећа нова,
за кукавни обичај да будем глувонеми
враг стада Вордсвортовог, и да постанем спремни
апологет краљева, попова и лажова;
како човек да нађе сред несклоних чегрсти
задовољство (упркос свему што видех, чух),
кад кукавички скрива што сушто гаји он: –
Зато обнављам веру са заклетвама чврстим,
и повезујем с моћним, страшним заветом дух,
често пао, ал никад ничему друкчем склон.

Волети дивљег лабуда

„Мрзим своје стихове, сваки ред, сваку реч.
Ох бледе ломне оловке покушавају, редом,
оштрицу влати да закриве, хоће у грлу птице млеч,
ил да се прилепе за гранчицу, узрујану небом.
Ох, напукла и сумрачна огледала а свако значи
једну боју, једну кресницу
мрвљеног меса од ствари пуних чуда.
Ловац без среће, ох с мецима од воска,
за лављу лепоту, крила олује, крила дивљег лабуда.“
Дивљи лабуд света није за ловчев хир.
Бољи је метак од вашег промашаја у бела прса,
боља огледала од вашег праска што руши мир.
Је ли могуће пренети мржњу… на себе сама?
Последња Љубав ока може да види – мисао посвуда
може музику чути, гром крила. Волети дивљег лабуда.

Самоубиствени камен

Мир наследник је мртве жеље,
да ли обиље убија ждероњу
у срећан час, или сан, или смрт,
шта ли, утапа га дубоко у сањиве воде,
мир је пепео ватре,
краљевски наследник, свратиште са пута.

Последње и најбоље и циљ: ми мртви
грлимо тако чврсто да постајете завидљиви на нас
и страх је испод потопљених поклопаца презрен.
Поздрави дана смртног најслађи су.
Нек трубе јекну кад човек умре
и ракета нек увис полети, он нађе своју срећу.

Још гладујући дуго и жалосно
тим путем, нећеш досећи ни прст
смелости незреле, пре мрака
језу да прекрије: живот мрви десет шиба
преко мојих леђа, смрвљена је судбина, нада украдена,
пре но отказах савез са храброшћу.

Крај континента

О равнодневици, док земља је под завесом кише, у венцу
влажних макова сусретала пролеће,
океан се пунио далеком олујом и ударао о обале, а мрешност
захватала гранитне обале,

гледао сам међу гранита и пљуска, уздигнуту
сиву границу, осећајући за собом
планине, долине, необухватан простор континента, а испред
још веће пространство – масу водину.

И рекох: Ти повезујеш туљанова мрестилишта
са цветним коралима и лавом на југу,
кроз твој водоскок живот, стремећи изласку,
сусреће се с нашим, посвећеним звезди вечерњој.

Колико је станишта прошло у теби без трага? Ти си
заборавила на нас, прамајко!
Била си много млађа, кад се, избачени из чрева,
згрејасмо на сунцу, за осеке.

Беше то тако давно, постадосмо горди, још горча ти;
живот сачува
твоју покретну, немирну силу, што завиди тврдоћи,
неколебљивом спокојству камена.

У венама нашим – плиме су, док одражавамо звезде, живот је
твој пород, ал постоји у мени
оно древније и јаче од живота, и непристрасније, оно
што је гледало и кад није било океана.

Оно што је гледало како си згуснуте паре коритила
у лог свој, мењајући свет,
како си у покоју и бури оштрила своје обале, гризла стене,
мењала место с копном.

Мати, слична је грађа песме моје с твојим таласним
древним ритмом, али нисам га од тебе преузео.
Јер и пре воде постоја страховлада ватре, мада тонови наши –
из истих извора теку.

Стена и јастреб

Овде симбол унутар
трагичније мисли
гледа јединим својим очима.

Ова сива стена, високо
над подгорјем, где морски ветар
не дозвољава раст дрвећу,

земљотрес доказује, и потписује,
годинама, олују; ових планина
соко је вршна тачка.

Мислим да знамени
лебдење с будућег неба;
нема крста, ни кошнице,

ал светла је моћ, и мрачан мир;
сурова свест спојена с коначном
несебичношћу;

Живот са смрћу помирен соколовим
реалистичким очима и чином
венчања с масивним

мистицизмом камена;
неуспех не може понижен бити,
нити успех гордост донесе.

Око

Атлантик олујом поткопан; Медитеран
плави базен у старом врту
више од хиљаду година опијена жртва
бродова и крви, и сјаја под сунцем; али, ово је Пацифик –
наши бродови и простори, овде ратови савршено неважни су.
Нису наш принос крвава свађа с патуљцима храбрим,
нити будућег света раздор са западним
или источним човеком, крваве миграције, похлепа и моћ, чегрст и вера –
све су то тачке у прашини великих жртвених посуда.
Овде, са ових планинских обала, предгорје за олујним предгорјем
гњура ко делфин кроз плаво димно море
ка мору блеђем – погледај запад с узвисине воде: па то је пола
планете:
ова купола, та половина кугле, избочина очне јабучице
над водом, лук према Азији,
Аустралији и белом Антарктику: очни су капак, никада
затворен;
звезда недремано
око над земљом; а што осматра нису ратови наши.

Моје гробно место

Рекох вам једном у песми – читали ви или не,
о дивном једном месту куд смртно рањени
јелени одлазе умирати; њихове кости помешане леже
под лишћем крај светлуцавог извора у гори; и ако
јелени духове имају своје, они су задовољни.

Ево долази време мени да одаберем
гробно место: положите ме на најлепше, далеко од људи,
без гробља, или надгробника,
и, за име Бога, без колумбаријума и погреба!

Јер као човек нисам вреднији од животиње,
од брзог јелена ил ноћног ловца, усамљене пуме,
треба срећан да будем с њима у истом гробу.

Повратак

Помало и апстрактно, помало одвећ мудро,
време је за пољубац земље, одавно отет,
време да препустимо киши то небо мутно,
и потражимо живот према корену, опет.
Желео бих да одем опет на љупки Сур Риверс,
да руке све до плећа уроним, и до безмера.
Желим да сведем рачун уз лишће јохе живе
док ветар океански облутке речне помера.
Да додирујем ствари и да не мислим више,
да ми мајских летача пролети зуј крај ува,
ројева за којима само јастреб уздише
и који не наносе удар већи но мува.
Плоде ко ствар и храна, племенитошћу створен,
ох, Пико Бланко, морска хриди, таласе омраморен.

Advertisements