Ознаке


Руперт Чонер Брук рођен је 3 августа 1887. године, у енглеском граду Рагбију, округ Ворвикшајр, као други од три сина Вилијема Паркера Брука који је радио као школски мајстор и Рут Мери Брук, рођене Котерил. По завршетку школе у Рагбију уписао је Краљевски колеx на Камбриxу, где је убрзо постао члан „Друштва Марлоу“ (основано 1907. године), са извештајем-есејем о Џону Вебстеру и елизабетанској драми. Његов песнички таленат је брзо уочен, и он припада разним књижевним групама као што су група „Блумсбери“ (Вирџинија Вулф, Форстер и други), или „Џорџијански песници“ (око 1911-12. године, чланови Лоренс, Бланден, Грејвс итд), као и „Дајмок песници“ (1911-1914, Вилфрид Гибсон, Роберт Фрост итд) који су се окупљали у Глочестерском селу Дајмок. Године 1913, проблеми у његовој вези са Катерином Лејрд Кокс доносе му нервни слом од кога се лечио у Немачкој. Неколико месеци проводи у Америци и Канади као новински дописник. Књижевне групе којима је Брук припадао имале су за свој основни програм пацифизам и ослобођење сексуалности. Он сам био је бисексуално оријентисан. Јејтс је за њега говорио да је „најзгоднији момак у Енглеској“. Његова поезија скренула је пажњу професора Едварда Марша, Черчиловог пријатеља, тада начелника адмиралитета. Овај је прибројио Брука краљевској морнарици, и Брук је као резервни поручник испловио из Антверпа, октобра 1914. године, у саставу британских медитеранских снага. Но, 28. фебруара 1915. добио је сепсу од уједа комараца. Умро је 23. априла 1915. године на Лемносу и сахрањен на грчком острву Скирос.
Брукове важне песме су, у основи, симболистичке и у њиховом превођењу важну улогу игра само тумачење текста – правац за који се преводилац мора одлучити, да би се кроз шуму симбола пробио до јасне поенте.

+ + +

(Предлог на извесне методе
Друштва физичких истраживања)

Не у сузама, изнад сунца, сјаја,
на сушта врата, или ходом простим
дуж прашних стаза пуне бесциљности,
плачни због Земље; пре трком до краја,
дуж пута зрачног који и не знамо,
пролазом дубљим између два ветра,
на крају сенке пронаћи траг светла
и заборављен шаптав дух; и тамо

чист разговор нек наш је вечни дан;
сваки би мудрим постао, и лепим;
научио да служи; био знан
са тим што нису прихватила тела;
схватио силу што нас је донела;
видео оком нашим, већ не слепим.

+ + +

Смрт ће ме наћи пре него сустанем
да гледам те; и замахом ће наглим
да баци ме, да у блату осванем
последњег копна! Чекаћу у магли

да хладан ветар осетим безданом
стигијских плима, да видим сјај коси,
чујем Смрт где ме покреће, незнаног,
и протреса ме. То Смрт тебе носи:

видим насмејан сан под обрвама,
светло, ко увек, кроз мрак домаћина,
утишан рибњак сјаја обрвана,
духа збуњеног овим помацима!

И смеђу, лепу главу што се врти,
забавну међу усмрћене Смрти.

+ + +

Кад боја стигне кући путем зене,
и пипци сјаја затворе се опет,
с плесом девојке, с птицама се крене
за умом где се врата пута склопе;
и нигде места где рођење служи
склопљеној дуги и оцвалој ружи:

још може Време да загрли свемир
где мирис влада ширним лебдењима
песама, цвећа, неба, лица немих,
броја, додира, окрета за њима,
маштања изнад њих; ко мајка која
посматра децу светлом дневних боја,
тишином длана губи сјаја моћ –
а када деца усну, пада ноћ.

Смрт

Ори се, роже, над богатством Смрти!
Не дочекасмо старост сиромашки,
ал, умирући, злато смо пронашли.
То свет је далек; ван сласти задрхти
вина младости; очврсне та крхкост:
ти људи штаве од сопствене коже
име епохе; то се звати може
потомство њино, и дар, и бесмртност.
Ори се, роже! Они оскудности
нашој доносе Љубав, Бол и Сјај.
С почашћу краљ се враћа тлу лудости,
краљевску плату да прими за крај;
сва племенитост део је тог следства;
и долазимо до нашег наследства.

Advertisements