Ознаке


Јуџин Гледстон О’ Нил рођен је 16. октобра 1888. године у породици тада познатог глумца, по рођењу Ирца, Џејмса О’ Нила. Његова мати Ела била је емоционално лабилна жена која је, због порођајних болова, користила морфијум, поставши, потом, зависник од овог опијата. О’ Нил је рођен у једном бродвејском хотелу, на Тајмс Скверу, где је одсела позоришна трупа његовог оца. Растао је у неуротичној атмосфери, са оцем и старијим братом – њихова зависност од алкохола затровала је читаво његово детињство. О томе све говори О’ Нилова аутобиографска драма „Дуго путовање у ноћ“ која је, на пишчев захтев, јер је исувише задирала у породични живот, објављена тек после његове смрти (1956). Живот будућег писца се одвијао по сезонским диктатима наступања позоришних трупа којима је припадао његов отац, у непрестаним сеобарењима, док је лета проводио у дрвеној кућици у Конектикату. После средње школе уписао је Принстонски университет, али је са њега избачен. Неколико година потом био је морнар. Пати од депресије праћене алкохолизмом, што му, напокон, доноси туберкулозу од које се лечио током 1912. и 1913. године. Од 1910. године он је присутан на уметничким сценама Гринич вилиxа. Објављује поезију, а од 1913. започиње рад на драмама. Тих година је близак Комунистичкој партији и новинару Џону Риду, са чијом супругом Лујзом Брајант има романтичну везу (у Битијевом филму „Црвени“, посвећеном Риду, О’ Нила тумачи Џек Николсон). Његову прву драму изводи позориште у граду Провинстауну, држава Масачусетс. О“ Нил се оженио са Кетлин Џенкинс 2. октобра 1909. године. С њом је добио сина Јуxина млађег (1910-1950). Брак је разведен 1912. године. Године 1917, срео је Агнесу Бултон, успешног комерцијалног писца фантастике и они су се узели 12. априла 1918. године. Имали су два детета, Шејна и Уну која ће 1958. објавити своје мемоаре о оцу. Брак је разведен 1929. године пошто је О’ Нил са децом напустио супругу да би отпочео живот с глумицом Карлотом Монтереј (1888-1970). После званичног развода од Кетлин, он и Карлота су се венчали; године 1929. Јуxин и Карлота су се преселили у Лоару Вејли, у централној Француској. Током 1930. враћају се у Сједињене Државе, у Џорxију, да би се 1937. напокон доселили у Данвил, Калифорнија, где ће живети до 1944. године Данас је та кућа претворена у пишчев музеј.
И са новом супругом писац има неуравнотежене односе. Она је током првих година брака, наводно, организовала његов живот тако да је био онемогућен да пише. Постала је зависна од лекова, док се он стално жалио да једино уме да скува чили с кукурузним кокицама. Међу њима је много кратких растанака, али се никад нису званично развели, јер би се, потом, стално враћали једно другоме.
О’ Нил је 1943. године одбацио своју кћи Уну, кад се она удала за Чарлија Чаплина, због разлике супружника у годинама (Уна је имала осамнаест, а Чаплин педесет четири године). После њене удаје никада је више није видео. Такође, имао је рђаве односе са својим синовима. Јуџин млађи, који је дипломирао на Јејлу, био је алкохоличар и извршио је самоубиство 1950. године; други син Шејн био је зависник од хероина и такође је починио самоубиство.
После вишегодишњих мука због депресије и алкохолизма, О’ Нил је добио Паркинсонову болест. Имао је тремор у шакама који га је током последњих 10 година онемогућавао да пише, па је диктирао своје текстове. Умро је у соби број 401 хотела Шератон у Бостону, 27. новембра 1953. године. Узрок смрти је атрофија дисајних органа. Сахрањен је на гробљу Форест Хил у Јамајка Плејну, у Масачусетсу. Његове последње речи биле су: „Рођен у хотелској соби, и умирем у њој!“
Прва објављена О’ Нилова драма „Изван хоризонта“, постигла је велики успех на Бродвеју и 1920. награђена Пулицеровом наградом. О’ Нил је добио три Пулицерове награде пре Нобелове и једну посмртну, 1957, за „Дуго путовање у ноћ“.
Најбоље драме Јуџина О’ Нила су класична вредност америчке и светске литературе („Црнина приличи Електри“, „Ледаџија долази“, „Дуго путовање у ноћ“, „Император Џонс“, „Љубав под стегама“, „Длакави мајмун“). Али, мало се зна о његовој поезији, коју је писао на почетку и при крају своје списатељске каријере. Истина, и сам писац своје песме није много ценио, али је, ипак, осећао потребу да се изрази и на тај начин. Песме је интензивније писао између 1907. и 1913. (кад почињу његови први драмски покушаји), а касније ређе. Поново се вратио поезији почетком четрдесетих година. Те песме носе исповедно-интимни карактер, у њима се осећају иронија, сарказам и мрачни мотиви, повезани како с неизлечивом болешћу песниковом, тако и са окружењем Другог светског рата. Неке међу њима су делови недовршених драмских монолога који откривају невидљиву величину и страхоту човекове судбине.

+ + +

Ја сам – тих човек.
Очито,
жудим осамљеност,
махнито јурцам за њом
чак и у кабинетима лекара –
чекам, осећам се старим,
застарелим, као часописи.
Говорим, удостојен угледања Лица:
“Ах, докторе, болестан сам”…

“Ви?”
(Осмех добричине).

“Можда, болестан мозак је ваш,
или желудац,
или бубрези,
или нерви.
Да, видим сад: ви се нервирате,
али у наше дане
спремни смо да излечимо и разум.
Медицина напредује,
она даје разуму одговоре
које, на несрећу, упорни аматери
узимају за питања.”

“Ах, докторе, да то, може бити, није –
душа”.
“Душа?”
(Осмех – још увек добричине,
али с једва приметном,
рђаво скривеном снисходљивошћу.)
“Ах, мора бити, душа
вас узнемирује?”
“Да, докторе, ноћима
не могу да заспим,
пролазим кроз муке.”
“Ево рецепта за
нешкодљиви барбитурат.
Многи данас пате као ви:
ствар је у рату.
Свако сад губи нерве.”

Одлазим с таблетама.

+ + +

По новинском чланку, децембар 1942.

Пијана?
Да, била сам пијана.
Сад, видите ли, стара сам.
Мени је деведесет друга.
Тако је, стара сам,
знате, јесте, веома сам стара.

Умро је муж мој.
Давно – пре шеснаест година.
Видите, волела сам га.

Дуге, дуге су године то биле.

И зато:
због протока времена,
да испуним празнину усамљености,
почела сам да пијем.

А кад много попијем,
љушкам се у трамвајима,
дању и ноћу,
напред и назад,
никуда,
просто ради убијања времена.
Кад устанем
мраз ме буди –
а јуче сам веома прозебла –
онда се у парку прекријем новинама
и спавам на клупици.
Понекад
веома, веома назебем.
Али се не жалим,
јер свикла сам на мраз,
јер сам дуге, дуге године
чекала,
убијала време
и постала старица.

Звезде

Звезде се ваљају надоле
над заслепљујућим буктињама шрапнела,
над разрованим пољима
и раскреченим телима,
као мирни, забавни ватромет
пуштен ради смеха
и чуђења деце.
Звезде се ваљају надоле –

нешкодљиве, добре звезде.

Сигурно, богови, презасићени
крвопролићем и распадом
спремају карневал
и посвуда разбацују конфете.

Подморница

Моја је душа – подморница,
моје тежње – торпеда,
ја се кријем, невидљив,
у дубину постојања,
вребам бродове,
споре, претоварене трговачке бродове,
изједене рђом, замазане галеоне
шверц-комерца,
који се гегају са самоувереношћу
прегојених,
толико отупеле да немају снаге за страх и
зачуђеност;
прате их подсмеси таласа
и испљувци презриве пене.

Уништавам их
јер прелепо је море.

Ево зашто се кријем
претећи
у дубинама зеленим.

Револуција

Тигре, тигре!
Како си леп!
Како си наизглед снажан!
Како си сањив!

Проверио си решетке своје тамнице.
Нашао си их исувише јаким
и зато дремаш?

Гледај, масе
те мотре
плашним, радозналим погледима!
Тигре, тигре!
Ти се поносиш пругама –
али одиста ли си тигар
ил само престарело
са сметлишта маче?

Advertisements