Ален Сигер је рођен у Њујорку, а студирао је италијански језик и књижевност на Харвардy. Године 1912. отпутовао је у Париз и живео у Латинском кварту. Почетком Првог светског рата јавио се као добровољац y француску војску и погинуо на Белој-ан-Сантеру. 
Посмртно је одликован Ратним крстом и Војном медаљом. Године 1923. француски председник Поенкаре је, у Паризу, открио споменик америчким добровољцима погинулим за Француску. Вајар Жан Буше је, радећи лик који представља америчког војника, користио фотографију Алена Сигера. Сигеров „Рандеву са смрћу“ био је омиљена песма америчког председника Џона Кенедија. Не уневши Сигера у своју антологију америчког песништва, Конрад Ејкен је овом песнику начинио неправду, а антологији штету.
Сигерове сабране песме објавио је 1917. године Вилијем Арчер, а његову биографију 1967. Ирвинг Верштајн.
Рандеву са Смрћу
Имаћу рандеву са Смрћу
ко расправу на барикади,
Пролеће сенке кад подмлади
кад се јабуке цваст наметне –
имаћу рандеву са Смрћу
у дане праведне и плаветне.
Можда ће ме за руку неко
кроз тамну земљу, надалеко,
склопити очи, дах у грчу,
можда ћу, још, са њим да ходам.
Имаћу рандеву са Смрћу
на брду битке, с раном вода,
опет Пролеће кад заплави,
ливадско цвеће да пројави.
Сам Бог зна шта је дубље, боље –
јастук свиле ил мирис доље,
где љубав сни у сну блаженом,
пулс на пулс, дах на дах где згрћу,
где је буђење раст тишине…
Имаћу рандеву са Смрћу
у неком граду запаљеном
када Пролеће опет сине,
и сни су моји истинити –
сусрет наш неће срећан бити.
Куси
Све вране загаламе кад се овамо уђе,
чуде вас празне куле високо изнад главе;
кроз зидове распукле поље се јави туђе
зелено или рујно од макова и траве.
Дворишта маховине у зараслости чврстој,
смршенијој од лозе исплетене у миру,
и двери где барјаци са грбом и са крстом
прпћу, да се примакну Аскалону и Тиру.
Трулеж их сад растаче. Стари разлози бледе.
Зазивљу на такмаштво многа срца и душе
што одавно Тиртеја с песмом новом не чуше.
Ах, ономе ко зађе под уклете поседе
обузет сазрцањем, остаје тек умеће
да заволи све ствари, и птице све, и цвеће.
Киренаикос
Спусти ме тамо где се нежна Кирена пружа,
на окна и врт мора где сафир боји плавет;
где су круна пијанца сплетови жутих ружа;
нека музика кружи свуд око моје главе,
да угледам белину што у једрима маше
са товарима воћа, са робом што се шаље
из градова где траже трговци луке наше,
бринући о Коринту, са Сиракузом шта је.
Тек ту, где сан и љубав њено ми крило носи,
топла моћ потонућа увериће ме сасвим
у моћ доктрине нежне коју Аристип сазда –
ноћни вртови, чију љупкост омлади раздан,
цветни балкони свуда, и снови ко у расвит,
и звезда сјај у њеној замирисалој коси.
Тецоцинко
Мада си, сад, руине, голе и хладне, крило,
ти си некада био расцветан врт краљева.
Свака је птица хтела ту љупко да запева.
Сад је цветова мало. А тако није било,
кад су, руку под руку, шеткала, под врсима,
кроз дрворед Пролећа што никад се не гаси,
нага и мазна тела лепојки које краси
зеленперје и златно прстење на прстима.
Да ли гонета пастир шта чује кад, врх прућа,
прхутне одјек мутан под Месецом, кроз ноћ,
ко тих заборављених, далеких година знак?
Ко зна? Где његов краљ је стари имао моћ,
стоји. Сад та имена за његов слух су туђа.
И умрла је на њих и успомена чак.
Вивијен
Очи под трепавкама њеним: плави басени,
љиљани кружних реса косе су њене сплет,
њоме се оденула ко сунцем летњи свет.
Хаље – преплети златни, црвени и зелени,
у крзну струк и руке у које хрли храна,
тле ногама угађа – свуд где ће је одвести.
Два пауна је следе, мотре када ће сести
крај прелесног извора, усред Броселијана.
Каткад, запева она… Ко год је чује сметне
с ума циљ – витезови по вас дан јашу довде,
од мора, уз наклоне дивне, и свак њој стреми,
тражи је, у екстази… А нико да је сретне…
Ал биће пробуђена у шуми ноћ да пробде,
посута прахом звезда, с кругом стабала немих.
Антиној
На сунцу лежао је, сво тело протегавши,
љиљани коленима, лактима папрат плашт,
слатке шаре на месу што у тресетник павши
ко цвет је у који се увукла златна ваш.
Самотан, лежи тамо, а око њега стада,
и пастири се, каткад, у свирци фруле надмећу,
наг, с топлим ветром што на златне увојке пада,
прекривен поподневом азијским, и плавећу.
Крај њега жутиловка, до далеких обала
ваља подножја. Ту је његов град белог зида,
ту, плавом врпцом, мирна, и Еуксина лежи.
Вани, на пољу, где је светлост у азур пала,
од поднева до росе вечерње му из вида
хрпа облака летњих, нагомилана, бежи.
Ресургам
Од младости и срећних љубави прогнан даље,
ако Смрт дух мој нежан силеxијски заиште,
не сумњам, ко што кући голуба нешто шаље,
све ће се повратити у драго боравиште.
И кроз хиљаду звезда наћи ће тачан пут,
натраг, у земно месо, у тај завољен кут.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 