Ознаке


Рођен је у енглеском граду Јорку, Северни Јоркшајр, као син ЏорЏа Аугустуса Одна, физичара, и Розали Одн, девојачко Бикнел. Породица је имала троје деце, сва три сина. Одрастао је у Бирмингему. Прва његова школа је Сент Едмундова у Сарију, где је упознао Кристофера Ишервуда. Године 1925. уписао је биологију на Оксфорду, али је убрзо прешао на одсек енглеског језика. Тамо је упознао Стивена Спендера, Луиса Макниса, Сесила Деј Луиса. Заљубљен је у прозаисту Кристофера Ишервуда који је његов књижевни ментор. Године 1928. и 1929. живи у Берлину, где влада либералнија атмосфера и сексуална слобода која му, као хомосексуалцу, одговара. По повратку у Лондон, године 1930, објављује прву књигу, „Песме“, коју уреднички потписује Т. С. Елиот у издавачкој кући „Фабер анд Фабер“. Сарађује с БенЏамином Бритном (у документарном филмy „Ноћна пошта“, 1935, за који Бритн пише музику), укључује се у левичарски покрет, са Луисом Макнисом путује на Исланд. Резултат тог путовања је заједничка њихова књига „Писма са Исланда“ (1937). Тридесетих година у вези је са Кристофером Ишервудом са којим пише неколико драма, и са којим, 1938. године, путује у Кину. Године 1935. оженио се кћерком Томаса Мана Ериком, лезбијском глумицом и новинарком, да би јој, при њеном бекству од нациста, омогућио добијање енглеског пасоша. Први пут ју је видео на „венчању“. Године 1937. активно помаже шпанске комунисте у грађанском рату, поставши, чак, члан Комунистичке партије.
Године 1939. емигрирао је, са Ишервудом, у Сједињене Америчке Државе (што су у Британији, уочи рата, схватили као непатриотски чин), а од 1946. године је амерички грађанин. Четрдесетих година налази се под јаким утицајем Кјеркегорове философије и проповеди америчког протестантског теолога Рејнхолда Нијбура (1892-1971). Нијбурове идеје су приметне у књигама писаним четрдесетих година – „Море и огледало“ (1944) и „Кад је време почињало“ (1944).
Између 1939. и 1953. предаје на многим школама и университетима, а од 1956. до 1961. поезију, на Оксфорду. Од 1954. члан је америчке академије. Живи углавном у Њујорку, али лета проводи, најпре, у италијанском градићу Искији, а потом у Кирхштетену, у Аустрији, са својим пријатељем, америчким песником Честером Калманом (кога је упознао још 1939. године, када је ступио с њим у двогодишњу љубавну везу, а са којим је живео, како је сам говорио, „у браку“, то јест у заједничком стану, почев од 1953. године све до краја свог живота). Године 1964. објављује песничку књигу „О кући“ чија је тема његов аустријски летњиковац и свакодневни живот у њему. Умро је 29. септембра 1973. године од срчаног удара, после песничког наступа у Бечу; сахрањен је у Кирхштетену. Калман је умро три године касније, у Атини.
Вистан Хју Одн је велики песник; спада у најистакнутије књижевне личности двадесетога века.

Избеглички блуз

На милионе душа, да кажем, тај град скупља.
Неки су из палата, неки из разних рупа:
за нас ту места нема, драга, за нас ту места нема.

Једном имасмо земљу и лепоту са њом,
погледај сад у атлас, нађи њу и наш дом:
тамо сад не можемо, драга, тамо сад не можемо.

У црквеном дворишту још расте старо дрво,
сваког пролећа опет уцвета пре свих, прво:
пасоши сад не вреде, драга, пасоши сад не вреде.

Конзул ће рећи хладно, док палцем о сто врти:
„Ако немате пасош, ви сте званично мртви!“
А ми смо живи још, драга, а ми смо живи још.

Па одбор. Столицу ми тамо нуде, такође.
Питају да ли могу догодине да дођем.
А куда ћемо данас, драга, а куда ћемо данас.

Одеш на јавни митинг; чујеш заорен глас:
„Не примајте их: нема ту хлеба ни за нас:“
Он то о теби и мени, драга, о теби и о мени.

Причини ми се, чујем гром небо пара, прети:
то Хитлер над Европом урла: „Морају мрети!“
Мислио је на нас, драга, мислио је на нас.

Видим, пудле облаче у капутиће ђачке,
отворе широм врата, примају бескућне мачке,
они нису Јевреји, драга, они нису Јевреји.

Кад застанем на кеју (до луке каткад одем),
видим, пливају рибе куда их очи воде:
такорећи надомак, драга, такорећи надомак.

Кад прошетам по шуми, видим стабла и птице:
и без политичара певају, нештедице:
јер нису људска раса, драга, јер нису људска раса.

У сну угледах зграду, на хиљаде спратова,
и прозора, и врата, од подрума до крова:
ал ништа тамо наше, драга, ал ништа тамо наше.

На брисаном простору стојим, док пада снег,
и хиљаде војника већ стало је под стег:
траже тебе и мене, драга, траже тебе и мене.

Брисел узиму

Низ артерије улица по којим
фонтане ујед промрзлина љуби
измиче нешто; као да се губи
оно што залуд тврди да постојиш;

Само бездомни знају постоји ли
околиш градски који им се дао,
где их је зима окупила као
оперску зграду да су освојили.

А ноћу горе окна богаташа
и сав околиш гори у мукама,
и реч смислена фразу опонаша,

да поглед ближњег избегне од срама.
Док сваки странац ту јефтино може
топлину људске да набави коже.

GARE DU MIDI

Неописиви експресни воз с Југа,
на перонима гужва. Једном лицу
градоначелник приређује дочек.
Оркестар. Врпце. Нешто у том лицу
тражи самилост ил узбуну, сад.
Снег. Он силази, носи кутијицу;
он је дошао да зарази град
чија будућност страшна већ отпоче.

Ко је ко

Штампа је све то углавном донела:
да је од оца побего за срећом,
и каква су га начинила дела
у данашњици фигуром највећом;
да беше ловац, путник, ноћни ђак,
да је давао имена морима,
а последња сазнања, тврде, чак,
да га је, ко нас, и љубав морила.

Уз сву ту славу, живео је за њу
– то нико није схватити у стању –
што није никуд ишла, већ је вредно
радила врт, и не отписујући
њему, на дуга дивна писма кући
од којих, ето, не оста ниједно.

Погребни блуз

Зауставите сатове, контакте са јавношћу,
спречите лавеж паса за најсочнијом кошћу,
ућутите клавире, добоше, тише, јаче,
и отворите ковчег, време је да се плаче.

Нек авиони круже над главом уз јаук дрхтав,
нек напишу на небу поруку „Он је Мртав“.
Нек вратове издуже голуби и ластавице,
нек полицајци ставе, сви, црне рукавице.

Он беше мој Југ, Север, мој Исток и мој Запад,
моја радна седмица, око ког умор склапа,
моје подне, и поноћ, мој говор и мој стих;
мишљах да љубав траје занавек: погреших.

Звезде ми некорисне претворите у трунце,
спакујте месец с њима и рашчините сунце,
одлијте океане, замах нек утре шуме;
ништа не вреди више, нит вратити га уме.

Волети више

Кад гледам звезде, знам да није им до мог бола,
што се њих тиче, могу да одем дођавола,
али и земља моја равнодушношћу мери
јад и кончину било човека, било звери.

Како, звездама налик, ми, људи, да горимо
када повратак страсти никад не изборимо?
Кад узајамност као да и није за људе,
нека у мени самом више љубави буде.

Обожавалац њихов, какав мислим да јесам,
не процењујем звезде с предалеких небеса,
и не могу, сад видим, да кажем за свој план
да намеравам да их жалим по читав дан.

А нестају ли звезде, умре ли њихов род,
ја морам да научим да гледам празан свод
и осетим сублимни апсолут мрачног неба,
мада за ту науку напора и не треба.

Њихов усамљени господар

Њишућ се у љуљци, сред врта, по сени,
слушам: свуд се чују шумор, цвркут, зричци.
Шта ли то гонетам? Каква корист мени
што су ускраћене речи биљци, птици.

Славуј без хришћанског имена полеће.
И цвркуће песму пре него испари.
Шумећ, ишчекује трава неког трећег
да нареди ко ће са ким да се спари.

Нико од њих није кадар шта да слаже,
нико од њих не зна мрети пре но мора,
нити римом нешто, ил ритмом да каже,
нити уме дуго бити одговоран.

Осамљеном њином господару језик
нек препусте – оном који писма сања.
Ми, смехом ил плачем, чинимо шум језив,
реч је за те који држе обећања.

Блуз римског Зида

Над конопцем ветар ко да влагу осу,
под туником вашке, а назеб у носу.

Пристижу већ с неба кишне капи, иду,
ко би знао зашто, ратујем на Зиду.

Овде магла тешка надвисује кам.
У Тангри је моја цура; спавам сам.

Аулус је са њом на доксату, мада
огавног је лица, с манирима гада.

Пизо је – хришћанин: бог је његов риба.
Пољупце би хтео да забрани свима.

Дала ми је прстен, дувам кроза њ ноћу,
хоћу моју цуру, моју плату хоћу.

Кад једноок одем ја у ветеране,
зурићу у небо и лизати ране.

Епитаф тиранину

Извесно савршенство достиже он, једини,
он откри поезију за поимање лаку;
познавао је људску глупост ко своју шаку,
за армију и флотy испољавао бригу очинску;
кад се насмеје – свак се смеје у скупштини,
а кад заплаче – деца изгину на плочнику.

Успомени Вилијема Батлера Јејтса

1

Чилео је док зима умираше;
Потоци слеђени беху, аеродроми празни,
и снег скулптурама мењао је лик;
Отицаху пипци живе у слив умирућег дана.
О, термометри сви исто измерише:
да дан смрти његове хладан и мрачан беше.

Безбедни од његове бољке
кроз вечну зелен шуме промицаху вуци,
сеоска речица не упозна манекенске луке;
јецаји пуни жала
смрт песникову скрише од песама његових.

Ал за њега то беше задње поподне самоће,
то обично поподне брбљивих болничарки;
побунише се делови му тела,
тргови свести његове опустеше,
у предграђа му тишина тад хрупи,
чувства му беху лед: једнак с читаоцима поста.

Међу стотине градова расејан је сада,
препуштен страстима необичним;
све да би срећу своју у друкчијој нашао шуми,
по другим законима да одговоран постане.
Речи мртвачеве
у утроби живих премећу се.

Али у нехају и буци сутрашњице
кад заурлају на Берзи чиновници ко звери,
и нишчи кад отрпе патњу свакидашњу
и све у сопственој кули поверује у слободу,
хиљаде њих мислиће на овај дан,
на дан кад се необично нешто деси.
О, термометри сви исто измериће:
да дан смрти његове хладан и мрачан беше.

2

Луд си ко сви ми био. Наџиве дар твој све:
наслеђе богатунки, физичко распадање,
самог себе; побеснела Ирска отера те у песму.
И сада Ирска бесни, и чува климу своју,
а поезије нигде; тече она ка југу
из фарми осамљених, са јада обилнога,
у сурове градове где верујући мремо.
Наџивљава пут збивања, на уснама.

3

Земљо, свог часног прими госта,
Вилијем Јејтс је чеко доста.
О, нека Ирски брод пристигне,
Земљо, свог часног прими госта.

Не трпи доба ово ружно
то што је храбро и недужно,
и равнодушно оно бива
према лепоти што је жива.

Опрашта, с тоном увредљивим
сваком од кога само живи,
лаж, кукавичлук, сред пропасти,
одређени су за почасти.

То доба чудно, оправдава
Киплингов наук с пуно права,
па опростиће и Клоделу
на његовоме врсном делу.

У мрклој ноћи, у смирају,
сви пси Европе мукло лају:
то што народе живим држи
јесте самоће лик, у мржњи.

Поражен разум, сав од леда,
са сваког лица тупо гледа,
милости бездан ко да снива
под капком ока што почива.

Песниче, своје терај само,
у мрклој ноћи, до дна, тамом.
Још, гласом што га свуда има,
доноси спокој нама свима.

Рембо

Ноћи, возови ноћни, рђаво небо, дажд,
његови другови дрски да л ишта о њему знају;
али у том детету прште реторска лаж
ко цев: поету сазда хладан додир, на крају.

Пића која му плаћа његов лирскији друг
за чула систематски разорена његова,
окончаше сав патос фразеолошки, дуг;
све док и сама лира слабост не однегова.

Стих је посебна болест ваздуха, нема меру;
без самопоштовања, он враћа се, још млад,
у пакао детињства, да опет проба ланце.
Крстарећи Африком, о новом себи сад
сања, о добром сину, успешном инжењеру,
истини што ће бити прихватљива за лашце.

Нонес

Оно што нам се чини немогућим,
мада с времена на време и предсказиво
подивљалим отшелницима, шаманима, сибилама,
који несхватљиво замрмљају у трансу,
или ојављено детету у случајној рими,
као „бити-убити“, долази и одлази
пре него га докучимо: и зачуђени смо
неприпадношћу и лакоћом делања наших,
и узбуђени: тек је три
поподне, крв
наше жртве већ
усахла је у трави; нисмо спремни
за ћутање тако изненадно и брзо;
дан је исувише врео и светао, одвећ
непокретан и вечан; умрли – одвећ ништа је.
Шта да чинимо кад падне ноћ?

Ветар се прекинуо и престадосмо гомила бити.
Неразлично мноштво које обично
сакупи се у трену кад се све руши,
експлодира, догорева до тла, грца,
љоска сечено на полутке, дробљено, прекинуто,
згажено: ни један од оних који леже
растворивши се у сенке стена и стабала,
не спава спокојно,
невин као јагње, не може да упамти
зашто и о чему се дерњасмо тако јако
јутрос, на челопеку;
сви, позвани на откривење, одговорили би:
– То чудовиште с једним црвеним оком,
маса је, она гледаше смрт његову, не ја: –
Џелат је отишао да се умије, војници – да презалогаје;
насамо остадосмо са подвигом нашим.

Мадона са зеленим детлићем,
Мадона смоквиног стабла,
Мадона у жутом блатишту,
одвраћају добра лица од нас
и наших пројеката насталих у дугом процесу,
гледају само у једном правцy,
зауставивши поглед на послу који окончасмо:
таљиге за опеке, бетонска мешалица,
кран и пијук чекају да опет буду стављени у погон,
али како све то да поновимо?
Преживевши своје делање, тамо смо где јесмо,
одбачени, као што сами
одбацујемо непотребне предмете:
поцепане рукавице, зарђале чајнике,
напуштене ускотрачне шине, рабљене намлевене
жрвње, погребене у корову.

Вечна плот, наша жртва,
сувише обнажено, одвећ јасно сведочи
очарљивост аспарагусовог врта,
циљ наше карташке игре; марке,
птичја јајашца већ нису она иста, иза звукова
тегљача и скривених морских путева,
иза узбуђења на спиралном степеништу,
сада ћемо увек знати
чему оно води,
у замишљеном лову и улову,
у коштацу и борби, у аплаузима,
у предаху и смеху,
чуће се плач и непокретност
који нас неустављиво прате: ма где
засветлило сунце, јурнули потоци и писале се књиге,
тамо ће, такође, бити и ова смрт.

Ускоро хладни алпски ветар завијориће лишће,
радње ће се опет отворити у четири,
празни плави аутобуси на безљудним ружичастим трговима
напуниће се и отићи; постоји време
за казну, опроштај, порицање,
митологизирање, искоришћавање догађаја,
док под хотелским креветом, у тамници,
на несигурним завојима његово значење
чека наше животе: брже него што бисмо хтели,
хлеб се раскваси и вода почне да гори.
И почиње велика сеча, Абадон
упреже своја три јарца
крај наших врата, дебели Белијал
приморава наше жене да плешу голе; у то време
оно најбоље је – кренути кући, ако постоји дом,
у сваком случају преспавати је корисно.

Нашој фантазмогоричној вољи чини се могућим избећи
тај мртви спокој, који лута у замену
за оштрицу ножа, за црно-беле квадрате,
по маховини, фланелу, свили, таблама,
по пукотинама и јарковима, у лавиринтима
кроз низове скрушених купа
по гранитним стенама и влажним стазицама,
кроз врата која не можеш закључати,
и двери с натписом „Незапосленима приступ забрањен“,
толико жуђеним за Мауре и притајене разбојнике,
уз непријатељска насеља крај узглавља фјордова,
уз тамне замкове где ветар рида
у боровима и звоне телефони,
призивајући несрећу у собу
осветљену пригушеном лампом, где седи наш Двојник
и пише, главу не подижући.

Док на тај начин одсуствујемо, наша плот грешна
може спокојно да ради, обнављајући
поредак, који се ми трудимо срушити, ритам
који одговарамо од злости: вентили се прецизно затварају
и отварају, гвожђа издвајају излучевине,
посуде се сужавају и шире,
у датом тренутку, неопходне течности
се одливају, да обнове испошћене ћелије;
скоро не знајући шта се догодило, али преплашена
смрћу, као и све живо,
плот наша грешна сада открива то место, као орао који гледа одозго
нетремице, како самозадовољне кокоши
пролазе поред и кљуцкају,
као буба, чије поље видика ограничено је травом,
или јелен у даљини,
што плашно извирује из захујале шуме.

Археологија

Лопата археолога
открива
опустела од давнога доба станишта,

древне сведоке организације
живота који живети никоме
данас не пада на памет,

експонате, нема шта,
којима нешто доказује
учени срећник!

Знање има сопствен циљ,
а дослут је увек
далеко забавнији.

Да, наравно, знамо, Човек
од страха ли, а можда из љубави
увек своје сахрањује мртваце.

Да, све напасти које мучаху град,
бујице пробуђених вулкана,
воде разбеснеле реке

или пукови дошљака
који жуђаху робове и славу –
тако су очигледни,

да смо сигурни да тек
подигавши себи дворове
владари њихови,

засићени развратом,
раслабљени миловањима –
мора бити и зевали су често.

Ал зар по нуклеусима зрна
препознајемо гладну годину?
Нестале серије новца

сведоче ли, зар, о
некој глобалној катастрофи?
Можда. Може бити.

Све статуе и фреске
само су сугестија на то чему
клањаше се Најстарији Први,

али никада на оно
што их је приморавало да црвене
и раменима да слежу.

Песници нам испричаху легенде
али од кога су их сами дознавали?
Квачица је у томе.

А Нормани, чувши гром
да ли одиста вероваху
да чују чекић Торов?

Не. Рекао бих, кладио се,
yвек су људи уживали у миту
као у измислици;

Једина њихова брига беше –
наћи разлог који правда
неопходност ритуала.

Јер само ритуалима
преодолимо чудаштва своја
и циљност у исходишту стичемо.

Не свак међ њима, наравно,
годи нам:
неки омразу изазову.

Ништа Распетоме противније није,
до кланица
у његову част.

КОДА:

Из археологије једину,
најзад, извлачимо поуку моралну,
наиме, да сви

уЏбеници лажу.
Оно што Историјом зовемо,
у ствари, нема чим да се похвали

осим породом
криминалним –
само доброта векове престоји.

Макао

Европски коров католичког типа
расцва се овде, пустивши корене;
међ кућицама жутилом засипа
сјај португалске Кине, изборене.

Рококо свети, свети лик Господа,
зарада су у коцкарској подели.
Овде храм, тамо, на корак, бордели:
ту схвати вера шта тражи природа.

Ти се не плаши, престонице сласти,
од смртног греха који јаке мори,
државе руши и владе помете.

Кад трен наступи, невиност ће спасти
тебе: јер не зна за пороке дете;
за тебе дан тај неће бити гори.

Граница

Непристрасан, постиже циљ зацртан раније,
да дели земљу коју до тад видео није,
где два народа давно стоје на ратној нози,
са разним дијетама; посвађани им бози.
„Време“ – притиска Лондон – „не чека. Биће горе,
касно је за примирје, разумне преговоре.
Једино је решење повлачење границе.
Вице-краљ сматра, (види се из његове посланице),
да је боље уз њега ако вас не буду спазили,
дакле, не рачунајте на њега; како сте тражили,
имате четири суца, два Индијца, два муслимана,
ал донесите сами одлуку, до краја дана“.

Под кључем, на осами, са стражом тврдих лица
који шеткају вртом, због најмљених убица,
судбину милиона узе на себе, мада,
расположиве карте застареле су сада
и пописи житеља сасвим су близу лажи,
ал ко за спорне земље проверу да затражи.
Плашила га је жега у безизлазном кланцу,
епидемија стално држала га на ланцу,
те за седам недеља завршено је све,
и континент подељен, једва, на земље две.

У Енглеској, он брзо заборави далеко
подручје (добар правник!). „Бојим се“ – ипак је реко
у клубу свом – „повратка. Јер, убиће ме неко.“

У време ратова

12

Свршена је епоха, гласник последњи мину.
Несрећници, на логу; сигурни, у мртвој нисци;
Њихове случајне сенке и Џиновски отисци
више не могу ни да узнемире прашину.

Сад спавају, у миру: нема сумње у сутра;
дочека змај с природном смрћу да се сједини;
те године трагови несташе у врелини;
коболди се у горе повукоше, унутра.

Песници и вајари усудише се тек
у друштву чаробњачком, да гунђају пред грехом.
Оставши невидљиви, моћници срећни беху,

слободни, без милости, да тероришу век:
осрамотише кћери, побише храбре синове
и нагнаше у лудило јадне оцеве њихове.

Август 1968.

Qудождер уме да ствара, такође,
оно до чега човек и не дође,
ал не освоји једну ствар никада –
он није мајстор да речју овлада:
над долинама просутога дроба,
над очајима, над сузама доба,
ставивши руке на бокове пушта
хладне бујице бесмисла из уста.

+ + +

Метар од носа, схвати, и то вређа,
моје Персоне прострла се међа
кроз простор где је ваздуха целина
у потпуности надлична својина;
ал, пролазниче, нисам зверска неман
и поделити братски све сам спреман,
чак ни душмана за међом не кунем:
без оружја сам, ал могу да пљунем.

Петиција

Господине, душмане човекове не бројте,
тек неке негативне ствари, ипак, издвојте:
дајте нам моћ и светлост, уз додир суверенов
што нерве исцељује и мири крв са веном,
а смирите л од сисе тек одбијено дете,
подајте девичанству у зло да се уплете.
Забраните оштрину одговора у лице,
поступно охрабрите став сваке кукавице.
Поклопите на време у сумњама узмакле
да заокрет суштински у мишљењу одмакне;
за јавне узданице не приштедите новце,
него им поделите виле и летњиковце;
Срушите куће мртвих; градите, бодрени смрћу,
нову архитектуру с променама у срцу.

Ганимед

Спази у царству, чији држа трон,
тог дечка који са својтом се раста.
Посла голуба; сам се врати он:
дечку се свиде песма, али заспа.

Планирао је будућност за њега:
наравно, дужност знати је морао.
И истину да воли, изнад свега:
то је сва школа. Тад слете орао.

Не иде. Дечку ври крв испод коже,
прави гримасе, фућка, ништа не зна,
тежи слободи из очинског гнезда;

Али, yз орла ко да све му прија:
учи све што се научити може
о начинима како се убија.

DANCE MACABRE

Ваља рећи збогом професорском уму
што у соби финој мисли уз реуму,
збогом дипломати у фраку, оделу,
сад све гас решава, бомбе су на делу.

Клавир у две руке, приче брилијантне
о диву, бићима која деца памте,
слике и парфеми, порцелан и аван,
гранчице маслине – морају на таван.

Ђаво је реч своју прекршио, притом
развалио затвор јаким динамитом,
изашо из јаме где Отац му спушта
бунтовне анђеле – ал он, ето, уста.

Ко зараза пређе сваку међу века,
застао крај моста, код постаје чека,
ко гуска ил галеб лети преко неба,
скрива се у орман, под креветом вреба.

Може у лик сваки он да се претвори,
свако плаво око мржњом да изгори;
може се у дечје претворити лице,
ил у стару баку с трамвајске станице.

Шрафцигераш, лекар, у свакој је кожи,
с професијом сваком он се брзо сложи.
Хокејаш ил плесач, увек рад да игра,
тих је ко растиње, суров попут тигра.

Тамо где он влада, драга душо, знај,
окитиће срамом твој живот пред крај,
одвешће те, драга, далеко од мене,
одсећи ти косу, ослепити зене!

Милиони већ су пали, леже вани,
мртви ко голуби гујом отровани;
хиљаде дрвета немих живи светом:
ја сам рука казне – бијем секирчетом.

После свега, ја сам право дете среће,
трећи син из бајке, ког несрећа неће.
Ја сам предодређен да ђавола згодим
и да људске расе земљу ослободим.

Понашање људи ближи се помору,
очас из Содоме пређе у Гомору;
морам једном добром ватром све да слистим
и градове с људским жељама почистим.

Купују, продају, пијанче и једу,
на машине своје мисли ће да сведу,
и опет и опет омиљени глупан
надахнуће им је, циљ једини крупан.

Долазим ко казна, ђаво ће скапати,
па ћу кавијара на хлеб намазати,
катедралу себи дићи ћу за дом,
с намештајем који није крш и лом.

Ићи ћу на смотре с платинским колима,
с лицем које сија ко звезда над свима,
сву дан и ноћ дугу звона нека брује,
низ дуге улице – свако нека чује.

Мали Џоне, Петре, Дуги Џоне, Поле,
убоги Хорасе, кад вас већ не воле,
право из постеље, с плеса или стола,
дођите да скупа кољемо Ђавола.

Чујете ли трубе, бубње, кастањете?
Наређује слава да што пре дођете:
отворене раке примају без мере
а земља ће сваки смртни грех да спере.

Ућутале рибе у морима дубље,
ко божићно дрво небеске су зубље,
а западна звезда ил јеца ил прети:
човечанство живи, ал мора умрети.

Збогом, зато, кућо црвених тапета,
збогом топле плахте са меких кревета,
збогом, птицо која певаш зидовима,
збогом, драга душо, и збогом вам свима.

Advertisements