Дилен Марлис Томас родио се 27. октобра 1914. године у велшком граду Свонсију. Његов отац био је писац и учитељ. Као дете боловао је од хроничног бронхитиса и астме. Завршио је основну школу у селу Маунт Плезент, где је његов отац предавао енглеску књижевност. Прву песму објавио је у школском часопису. Детињство је проводио у родном селу своје мајке, на фарми у Кармартеншајру, одакле потиче велики број топонима из његове поезије, међу њима и славни „Брежуљак у папрати“.
У својој шеснаестој години напустио је школу да би радио као новински репортер; то је посао с нередовним примањима који му доноси живот динамичан, али неуређен, удружен с његовом рано показаном склоношћу према вискију. Прву збирку, „18 песама“, објавио је новембра 1934. године. Године 1937. оженио се са Кејтлин Макнамара, плесачицом коју је упознао у јавној кући лондонског кварта Фицровија; зли језици тврде да ју је упознао преко Аугустуса Xона, њеног тадашњег љубавника који је с њом остао у вези и после њеног ступања у брак. Брак је пун бурних расправа и обостраних, повремених, невера. Имали су троје деце, два сина и кћи.
У фебруару 1941. немачка авијација је бомбардовала Свонси. Дилен није регрутован због слабог здравља, али је радио за владу, пишући пропагандне текстове.
Двадесетог октобра 1953. године допутовао је у Њујорк да промовише своју драму „Испод млечне шуме“. Тај боравак се продужио, крцат серијом пијанстава. Једном познанику се похвалио: „Испио сам осамнаест вискија заредом. То је данашњи рекорд!“ Деветог новембра 1953. године пио је у кафани „Бели коњ“ на Менхетну, после чега је изгубио свест. Однесен је у болницу светог Винсента, где је умро од пнеумоније комбиноване са изливом крви у мозак и отказивањем рада јетре. Његове последње речи су биле: „И то је све што сам урадио са 39 година“. После смрти, његово тело превезено је у Велс и сахрањено у околини цркве Лохарн, у Кармартеншајру. Године 1994, тамо је сахрањена и његова удовица Кејтлин.
За разлику од главног тока епохе који је ишао за „модернистичким“ продором, у основи суво реалистичким, или надахнутим, што свесним, што несвесним, цитатима, Томас је обнављао романтичарску традицију слика повезаних висином самосагоревања, протканих велшком фолклорном митологијом и дечјим успоменама које, повремено, поседују снагу визионарства.
+ + +
Не иди нежно у ту ноћ без краја,
старост нек спали и затвори дан;
устани против смрти без просјаја.
Мудраци знају, тама их раздваја,
јер реч зубата не зна други стан,
не иди нежно у ту ноћ без краја.
Последњи талас добре људе спаја
да у заливу заплеше им сан,
устани против смрти без просјаја.
Дивљак који се под сунцем запаја,
касно пожали пут свој недозван,
не иди нежно у ту ноћ без краја.
Пред смрт и слепци виде знак очаја
ко метеора пламен, ведро ткан,
устани против смрти без просјаја.
А ти, мој оче, уклет снагом ваја,
дај ми благослов пред одлазак ран.
Не иди нежно у ту ноћ без краја,
устани против смрти без просјаја.
+ + +
Посебно када октобарски ветар
прстима хладним косу ми рашчупа,
захваћен сунцем према ватри ступам:
ко сенка крабе обалама шетам,
где покрај мора птичји крик је вечит,
где на гранама гавран, сам, векује,
док моје срце, као да те чује,
упија крвљу стиха твоје речи.
Такође си у кули слова, горе,
на хоризонту, где лута дрвеће
са облинама женским, док лебдеће
звезде ко деца у парку ћућоре.
На плажама ми речи те доводе,
гласом храстова, корењем планина,
певам ти песме наших покрајина
и уздижем те из говора воде.
Маше часовник у папрати светлу,
броји тренутке с живцима у спору;
за диском лети, огласивши зору
и ветровито време, крик у петлу.
Дај од ливада да те правим. Где си,
рећи ће трава која воли мене,
и ветар што се кроз око продене.
Нек ми те кажу гавранови греси.
Посебно када октобарски ветар
(кад бих те чарно правио од вреса,
паучјих нити и брегова Велса),
ошине земљу репом – мени, ведар,
препусти песму равну и бестрасну.
Али и суво, срце те саздаје:
хемијом крви јар своју познаје.
С мора допиру крици птица. Гасну.
Сила која кроз зелено стабаоце
Сила која кроз зелено стабаоце провуче цветић
помиче узраст мој зелен; корење дрвећа и корење моје
иста секира руби.
И немам снаге да испричам надломљеној ружи
да је хладним заносом тим ломљен и сав мој век.
Снага која између стена гони бели ток,
кола црвеном крвљу мојом, сушећи горске воде
и мене у восак претвара.
И немам снаге размаћи усне венама да проговорим,
једна уста пију и воду и крв.
Иста рука која површ рибњака бурка
покреће песак пустињски, она што ветар у чвор свеза
да разастре мој покров.
Обешенику не смем да испричам
да мој прах је умешен у xелатов креч.
Усне времена врелима су се примакле,
љубав, капљући, своје стиче јединство, ал проливена крв
ране љубави исцелиће,
и не смем ветру рећи
да време тка покров неба, прекривајући звезде.
Силе неима гробу вољене да кажем,
исти црв пузи и покровом мојим.
+ + +
Све што дугујем момцима у гробу,
све завештано тим бледилом смртним,
лежи у срећној кости, с пљоском крви,
као конопац смотан дуж корена.
Месо је све што дугујем мом добу,
љубав оцева у нерву што дрхти,
мојих сестара плач, то појство прво,
крв браће – со и рана отворена.
Наследих вене, те љубавне реке,
мој пад потпуни, последњи знак смрти,
наследих реч за разумност самоће,
упознах места која памте сваког,
обилазим то наследство ко сунце
небо, и као месечева свећа
палим сјај мога времена. Наследих
кошчате жене, последње осмехе,
дечицу што су задојена кугом,
и љубавнике што мру за пољубац.
Сваку ту болест лечим крвљу својом,
свакој љубави заклон сам и дах.
Гледајте, очи, изнад среће кости,
листајте изнад потпуности смрти;
сву ноћ и дан сам око, травна кугла,
перископ који изниче из гроба;
Сву ноћ и дан ја лутам сам овуда,
с одећом воска над старим ребрима;
у плахти тој сву ноћ сни моја срећа.
Гледај над благом благо, срце моје,
гле, зрна смрт је над житима већа;
у плахти тој сву ноћ сни моја срећа.
Брежуљак у папрати
Јер бејах млад и лак под јабукама
крај распеваног дома, и срећан што трава је зелена,
и ноћ је над долином озвездана,
време, дај да ускликнем и разаберем се
у златном расцвату њених очију,
и јер уважен бејах међ паоцима, принц јабукових насеобина,
у временима давним, горд, владао сам дрвећем и лишћем,
одлазећи пут цветова и јечма,
низ реке светлости топле.
Јер бејах зелен и безбрижан, славан сред амбара
срећног дворишта, јер певах док ми фарма беше дом,
под сунцем, младим једном само,
време, дозволи ми да играм и будем
злато у милости значења твојих.
Јер зелен и златан бејах ловац и пастир, теоци
одзиваху се на мој рог, лисице на бреговима лајаху хладно,
и звоно је одзвањало споро
у шљунку потока освештаних.
Све то дотраја сунцем. Тако је дивно било, и високе су
траве расле врх кућа, и мелодије димњака, и зрак
разигран до суза,
и ватра зелена ко трава.
А ноћу, под звездама једноставним,
док се враћах сну, сове су односиле фарму у даљину,
читавог месеца сам дуго слушао, блажен сред коњушница, ћукове
који односе сенокосе, и коње
засветлиле у тами.
А затим се пробудих, и фарма, као скитник бели
у роси, враћа се, с петлом о рамену: све
усја, све беше – Адам и дјева,
небо се ускупи опет
и сунце поста округло у онај исти дан;
тако је морало бити по рођењу једноставног сјаја
у зачетку претходећег места, очараних коња који излазе топли,
ржући радосно, из зелене коњушнице
у поља награде.
Јер уважен бејах међ лисицама и фазанима, уз дом накићен,
под новим облацима и срећан колико се може
на сунцу које се рађа опет и опет,
трчах непромишљеним путевима својим,
моје жеље јурцаху кућом, травом високом,
и ни за шта не бринух, заигран с небом плавим, јер време дозвољава
упркос превратним напевима тако мало јутарњих песама
пре но деца зелена и златна
крену за њим, остала без лепоте.
Нису ме бринули бели јагањци дани, ни што ће време
узнети ме увис ласти што допуни сенокос сенком моје руке,
под месецом који увек излази,
ни што враћен сну
зачућу фарму заувек отишлу,
пробуђен да схватим, ње више нема на бездетној земљи.
Ах, јер бејах млад и лак у милости његових значења,
време обдржа ме зелено умирућим,
премда и певао сам у ланцима, ко море.
+ + +
И смрт ће своју изгубити власт,
и голи мртви наставиће раст
да буду једно с месецом и ветром;
кад се прочисте кости чистим светлом
сродства са ничим – за сјај биће већи;
сишли са ума разум свој ће стећи,
бродоломници устаће из вала,
и свака љубав безнадно нестала,
и смрт ће своју изгубити власт.
И смрт ће своју изгубити власт.
С дном заручени, леже тако давно,
ал можда нису умрли неславно,
и изрониће, и међ живе стаће,
не предавши се, сваки прошаптаће;
И у њиховим рукама ће вера
зло да прободе и да га протера;
лешеви стаће животу у част;
и смрт ће своју изгубити власт.
И смрт ће своју изгубити власт,
да крик галеба слух не пара више:
вали одговор обала добише;
и цвет, још јуче ког намучи цваст,
повераваће, одсад, киши раст;
безумље мртве не уме да врати,
ал ишчупани из земље кроз влати,
хрлиће сунцу; сви ће тада знати
да смрт је своју изгубила власт.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 