Ознаке


Елизабет Бишоп је рођена 8. фебруара 1911. године у Ворчестеру, држава Масачусетс. После смрти оца, успешног грађевинског предузимача, мајка будуће песникиње је ментално оболела, да би 1916. године била смештена у психијатријску болницу (где ће остати до своје смрти, 1934. године); дете је ране године детињства провело на фарми деде и бабе по мајци, у Новој Шкотској.
Касније, старање о њој, као имућнија, преузима родбина са очеве стране, у Ворчестеру; растанак са дедом и бабом пада јој тешко, она постаје усамљено интровертно дете, која пати од хроничне бронхијалне астме која ће је пратити до краја живота.
Завршила је средњу школу у Натику (Масачусетс), а Васар колеx је уписала 1929. године, када већ увелико пише и објављује поезију, у знатној мери под утицајем Меријен Мур, са којом се и упознала, којој је посветила једну песму и са којом ће се дописивати све до Меријенине смрти, 1972. године. После дипломирања, 1934. године, упознаје Рандала Xарела и Роберта Лоуела који ће остати доживотни пријатељ. Живела је, од свог пунолетства, независно, захваљујући богатом очевом наследству. Тридесетих година живи у Француској, са пријатељицом из студентских дана, Лујзом Крејн. Године 1938. њих две су узеле кућу на Ки Весту, у Флориди. Неко време код њих је живела Паулина Фајфер Хемингвеј, после развода од Ернеста Хемингвеја, 1940. године.
Године 1946, на залагање Меријен Мур, добија песничку награду „Хофтон Мифлин“, за књигу „Север-Југ“, о којој панегиричку критику пише Рандал Xарел. Године 1951, добивши награду једног колеxа, путује у јужну Америку. Стигавши у бразилски град Сантос, намеравала је да остане петнаест дана, али тамо остаје наредних петнаест година. За то време превела је низ централноамеричких и јужноамеричких песника – Октавија Паса, Жоао Кабрала де Мело Нетоа, Карлоса Друмонда де Андрадеа итд. Тај преводилачки труд крунисаће „Антологијом бразилског песништва двадесетога века“ (1972), за коју добија награду бразилске владе. Пулицерову награду за поезију примила је 1956. године. У Бразилу је упознала архитекту Лоту де Маседо Соареш, са којом ће живети наредних петнаест година. Лота Соареш је потицала из угледне бразилске породице, њихова веза праћена је многобројним неспоразумима, алкохолизмом и повременим аферама Бишопове с другим женама. Завршила се тако што је песникиња напустила Соарешову и вратила се у Америку. Лота Соареш је отпутовала за својом љубавницом у Америку, али је, у депресији, тамо, 1967. године, извршила самоубиство.
Седамдесетих година Елизабету Бишоп сустижу награде (укупно је примила седамнаест награда), позивају је да предаје књижевност на университетима у Вашингтону, Харварду, Њујорку итд. Године 1971. упознала је своју другу велику љубав, Алису Метфесел, која ће остати с њом до њене смрти и која ће бити њен тестаментарни књижевни извршилац. Умрла је 6. октобра 1979. године од последица церебралне анеуризме, у свом бостонском стану. Сахрањена је у родном Ворчестеру.
Критичко издање сабраних њених песама објављено је 1983. године.
Елизабет Бишоп је остварен песник директних, снажних и необичних слика, језички чист, али каткад без мисаоне дубине која би ове несумњиве врлине боље пропратила.

Сонет

Врх мене треба музика да лине,
врх прстију ми фино осетљивих,
врх замрљаних усана ми живих,
са мелодијом, чистом до дубине.
Ох, нек је песма лепршава, стара,
да пој њен одмор од смрти придода,
песма што пада ко на главу вода –
сан удовима набреклим од жара!

Ту је магија с мелодијом родном:
одмор, тих уздах, што најзад покрену
и хладно срце, изливом до дна
што проналази мук мора под водом
и глачан кам у лунином басену
који задржа грб ритма и сна.

1928.

Једно умеће

Губитак није највеће умеће,
у напетости претрпаних ствари
губици нису највеће несреће,

губимо сваког дана. Кад, без среће,
кључ изгубимо кућни, на крпари.
Губитак није највеће умеће.

Губитак оца, што брзо умреће:
места, имена, пут који крстари,
донети ништа катастрофу неће.

Изгубих мајчин сат. Гле! Стићи пре ће
нови губитак, жал за стаблом старим.
Губитак није највеће умеће.

Изгубих дивна два града. И веће,
краљевство, реке, континент пун чари.
Да, ал то нису највеће несреће.

Губећи тебе, чак (свет се премеће
без твога гласа!), много и не марим.
Губици нису највеће умеће
мада (запиши!) личе на несреће.

Писмо у Њ. Ј.

За Лујзу Крејн

Напиши писмо, од жеље изгарам
да знам шта радиш и куда одлазиш:
како се играш и, после игара,
за ужитком си каквим у потрази:

да л узмеш ноћни такси, за самоћу,
јер вожња душу излечи, ко нову,
на кружном путу крај парка, где ноћу
крзнен крој личи на моралну сову,

и где дрвеће кроз зачудну честу
самотно стоји ко црна ловина,
када се обреш на ненадном месту
где све виђено стиже валовима,

где ништа више од шале не схваташ
речи прљаве и непројашњене,
где мораш песме прегласне да гаташ
и све добијаш са страшним кашњењем,

а пој допире из камене куће
кроз сив тротоар мочене улице,
где један зид у сунцу рађајућем
осветљен бива ко поље пшенице.

Пшенице, драга, не сламе. Могуће
да сетвености нема на тој стази,
ипак бих, тако далеко од куће,
да знам шта радиш тамо, куд одлазиш.

Хладнији ваздух

Па, дивимо се савршенству чистом
ове ловкиње на зимском ваздуху:
њеном оружју не треба вид тигра,
иако није тако свуд, у духу
сигурно пуца, на сигурно игра.
Свак од нас може да учини исто.

Птица на чамцу још стоји, трепери,
смањује њене разлоге ил шансе;
зрачна одаја ко исту означи
уску одају њене кратке трасе.
Мета и центар што у оку зрачи
равни су њеној вољи и намери.

Време у њеном xепу куцка макар
једним секундом сталим. Да испита
прилике нема кад. Ни да разјасни
резултате у атмосфери мита.
(То је тај сат што слаповима касни
у котрљању лишћа и облака).

Сестина

Септембарска киша сручује се на кућу.
Под слаповима светла, стара бака
седи у кујни са дететом
крај Мале Дивне Пећи,
чита шале из часописа,
смејући се и брбљањем сузе кријући.

Она мисли да њене поноћне сузе
и киша која лупка о кров куће
предсказане су у часопису,
али о томе зна само стара бака.
Гвоздени котлић пева на пећи.
Она сече комад хлеба и каже детету,

време је за чај; али дете
гледа линуле мале тешке сузе
заплесале ко луде на врелој црној пећи,
мора да тако и киша на кући плеше.
Довршивши читање, бака
свезује мудри часопис

у врпцу. Часопис, налик птици,
лебди, полуотворен, изнад детета,
лебди поред старе баке
а њена шоља чаја пуна је тамносмеђих суза.
Она уздрхти, каже да вероватно кућа
осећа студен, и додаје цепки у пећ, још.

То је баш тако било, говори Дивна Пећ.
Ја знам шта знам, каже часопис.
Пастелном бојицом дете црта строгу кућу
и завојиту стазу. Затим,
додаје човека с дугмадима ко сузе
и показује га, поносно, баки.

Ко кришом, дотад, бака
послује око пећи,
мали месец пада ко суза
измеђ страница часописа
у цветни кревет дететов,
брижно распремљен у собици.

Време готови сузе, каже часопис.
Бака пева пећи дивној
и дете црта још једну, пространију, кућу.

Флорида

Земља претворног имена,
земља камена глачаног сољу,
одржа заједно мангров корен
и медведа што живи од гроздова шкољки
док мртви посипају мочваре белином костура
точкасто расутих ко по бомбардовању, са зеленим брежуљцима
ваљаним у лопте проклијале траве.
Земља пуна дугих, у С обликованих, птица, плавих и белих,
тих невиђених хистеричних птица што дижу се на гребене и стене,
у свако доба, с безразложним бесом.
Црвенперке збуњује сопствена китњавост
док пеликани уживају у улози кловнова;
ко да терају шегу с обалом јаких плима
уздуж острва мангроа
док се на песку сувом злате влажна им крила,
на сунцу, позном вечери запаљеном.
Огромне корњаче, беспомоћне и споре,
умиру и живе у клештима оклопа на плажи,
и њихова нежурна бела лобања са округлим зглоб-оком
двапут већим од човековог.
Стабла палми звецкају, крута, на ветрићу
ко кљунови пеликана. Тропска киша долази
да освежи грбу тракасте плиме над бледим оклопима:
Јовову сузу, Кинеско Писмо, ретког Лептира,
ту и тамо бојене пектине, и Женске Уши,
распоређене на сивом дроњку натруле тканине,
хаљине сахрањене Индијанске Принцезе;
тих монотоних, бескрајних, угнутих обалских линија
то је најлепши орнамент.

Тридесети, ил ко зна који већ пут, јастреб доле, доле, доле,
устремљује се на нешто пегаво у мочвари,
у кругу увис, ко вртложне пахуље, успну се и пропадну,
натраг у воду тонући.
Дим запаљене шуме плавет отапа.
Патрљци мртвог дрвећа нагорени ко плава свила.
Комарци
лове напев својих окрутних обавеза.
После мрака, свици крстаре небом над мочваром
све до изласка месечевог.
Хладном белином, нејарком, месечина храпаво-мрежаста
безбрижно упија сву ту земљу с црним мрљама
сувише далеким, засебним, с белинама ружним; убога
пошиљка самоме себи то је.
После мрака, локве се чине поспалим, далеко.
Алигатор, дозван с пет засебних позива:
пријатељством, љубављу, парењем, ратом и упозорењем –
цвили и збори из грла
Индијанске Принцезе.

_______________

Јовова суза – врста морске траве
Кинеско писмо – мисли се на индијанске шаре које подсећају на кинески алфабет; такође, назнака на „источно“ порекло Индијанаца
Ретки Лептир – у оригиналу, „Јунонија“, врста ретког тропског лептира
Пектини – врста минерала
Женске уши – вероватно биљка повијуша, или неки локални цвет

Мапа

Копно лежи у води; то је сенчена зелен.
сенке, ил њине површи, и ивица ледена
дају линију морског оплевљеног гребена
где удовички стрши проста плавет кроз зелен.
Зар земља посна жели дићи море одоздо,
неузнемиреношћу што зри из себе саме?
Дуж фино преплануле пешчаничке доламе
земља привлачи море однекуда одоздо?

Сенка Њуфаундленда лежи повозно, мирно.
Лабрадорска жутина, где Еским скупља уља.
Можемо миловати ове љупке заливе,
што ко да испод чаше ишчекују цветање,
ил припремају кавез за невидљиву рибу.
Имена приморских градова одбегла су ван мора,
имена градова теже суседним планинама
– штампар је ту осетио некакво раздражење,
ко неку емоцију прекорачилу разлог.
Полуострва воду држе међ палцем и прстима
ко жена што осети фине тканине глаткост.

Означене су воде тише но земља што је,
зајме земљу валима властитог уједначења:
и Норвешки зец бежи на југ, и мапу мења,
истражујући море шта је, и земља шта је.
Цртеж је то, ил земље саме узеше боје?
– Боја се карактера с родним водама стапа.
Топографија нема љубимаца; Север, близ, ко и Запад.
Нежније од историчара картографске су боје.

Прва смрт у Новој Шкотској

У хладном, хладном салону
моја мајка обилази Артура
испод хромографа:
Едвард, Принц од Велса
с принцезом Александром,
и Краљ Xорx са Краљицом Мери.
Испод њих на столy
стоји пуњена риба-гњурац
коју устрели и напуни Ујка
Артур, Артуров отац.

Док Ујка Артур гори,
риба с хицем у себи,
не жели да каже ни реч.
Чува сопствене савете
за своје бело, смрзнуто језеро,
за мрамором узвишен сто.
Њена прса су дубока и бела,
хладно и углађено је то;
њене очи су црвено стакло,
не могу бити жељене.

„Дођи“, каже моја мати,
„Дођи и реци збогом
свом малом рођаку Артуру“.
И дигнута сам горе да додам
један љиљан из дола
који тутнух у Артурову руку.
Артуров ковчег беше
мало тортом уфлекан
и црвено око рибе гледа то
из белог, смрзнутог језера, чека.

Артур је био врло мален.
Сав бео, као лутка
још неофарбана.
Xек Фрост започе да га слика
како је свагда сликао
Јаворов Лист (Заувек).
Започе, од његове косе, тек
неколико црвених потеса,
али тад Xек Фрост баци кист
и остави га белини, заувек.

Грациозни краљевски пар
ушушкан у црвени хермелин;
Њихова стопала добро су згрејана горе
у госпођином хермелинском паковању.
Они су звали Артура да буде
најмања страница краљевске књижице.
Али како је могао Артур да пође,
шчепавши свој мали љиљан,
очију склопљених тако чврсто
на путевима запалим дубоко у снег?

Записано белим крејоном на огледалу

Живим ту само, измеђ тебе и твоје зене,
ал у твом свету. Шта то чиним, шта ти за мене?
Ја нисам скупљач лица – али шта могу друго;
јер изнад свега нисам човек што зури дуго.

Advertisements