Ознаке


Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оук Парку, америчка држава Илиноис, предграђу Чикага. Био је први син и другорођено дете Кларенса Едмонда, сеоског лекара, званог „Док Ед“ и Грејс Хемингвеј. Живели су у шестособној викторијанској кући коју је саградио песников деда по мајци. Мајка је у младости сањала о оперској каријери. И док је она покушавала да сина привуче музици, он је усвајао хобије свог оца – лов, риболов, камповање у шуми и на језерима Северног Мичигена. Породица је лета проводила на језеру Валун у Мичигену.
Хемингвеј је завршио основно и средње школовање у Оук Парку и Ривер Форесту, јуна 1917. године. Био је одличан ђак, добар боксер и фудбалиста; уз то, писао је за школске листове. Није хтео да студира, већ је покушао, у својој седамнестој години, да се окуша као репортер „Канзас сити стара“. Радио је као репортер шест месеци, тражећи свој, касније тако познат, стил кратке реченице. Његов новинарски посао је „крив“ што се нашао у америчкој армији – разлог је био његова жеља да види „на делу“ Први светски рат. Почео га је у саставу Црвеног крста, као болничар. На путу са италијанског фронта у Париз, његова јединица била је под сталном артиљеријском паљбом Немаца. Упознао је, из прве руке, бруталност рата (једна од прича из тог периода носи наслов „Природна историја смрти“). Кад је једном италијанском мобилисаном војнику рекао да је овај исувише стар за борбу, педесетогодишњи Италијан му је одговорио: „Али, могу да умрем као и било који други човек“. Осмог јула 1918, Аустријанци су погодили болничко возило које је возио и ранили га у ногу. Смештен је у миланску болницу, при америчком Црвеном крсту; касније ће добити италијанску медаљу за храброст. У болници је срео болничарку Агнесу фон Кировски у коју се заљубио, пре но што се вратио у Америку. Та романтична веза биће приказана у његовом роману „Збогом оружје“. Вративши се у Оук Парк, 1920. године се населио у Хомвуд-Седервалу близу Торонта (у улици која се данас зове Хемингвејева). Радио је као новинар „Торонто стара“. Трећег септембра 1921. оженио се са Хедли Ричардсон. Њих двоје су неко време живели у Чикагу, а онда отишли у Париз, да би писац пратио Грчко-турски рат, за „Торонто стар“. Тамо је упознао Шервуда Андерсона и Гертруду Стејн која га је увела у париске уметничке кругове на Монпарнасу. Амерички боемски круг образоваће, касније, светски познату, „изгубљену генерацију“, као део модернистичког покрета. Под своје га, уз Гертруду Стејн, узима и Езра Паунд, под чијим утицајем пише имажистичке стихове. Његова прва књига, „Три приче и десет песама“ штампана је 1923. године у Паризу. Исте године вратио се у Торонто где наставља да пише за новине, под псеудонимом Петер Xексон. Тамо се рађа његов први син, Xон Хедли Никанор, чија је кума Гертруда Стејн. Године 1925. објављује своју прву „америчку“ књигу, приче „Из нашег времена“. Исте године, после објављивања „Великог Гетсбија“, проводи доста времена са Фицxералдом. Уз таленат, зближава их и алкохол. Наредне године објављује роман „Сунце се поново рађа“, који постиже велики успех.
Развевши се од Хедли Ричардсон, године 1927. оженио се са Паулином Фајфер, католикињом, новинарском модних часописа због које је прешао у католичанство. Њих двоје се селе на Ки Вест, на Флориди. Године 1928, пишчев отац Кларенс, болестан од дијабетеса и у новчаним невољама, извршио је самоубиство. Исте године рађа се пишчев други син, Патрик. Пар ће добити и сина Грегорија, неколико година касније. У Паулининој кући у Пиготу (држава Арканзас) пише роман „Збогом оружје“. Та кућа данас је музеј под управом арканзашког университета. Успех романа „Збогом оружје“ донеће Хемингвеју финансијску независност. Он гради кућу на Ки Весту (она је данас, треба ли рећи, такође музеј). Путује у Шпанију (где се среће са прозаистом Пиом Барохом који је на њега веома утицао својим романима; кад буде примио Нобелову награду, отпутоваће да поново види Бароху, који се тада налазио на смртној постељи); следи сафари у Кенији и Тангањики (то путовање надахњује романе „Снегови Килиманџара“ и „Кратки срећни живот Френсиса Мокомбера“). Од 1935. до 1937. живи у Биминију на Бахамима, у тамошњем хотелу. Тамо ради на роману „Имати и немати“, у доколици пецајући туне и сабљарке. Године 1937. он је извештач из Шпанског грађанског рата – пошто Дос Пасос извештава за новине које су на страни националиста, дугогодишње пријатељство два писца се раскида. Његова супруга Паулина такође је на страни Франка. После пораза републиканаца у Шпанији он се разводи од Паулине и само неколико недеља потом жени се Мартом Гелам, с којом се упознао у Шпанији. Године 1939, на Куби и на Ки Весту, пише роман „За ким звона звоне“, са епиграфом из Џона Дона и с подлогом свог репортерског искуства из Шпанског грађанског рата. Самоубиство оца главног јунака Роберта Xордана опис је самоубиства пишчевог оца. И он, и супруга Марта активно учествују у Другом светском рату – он као дописник, она као болничарка (што он није одобрио). После рата започиње рад на роману „Рајски врт“ који није довршио и који ће, мада недовршен, бити објављен 1986. године. Разводи се и поново жени са Мери Велш Хемингвеј са којом се упознао 1944. године. У то време живи на Куби. После романа „Преко реке па у шуму“ (1950) који не добија најбоље критике, године 1952. објављује ремек-дело, „Старац и море“ које доживљава велики успех, доносећи му Пулицерову награду 1953. године, а наредне и Нобелову. Но, у међувремену, доживљава читав низ несрећа, изазваних прекомерном употребом алкохола и „брзим“ животом, неприлагођеним годинама које су га сустигле: стално ломи руке и ноге, доживљава контузију главе, привремено губи вид на лево око, има парализе, а у шумском пожару озбиљно је повредио ноге, торзо, усне и леву руку, тако да није могао да отпутује у Стокхолм и прими Нобелову награду. У то време већ је озбиљно болестан од високог крвног притиска и холестерола, но не пропушта да у октобру 1956. отпутује у Мадрид, на сахрану свог узора Пиа Барохе. Хемингвеј је поздравио успоставу власти Фидела Кастра на Куби, на којој је, у својој славној кући „Финка Вигија“, живео од 1939. до 1960. године и која је данас, наравно, музеј. Године 1960. запутио се у Кечам, држава Ајдахо, да би се подвргао шок-терапији због повишеног крвног притиска, и због алкохолизма који је довео до оштећења јетре. У пролеће 1961. покушао је самоубиство, али је спашен и поново подвргнут лечењу. Изјутра, 2. јула 1961, пуцао је себи у главу из ловачке пушке, у Кечаму. Иако се самоубиство у католичкој заједници сматра грехом, сахрањен је на градском католичком гробљу у Кечаму, јер је процењено да у тренутку самоубиства није био урачунљив.
Ернест Хемингвеј је велики прозаист, вољен у читавом свету, толико да је засењивао многе, такође сјајне, писце свог доба. Десетак бриљантних прича уводе нов стил кратке реченице и дијалога у америчку, па и светску литературу, док су романи, мада политички ангажовани, умели да очувају богат унутрашњи свет ликова о којима је писао; напокон, новела „Старац и море“ крунисала је његов списатељски труд објавом велике алегорије нашег, и ненашег, човековог, времена.
Хемингвеј је неостварен песник. Када говоримо о његовој поезији, као и поезији неких других прозаиста његовог ранга (Фокнера, Xојса), готово редовно долазимо до утиска о немоћи (овде израженој скаредним речима). Али се та песничка немоћ удружује с људским очајем који је поседовао елементе истинске побуне.

Нео-томистичка песма

Господ је пастир мој, ал нека
не очекује да га чекам.

Доба је тражило

Доба је тражило да не презамо
па нам је језик одрезало.

Доба је тражило пев да тече
али забрана низ изрече.

И да плешемо под звуцима
ал у гвозденим унтруцима.

Јер доба тражи, доба ствара
говно какво му одговара.

Душа Шпаније

Киша вани је киша вани је киша вани је киша вани је преко Шпаније.
Пада ли као раније преко Шпаније?
О да драга моја баш насyпрот овде нема борбе бикова.
Плесачи плешу у дугим белим панталонама
То нису наслеђена права твоје ујне.
Хајдемо, ујо, хајдемо кући.
Кућа је тамо где је срце, кућа је тамо где прднеш.
Хајдемо уз прдеж кући.
Јер нема уметности у запрђивању.
Мирни прдеж не може бити уметнички.
Хајдемо, прдежу неуметничке прдљавине, кући.
Демократија.
Демократија.
Били каже демократија мора да оде.
Марш демократијо.
Марш
Марш
Марш

Билијев отац никад није умео да седне за сто са Демократом.
Нити је Били рекао демократија мора да иде.
Гони се Демократијо.
Демократија је срање.
Релативност је срање.

Диктатори су срање.
Менкен је срање.
Валдо Франк је срање.
Брум је срање.
Дада је срање.
Демсеј је срање.
И тиме листа није окончана.
Они кажу Езра је срање.
Али, Езра је добар.
Хајде да Езри подигнемо споменик.
Један добар и чврст споменик.
То си то тако лепо,
можеш ли још један?
Дај ми да покушам и ја урадим један.
Нека мале девојчице тамо у ћошку покушају и ураде један.
Дођи, девојчице.
Учини то за Езру.
Одлично.
Има веома успешне деце.
Сада, да почистимо то смеће.
Време је да подигнемо споменик Прусту.
Да подигнемо споменик Езри.
Споменик је споменик.
После свега, то стварни је дух ове провинције.

Advertisements