Ознаке


Карл Џеј Шапиро рођен је 1. новембра 1913. године у Балтимору, америчка држава Мериленд.
У току Другог светског рата, док је био стациониран на Новој Гвинеји, његова збирка песама „В-Писмо и друге песме“ добила је Пулицерову наградy 1945. године. После тога постао је саветник за поезију у библиотеци америчког конгреса.
Његове песме одликују се формалним мајсторством, готово класичним, али са отвореношћу према модерним темама и терминима. Писао је књиге о песничкој вештини, нарочито о прозодији, а 1968. године је објавио „Изабране песме“. Године 1971. објавио је роман „Едсел“, а потом и тротомну аутобиографију „Песник“ (1988-1990).
Умро је 14. маја 2000. у Њујорку, а 2003. године је објављено издање његових „Изабраних песама“. Године 2008. објављена је збирка песама, нађена у његовом радном столу, под називом „Кода. Последње песме“. Те, махом љубавне, песме посвећене су његовој трећој супрузи Софији Вилкинс. Шапиро је песник културе која академском посредношћу не засењује проницљив поглед упорног посматрача.

Врт у Чикагу

Ту, усред града, под уљастим небом,
лежим, у врту, међ врапцима таквим
да се све чини отпацима маште.
Гвожђе ограде, елегантне влати,
лице ми – месец замењеног сунца.
Удар топлине над лицем што чита;
ни руже нису руже на том песку
где јорговански букет штрчи ван.
Ружне марице, тешке глициније,
и једна слатка статуа дечака.

Жлеб поезије отиче ван врта,
па мислим да сам био прозна птица;
над главом висе, у златном облаку
смештене, гојне душе животиња,
крај ока сјаје тачке лептирова,
понекад сличне далеком неону.

Мислећи да тај врт постоји још,
крај цвасти стара дама патролира
(ко Џорџ Вашингтон да Деливер гази),
поред засуна пазикућа шетка,
и трговина се бомбастично буди,
а преко трга, у црнкастом бару
с ноћним зрцалом, професионалка
испија први виски за поподне –

ах! као удах сеоског ваздуха.

Калифорнијска зима

Калифорнијска зима, сваку честу,
ван, видиш као излог од цвећаре:
прохладна влага, накрцан сепаре
камелија на стази; уз то, фине
руже – за банкет или за невесту,
бројне су, па се затрпаним чине!

Стаза пужева уздуж голф-терена,
у ружичњаку бршљан је засео,
с распоређеним отровним арсеном.
Вртлар разгрће љуштуре из грања
да их побаца скраја, у лог сена,
свака је мали хум – празна лобања.

Око поднева магла пали сунце,
несагледивог страницy одигне,
вежба будућу годину да стигне;
виде се црних парабола траље,
и шпарта ветар икс-праве насумце
и коси, равни вукући за маље.

Зима је сад у дољи винограда
распетог на тлу што на гробље сећа
ал више као пеглана одећа;
секвоје као буради од гвожђа,
на паркинзима цистерне ко стада,
и бризга светли сок од црна грожђа.

Скијаши јуре кућама у диму
кроз бадемар, крај маслиновог грања.
Смоква и палме – овде свако сања
топлину, зимским добом, од раније.
Има л древнијег зиђа, тад – у Риму,
каменитије земље – сред Шпаније.

Ово тле древне разрашћује твари,
стабла под којим Фар светом управља,
и стабло што се с лишћем новим јавља.
Нису лепа; ал тиште срца жива
крилима моћним, дивовским и старим,
па и прљавост велелепна бива.

Калифорнијска киша низ леније
чисти органе наранxе одока,
пуни вртове до вртног потока,
мази маслињак, поплочава ил
и лишће воском, па је зеленије,
излива дуг дан на дољу ко Нил.

Поклопац

Лепота шахте покривене – откуд?
Као колајни звектај с великог дивљег кана,
као камени календар Маја, недижив, нејасан,
не као стари електрум, у скривању достигнут,
пописан и наопако превајан,
него назубљен и запрљан и обожен и понижен
великим именима компаније
(нежним Витлејемом насмејаних Сједињених Држава),
тај нерђајући артефакт улице моје
дуго после путева растопљен даљином лежи
постранце у гробу гвозденстарог света,
нагрижен по ивицама,
ојачан шифрама америчким
као датум лепоте.

Стабло маслине

Сачувај уместо сјаја почасно-камну месечину
неба што се, без пукотине, протегло балдахином,
плаво ко плава свила јеврејске заставе
врх долине и вани, поврх мора.
Таква је плавет над стаблом маслиновим.
Не можеш у вијугавој Италији наћи
тако праву; не стоји на хриди,
није грбава с лежиштем у досеглом камену,
већ савршено усправна у дворишту мом,
несвесна славе своје. Воће је тешко,
y мноштву киси, учвршћено петељком;
Лишће трепти налик чамцу што сунце заклони,
никуда одлазећи, док увис кугла се светлошћу.
Сребрно дрво, свето дрво то је,
дрво својстава свих.

Сад по травњаку
хиљаде маслина пашће, и уживаћу,
сазувши тенисице, да ходам међ њима,
газећи хлад у дубокој трави,
с љубављу, с поштовањем за губитак потпун.

Поред

Дан примања пошиљки и широм света небројени пакети,
гомиле писама су бачене на докове и плаже,
и све то подстиче осећај личности, и бива драже,
око нас опет осећања круже ко око гвожђа магнети,
и рат остаје по страни, на један сат, и у лица нам гледа
потпуна упијеност која беше без места и изгледа.

Демобилисан на трен, свет човеков постаде онај стари,
враћа се време постојеће онда, неприсутно сада,
и венац исечака и жена од ко-зна-када,
час сопствене креације, оштроумност ствари
које нас воде, као филмови који живе с циљем врлим
живог глумљења истине у журналима чији су глумци помрли.

И поред слаткиша и слика и књига које примамо отмено,
ко да смо пацијенти чији сигуран беше брз опоравак од мука,
овде постоји доказ Краја, на завесама сјај полукруга,
после чега ћемо се насмешити један другом и устати да одемо.
Поред игре у комаду постоји све то што се ко факат над нас надне,
та писма за време битке која напредује, у месту радње.

И погодна радост сукоба, и суза слаби ослонци,
могу да нас покрену или не, и ноћне слике, међ палмама
могу нас опозвати или не љубити, и Недеље псалама
могу нас подсетити на Недељу или не, али ту су момци
који навиру ко наша писма још свежа од пољубаца, суза и уздаха,
овде су уста у прашини и очи раширене од страха.

Реци нема више мртвих само молитве, реци ни земљиног стана
где тела су положена крај корала – да је далеко што спознасмо;
удаљи своје прсте од карте где-год-да-смо,
јер лежимо на карти графикона све старијег ти длана;
Не жури у будућност, у агонији такође времена има
за раст ружа за дух који устаје у блатиштима.

Поред себе самих јесмо као да ништа живо ту неће нићи
сем онога што нас држи у животу, не сутра већ сад, сред тела,
дане наш за пошиљке, данашњица је од крви и зноја с наших чела,
години нашег ратовања је крај. Када и где ћемо стићи
то није важно, али како, важније питање пролети зраком,
како волети и мрзети, како умрети, писати и читати, како.

Одлазак у школу

Шта ћу научити у сликовито поподне
уз сунце које табле згрева
и облак који се погледу нуди?
Само остатке месеца које небо одне.
Ван излизаног школског пева
само се неки јеретичари луди
супростављају ауторитету прозном.
Мастило ради слободно и сува креда позно
клизи кроз тиху ноћ прекривену песком
где стварам универсум ко да је
настао словом из неке старе рабинске одаје
ил виси изнад потребе за Јејтсом.

О сува машто, испиј сву прашину
те сивоће соба и прашног рукава на мом капуту,
јер због тог зрака и светлог обреда
плешем на интелектуалној покорици, у плину
нашег доба и задржавам привид на свом путу
ко свето дело, пре твојег погледа.
Ево списка књига које је спалило време од јуче,
ево редова које песници једино могу да науче,
оквира снова, симбола ширења која горе;
ипак, када у ове тамне вежбе укрочим
ја срећем твоје светле и светообзирне очи
које граде и граде и никад не могу да створе.

Недеља: Нова Гвинеја

Војна труба зове на молитву молом,
оркестар храбрије свира химну спремну,
са свих страна – групно, у дуету, соло –
свак би хтео да се поклоним баш Њему.

Звук нам мије лице, срце што не боли.
Шатори. Слушамо клечећи, стојећи;
домороци путем иду полуголи
милостињу своју мирно односећи.

Над брдом пиштољи пуцају ко врата,
још један авион мисију обнавља.
Џунглу, ван маневра, гризу жмарци рата
док у кругу свете обреде обавља.

Дуго сам ван кућне негдашње Недеље,
доручак, за вести о злочинству склоност,
стрипови, ребуси, ћаскања, весеље,
сан уз Филхармонију, и Времена тромост.

Дуго лењ, у подне чистим сву топлину
интелекта, братски уме – сваког трена
кашике, тањири, цвеће – ал не мину
твоја љубав, лепа, драга, оснежена.

Advertisements