Ознаке


Џејмс Мерсер Ленгстон Хјуз рођен је 1. фебруара 1902. године, у Џоплину, америчка држава Мисури, као друго дете учитељице Кари Мерсер Ленгстон и њеног мужа Натанијела Хјуза. Порекло песниково је мулатско. Песникове обе бабе биле су црнкиње, афроамериканке, а оба деда белци – један Шкот, а други Јеврејин. Име је добио по ујаку Џону Мерсеру Ленгстону који је 1888, године био први црнац изабран у амерички конгрес, из Вирxиније.
Песников отац је напустио породицу и касније се развео од Кери. Отпутовао је на Кубу и, потом, у Мексико, жалећи се на амерички расизам. Песник је, после развода родитеља послат код бабе по мајци у Канзас, а после бабине смрти живео је две године код породичних пријатеља, Џејмса и Мери Рид. Касније се придружује мајци, у Линколну, држава Илиноис. Тамо похађа школу и истиче се као школски песник, пишући за школске новине. Школовање наставља у Кливленду, држава Охајо; занима га примењена поезија (за џез музику), чита стихове Пола Лоренса Данбара и Карла Сандберга. Неко време, потом, око 1919. године, живи код оца, у Мексикy. Тај однос није срећан, песник чак покушава да изврши самоубиство. Ипак, по завршетку школовања, 1920. године, опет је код оца, надајући се да ће му овај обезбедити новац за студирање на университету Колумбија. Отац је помоћ условио уписом на техничке студије, надајући се да ће његов син постати инжењер. Дошло је до компромиса – будући песник је уписао инжењеринг, али је студије напустио 1922. године, преселио се у Харлем и почео да пише. Неколико црначких писаца тога времена чине тзв. „Харлемску ренесансу“, не толико значајну песнички, колико у смислу расне пробуђености и васпоставе суштинске грађанске једнакости.
Радио је разне послове, углавном оне слабо плаћене, услужне врсте, путовао у Африку и Европу, а 1923. године неко време живи у Паризу. Наредне године враћа се у Америку и живи с мајком у Вошингтону. Неко време сарађује са историчаром Картером Вудсоном, затим ради у хотелу, где упознаје песника Вејкела Линдзија коме се допадају Хјузове песме. Наредних година он студира на „Линколн“ университету у Пенсилванији, а 1929. прелази у Њујорк, живећи у Харлему, где ће остати до краја живота, у нестабилним новчаним приликама, водећи живот писца. Његови биографи пишу да је био хомосексуалац, доказајући то „хомосексуалним кодом“ у многим његовим песмама, као и основним разлогом за неслагање са оцем (на тему Хјузове сексуалности написане су две драме: „Ханибал на Алпима“, Мајка Финвидија и „Папирно оружје“ Ејсе Дејвис, а снимљен је и филм „У потрази за Ленгстоном“ Исака Xулијена из 1989, где је представљен као „геј икона“).
Године 1930. објавио је свој први роман „Не без смеха“, награђен Хармоновом златном медаљом, а 1934. збирку кратких прича која се бави односима белаца и црнаца. Један је од оснивача Харлемског театра и црначких позоришта у Лос Анђелесу и Чикагу, 1939. и 1941. године. Четрдесетих и педесетих година покушава да пише за филм, неко време је лектор на „Атланта“ университету, пише романе, кратке приче и представе, огледе, а охрабрен од стране друга, писца Ема Бонтемпса и заштитника и пријатеља, фотографа Карла Ван Вехтена (извршитеља тестамента Гертруде Стејн и покровитеља „Харлемске ренесансе“), и две аутобиографије. Педесетих година испитиван је пред Макартијевом комисијом због наводних симпатија према комунизму, мада је читавог живота, а посебно кад је пристигла нова генерација црних писаца, заправо „прозиван“ због свог расног шовинизма. Године 1959. објавио је изабране песме. Университет „Хауард“ доделио му је 1963. године титулу почасног доктора. Умро је од канцера простате 22. маја 1967. године.

Ја сам, такође, песма Америке

Ја сам, такође, песма Америке.

Ја сам тамнији брат.
Они ме шаљу у кујну да једем
кад друштво дође,
али ја се насмејем,
и једем ваљано,
да ојачам.

Сутра,
и ја ћу седети за столом
кад друштво дође.
Нико се неће усудити
да ми каже
једи у кујни
тад.

Дотле,
нек виде колико сам леп
и нек се застиде –

ја сам, такође, Америка.

Црнац говори над рекама

Познајем те реке:
знам реке старе као свет и старије од цвета крви у венама.
Моја душа се разрасла дубоко као реке.
Купао сам се у Еуфратy кад је зора била млада.
Градио сам колибу крај Конгоа, тамо су ме љушкали пред сан.
Гледао сам Нил и дизао пирамиде.
Слушао сам певање на Мисисипију кад је Ејб Линколн стигао до Њу Орлиенса – видех да блато у златни сутон претвара.
Знао сам све те реке:
старе, тамне реке.
Моја душа се разрасла дубоко као реке.

Две госпође

Ја радим за ту жену
и на њу баш не мислим,
ал морам дванаест соба
у кући да почистим.

Да јој доручак спремим,
такође, ручак, вечеру,
да се побринем за децу
што се туку и деру.

Пери, рибај и суши,
шетај пса са поводца;
није ли то превише,
а увек сам без новца?

И рекох: „Мадам, да ли
ми се чини? Све време
покушавате рагу
да начините од мене!?“

Она зину од чуда.
Повика: „О не, молим!
Па ти знаш, Алберта,
колико те ја волим!“

Рекох: „Госпођо, можда,
ал морала бих пас
да постанем, па и ја
верно да волим вас!“

Минстрел

Зато што су ми уста
широка за осмех
и моје грло
тако дубоко за песму
ти и не мислиш
да патим после
и вучем свој бол
у дугом несну?

Зато што моја уста
смехом прогнаше бес
ти ниси чуо
мој плач нем?
Јер су стопала моја
тако спремна за плес
ниси знао да
умирем?

Advertisements