Ознаке


Фредерик Луис Макнис родио се 12. септембра 1907. године у ирском граду Белфасту. Мајка му је умрла рано, од канцера материце, а брат Вилијам боловао је од Дауновог синдрома. Његов отац се 1917. оженио по други пут, а будућег песника и његову сестру Елизабету послао у енглески град Шербурн, на школовање. Тамо се Макнис осећао добро, изучавајући класике (1917-1926), а потом студира на Оксфорду где се, по дипломирању, 1930. године, оженио са поћерком професора књижевности Џона Бизлија, Мери Езром, примивши дужност лектора на университету у Бирмингему. Године 1932. објављује полуаутобиографски роман под псеудонимом Луис Малоун, а 1933. Елиот му објављује циклус песама у свом часопису „Критерион“. Наредне године, он и Мери добијају сина Данијела, а 1936. напушта Бирмингем да би преузео лекторско место у Бедфорд колџу, који је саставни део Лондонског университета. Разводи се и ступа у везу са Ненси Колдстрим, супругом Била Колдстрима, сликара. Године 1939. путује у Америку, сина остављајући у Ирској, због њујоршке списатељице Елинор Кларк, али та веза не успева (она ће се удати за Роберта Пен Ворена) и он се враћа у Лондон крајем 1940, радећи као слободни новинар (јер је изгубио место на Бедфорду због пута у Америку). Почетком 1941. запослио се на ББЦ-ју, као продуцент на радио-програму. Године 1942. венчао се с певачицом и глумицом Хедли Андерсон, са којом је добио кћи Бриџиту Корону. После рата, неко време живи у Грчкој, као гост тамошњег британског дипломате, а 1951. се враћа у Енглеску. Радећи за ББЦ путује у Америку, Египат, Гану, Јужну Африку. У Јужној Африци ступа у везу с глумицом Мери Вимбуш; по повратку, Хедли захтева да напyсти њихов породични дом. У то време он већ дословце живи на алкохолу, једе врло мало, готово ништа. После посете Јоркшајру где је требало да присуствује промоцији своје радио-драме, 27. августа је смештен у болницу због бронхитиса који се претворио у пнеумонију, од које је и умро, 3. септембра 1963. године. Сахрањен је на црквеном гробљу у Кероудоуру, у месту Каунти Даун, поред своје матере. Посмртно слово одржао је Одн.
Макнис је био пријатељ и савременик В. Х. Одна, Деј Луиса и Стивена Спендера; њихова поезија је често повезивана, зато што су делили одређене погледе на свет, укључујући оштру политичку свесност (али се се Макнис увек разликовао јер је био умеренијих, деснијих светоназора од њих). У том квартету Одну и Спендеру је припадало првенство веће славе; Мекнисова поезија је, данас, превреднована и процењена као друкчија од Однове, Деј Луисове и Спендерове – самосвојна. Заслуга за то превредновање делимично припада и наредној генерацији ирских песника, нарочито Мајклу Лонглију и Полу Малдуну који су осетили Макнисов посебан дар. Лонгли је описао Мекнисову поезију као „реакцију против таме“.

Молитва пре рођења

Још нисам рођен. О чуј ме.
Слепимиш што крв сиса, пацов, удав
ил скуп палих демона нека ме не обујме.

Још нисам рођен, савет ми дај.
Бојим се, људска раса зидом високим ће да ме смрви,
јаким пилулама дрогира, заспе лажима пред крај,
у мрачне мрље уваља, окупа у крви.

Још нисам рођен; воде дај ми –
да ме освежи, траве – да расте за мене, дрвећа – да ми збори,
неба – да ми пева – и птица и белине сјаја што гори
у позадини мог ума где су путеви тајни.

Још нисам рођен; опрости ми
грехе које свет у мени починиће, моје речи
што ће речене бити, моје мисли мишљене,
моје издаје које смишљају издајници изнад мене,
мој живот што ће убијен бити немаром
мојих руку. Смрт што животом се прими.

Још нисам рођен; ал кушају ме, распињу,
покидан морам да играм игру и морам да примам
упуте стараца, тиранију бирократа, мрштење
планина, подсмех љубавника, белину
таласа што призивају лудило. Пустиња ме већ мами
у пропаст и просјак одбија
мој дар, и деца ме моја проклињу.

Још нисам рођен; о чуј ме,
човек који је звер а мисли да је Бог
нек прићи ми не уме.

Још нисам рођен; о допуни ме
снагом против оних који су хтели да замрзну
моју људскост, да ме увуку у смртоносни аутоматизам
који би ме учинио шрафом у машини, предметом
с једним лицем, тупим предметом, против свих оних
који су негирали моју очуваност у целини, који су хтели
да ме разнесу као разорни ударац
на комаде или ме распу замахом
као воду држану у рукама
што су ме посипале.

Нек ме не скамене, и не дај да ме умију.
Другим речима, да ме убију.

Сунце над вртом

Над вртом јача Сунчев сјај,
знај да постаје хладно с треном
ког не можемо задржати –
ни златну мрежу са променом
у којој све је изречено,
ни молити за опроштај.

Наша слобода – харпун скрити –
и ти – хитнути свом сте крају;
земља се пашти; над њом, горе,
сонети и птице посустају
јер, пријатељу, добро знају:
времена за плес неће бити.

Свод беше добар за лет кући,
посвајајући звона премор
и сваки зао гвозден звук,
а шта сад сваком каже, немо:
земља се мучи, а ми мремо,
мремо, Египте – умирући

без објашњења потраженог,
оснаженог у срцу склоном,
ал драго ми што с тобом стекох
место на киши и под громом,
захвалан, чак и с таквим домом,
за сунчев сјај над вртном сеном.

Чашица брендија

Нек се задржи такав облик длана,
трен љушкавости чашице брендија.
Самоћа празне мензе одолева…
И пада снег из свећњака, ко плева
згомилан око ногара од стола,
и пречи пролаз кроз врата, до стана.
Последња вечера; трбухозборчева
лутка, од газде напуштена, моли:
– Дај ми још мало такав облик длана.

Самоубиство

А овде, даме и господо, мада нисам ваш
водич, била је канцеларија, до пре извесног времена,
човека који вас никад не би до краја саслушао. Ту су рачуни,
пепео у пепељари, сива бележница коју је
спаковао, серија уложака у картотеци, сређена
документација недовршене преписке,
тамо листове разлистава ветрић који
пирка кроз прозор, слева; тамо је онај напукли
апарат који никад није прорадио и
оне његове пилуле за бољу пробаву
чираша. Доле је моћни цветни лавиринт
кроз који се шеткао, горд, док се не спотаче,
изненада поставши свестан свих тих улизица,
на улазу, под баштенским слезом. Оловка је,
очито, сломљена кад је напустио собу
мачјом вештином хода у једноставном чину нестанка;
ко зна је ли неко препознао, у метежу улица љутих,
тог човека неповерљивог осмеха, што иза себе
понешто остави нетакнутим.

Снег

Соба се обогати, залив прозора поста
место рођења снега и рујних ружа, мимо
неме неспојивости, сагледане са стране:
свет је ненадност, већа но ми то замислимо.

Свет је далеко луђи но што мислити смемо:
непоправљиво мноштво. Део сам, и љуштура,
шиљак, барица разних дотицаја, осета,
пијанство разних твари и незнаних структура.

Мехурни жар пламена злобнији и ведрији
бива но што јединка замишља да нам пружа –
језиком, оком, увом, класјима у твом длану,
више но чаша измеђ снега и рујних ружа.

Епилог

Већ више нема ни књижевне буке,
оградише ми, већ не младе, руке
кроз шуму мртвих речи, реченице,
сад желим живе да уловим птице –
за тебе ово редова недугих
који осећаш смрт више но други:
пресечене су везе. Пријатељи,
живимо ресто не по својој жељи.

Advertisements