Ричард ВИЛБУР (1921)

Ричард Вилбер рођен је 1. марта 1921. године у Њујорку. Прву (дечју) песму објавио је са само осам година. Студирао је на колеxу Армхерст и на Харварду. Године 1942. оженио се Шарлотом Хејс Ворд, после дипломирања на Армхерсту. Од 1943. до 1945. био је припадник америчке армије и учесник Другог светског рата. По песничком уверењу је следбеник Фроста и Одна, поштовалац Емерсонов, али је освојио сопствен израз, не робујући узорима. У збирци „Савет пророку“ реско је критиковао материјализам и обездуховљеност послератног америчког покољења. Двоструки је добитник Пулицерове награде (1957. и 1989), и преводилац Расина, Молијера, Ахматове, Бродског. Написао је стихове за мјузикл Леонарда Бернштајна „Кандид“ (1956). Његову поезију високо су ценили Набоков и Бродски који га је преводио на руски. Од 1987. је поета лауреатис Америке (други по реду, после Роберта Пена Ворена). Сабране песме објавио је 2004. године. Уз поезију и превођење, пише прозу, као и огледе. Живи у Камингтону, држава Масачусетс. Негда лиричнији, ближи ослушкивању и посматрању природе, у новијој фази свеобухватност мудрости потражио је у иронији која одсудније открива карактере.

Епистемологија

Каменом, Семе, сломићу ти кости:
мрачно је, мрачно камење, опрости.

Кравље је млеко свако пити спреман,
а крави, тихо, рећи: „Тебе нема“.

Етрурски песник

Још браћа, истог сна, све док смо млади,
матерњем млеку језика смо ради,

ал ти у споју ума свог и света
хоћеш дуж што је ван стиха пропета:

преко снежног те поља мами рута
што не рачуна на отоп пре пута.

Савет пророку

Кад дођеш, а доћићеш, на наше градове и улице,
и гневним нас погледом обухватиш строжије,
не декламуј о паду, већ јасно нам у лице
реци да пожалимо себе, у име Божије,

избави нас језика рата: снаге рафала…
Дугих бројева који ум запање довека;
Неће те познати наша спорост, у чаму запала,
незнање нас не плаши, то је земља далека.

Пучином нас не плаши где раси биће крај.
Шта ће нам сан о месту где нисмо ни заменом?
Па лишћу није до нас, а сунце је тек сјај:
окамењени поглед на лицу сја каменом.

Говори о промени. Ми нећемо те теже,
незасањане твари, ми знамо нашу меру:
како се топи облак, мраз винограде стеже,
како се пејсаж мења. Поклонићемо ти веру

ако нам кажеш да је наш калем белорепи
савршено заклоњен, да расте без одмора
и да на наше очи шева дан слави лепи,
а да су наливена смолом дрвета бора

и да бујица свака сагори најзад с песмом,
као некада Ксантус, то нас врати са руба,
и за трен нас омами. Јер ко смо били, где смо
без скока делфиновог ил повратка голуба –

оног чиме из себе проговорисмо сами?
Питај, пророче, да ли још ко дозвати уме
нашу природу, кад смо живи језик у тами
поломљеног пехара оставили да труне

зовући све то ружом љубави што нас чисти,
док коњ храбрости наше већ њишти застиђено;
још цврчак душе живе пева, и свако мисли
да га је лако наћи – треба тек да приђемо.

Питај нас, питај, ко је, да л ружа, ил пороци,
одржао нам срца; ко ће градове наше
населити – грабљивци, дођоши, домороци,
сад кад се златни списи храстова окончаше.

Априлска мећава

Каткад, зимина снага
задржи набој љут.
Земља, као Картага,
осоли се пред пут.

Али снег са свих страна
опколи дан и век,
да се чини, од данас,
остаје занавек.

Не свија грану иве
ка земљи, и уз вир,
само кроз ресе сиве
сеје и сеје мир,

или узлети горе,
где не постоји крај,
да као летње лишће
зашумори кроз сјај.

Потрајаће олуја
док поље не да знак
да сва белина пређе
у ижђикљали мак,
и крљ док не залебди кроз разлеђени зрак.

Дечак на прозору

Гледати снешка који стоји сам
на мразу, то је више но се може.
Он јеца: ветар већ припрема рам
за ноћ од шкрипе и безумства коже.
Тај поглед једва прониче кроз таму
бледу фигуру с очима од сјаја –
ко да узвраћа Бог поглед Адаму
што схвати тек да изгнан је из раја.

Снежни је човек, ваљда, задовољан,
јер не улази унутра, да умре.
Ал види – дечак плаче, сам, зловољан.
И мада је од смрзле воде, уме
да се отопи, и сузу да пусти
из меког ока, ко кишицу плаху,
за дете, за бол што се тек заусти,
за сјај, за љубав, за живот у страху.

Парабола

Прочитах како Кихот, јашући преко чкаља,
дође до раскрснице: стазица беше скрита;
он избора чистоту не хтеде да окаља,

већ препусти то коњу, ко да га за пут пита.
У славу лажи басна окреће се на шалу.
Глава је коња горда, али коњска копита

толико беху тешка, да крете он – у шталу.

Пуританци

Ближећи се са реке, бела лађа
салве читавог јутра испаљује, отуда
тресући обале градске као наговест Суда;
јављају се на води знакови старовремни,
то злочин опет плови и то се опет рађа
убиство у светлости, на земљи.

Прекора вредно! Подне савршено изгори
пламена кратким цветом, далеким тлом у диму;
дуж спруда, где ударац споро ломи врелину
тамним буркањем воде, прах се покаже тврђи
и прашина се с виса за снен заокрет бори
да површ реке плине у заоблачној рђи.

Са свог командног моста капетан опет виче
и командује паљбу. Топови налик причини;
ал нема у том жеље да се убиство начини,
као ни тежње да се поправи друкчим знамењем,
само грохот у ноћном злочину што пониче
иструлином у реци, чинећи тежим камење.

Матеј, 8, 28

Учитељу, ми, Гадарени,
нисмо аскете; хоћемо благостање и поседе.
Љубав, како је зовеш, одстрањујемо од себе,
за то смо надарени.

Верујемо у својину, упорно.
Ускоро, постоји нада, постаћемо богати.
У светлости велике производње милост практиковати
помало је неодговорно.

Истина је, по лудилу смо славни;
Јер нема ваљаног разлога да будемо поседнути ђаволом;
Презирући љyпкост постојања живимо с болом
на врло ниској равни.

Упркос томе, не видимо
разлог одрицања вере у пун сто и корита мекиња.
Не можеш ли да бринеш о нама без уништења наших свиња,
радије прођи мимо.

Светови

За Александра Исток беше свитај,
разлог да целу Азију подчини,
Индију нађе. Ал слободни Китај
не придонесе његовој празнини.

А Њутн, који обухвати свемир,
више је био за игре ведрије
с обалским шљунком, чији говор неми
дубокоумљем гњавио га није.

Швајцарац Ајнштајн са релативизмом
би сигурнији од свих. Бог је стишан,
не коцка се са светским активизмом.
Без религије формуле су вишак.