Ознаке


Роберт Пен Ворен родио се 24. априла 1905. године у Гатрију, америчка држава Кентаки. Био је одличан ђак који је са успехом завршио високу школу у Тенесију, а затим студирао, између 1924. и 1930, са успехом, на неколико университета (Вадербит, Беркли, Јејл, Оксфорд). Годину дана је, као Гугенхајмов стипендист, провео у Италији. По повратку преузео је професорску катедру на Саутвестерн колеЏу у Мемфису, држава Тенеси. Године 1930. оженио се са Емом Брешом, од које се развео 1951. године. Из другог брака, са Елинор Кларк (1952), има двоје деце, кћи Розану Фелпс и сина Габријела Пена. Године 1947. освојио је Пулицерову награду за своје најпознатије дело, роман „Сви краљевски људи“ (које је екранизовано 2006. године). Године 1958. освојио је поново Пулицерову награду, овог пута за поезију, а још једну, трећу, добија 1979. године, за збирку „Сад и онда“. Године 1981. именован је за првог песника у Америци који је добио титулу поета лауреатис. Умро је, од канцера костију, 15. септембра 1989. године, у Стратону, држава Вермонт. Пен Воренова поезија је најјача у пределима сећања које он не идеализује, али, с друге стране, често не постиже пуну песничку меру, остајући у нарацији. Више је дао као прозаист.

Истинска љубав

У ћутању срце бунца. Тачним речима
бесмисленим, никад
у значењу. Имао сам десет, кожа, црвена коса,

пеге. У великом сам црном бјуику
који вози крупан старији момак, с краватом; она стоји
испред драгстора, пијyцка неко пиће

на сламчицу. Ништа као
лепота. То зауставља ти срце. То
тикће ти у крви. То дах ти прекида. То

чини да се осетиш прљавим. Мораш под топли туш.
Нагињао сам се преко телефонског стуба, и гледао је, кришом.
Мислим да бих умро, да ме видела.

Како са светлошћу у истом свету постојати?
Две године касније насмешила ми се. Изустила
моје име. Помислих да сам пробуђен из смрти.

Њена одрасла браћа колају подвијених панталона
шепурећи се, као коњаници. Глатких лица.
Подбрцкују се у бријачници. Беспосличари.

Њихов отац древни је пијанац.
Ма ко да дође, он остаје на трећем спрату
велике беле куће испод јавора, четврт века већ.

Никад не силази. Све што зготове за јело доносе му горе.
Нисам схватао како издржи.
Његова жена, добра хришћанка, молила се.

Кад се његова кћи венчавала, старац је сишао доле, заморен,
у ресастом капуту, с плисираном кошуљом жутом.
Синови га окружише његови. Гледао сам венчање.

Гравиране позивнице беху у моди. Мислим
да сам плакао. Лежао сам у кревету те ноћи
и сањарио да плаче и она због оног што јој се зби.

Залоге су исцрпљене. Последња реч прошаптана.
Никад се вратила није. Породица
сорте луталачке. Нико на себи није имао сјајније чизме, отад.

Ал знам ја, лепа заувек остала је, и живи
у дивној кући, далеко.
Једном изусти моје име. Никад не дознах откуд га је знала.

Смртна међа

Спазих јастреба возећ Вајомингом, у сутон.
Над четинама као ружа изнад копаља
немилосних, прелеће он, невеселим путом,
ко сан спектралног блеска над снезима обала.

На западу је Тејтон. Врхови снежни татле:
прекидају сазвежђа. Да л црне тачке спаја
висина? За којим ланцем његове очи златне
видеће нови ланац – последњи потпис сјаја?

Ил, осетивши укус оскудности у зраку,
зар умируће слике мањак покрета прати
пре но спозна и прими смртну међу нелаку,
док замах немо кружи у вољи да се врати

даху земље? Труљењу? Или ма чему, само
да пусти нас да таму ма каквог сна шчепамо?

Advertisements