Ознаке


Сесил Деј Луис родио се 27. априла 1904. године у Балинтаберту, у Ирској, као син пречасног Франка Сесила Деј Луиса и Кетлин Сквајрс. Кад је његова мати умрла, године 1906, прешао је код оца у Лондон. Себе је читавог живота, стога, сматрао „англоирцем“, а кад је део Ирске прогласио независност, 1948. године, одабрао је британско држављанство. Године 1927. дипломирао је на Вадхам колеЏу у Оксфорду.
Наредне године оженио се са Мери Кинг, кћерком професора школе у Шерборну и радио као школски учитељ. Током четрдесетих година пролази кроз дугу, проткану проблемима, аферу са списатељицом Розамундом Лејман. Објавио је своју прву збирку песама 1925. године, а Одн му је помогао да заузме место уредника „Оксфордске поезије“, године 1927. Од 1935. до 1938. био је члан Комунистичке партије, али се убрзо разочарао у леве снаге. Током Другог светског рата радио је за Министарство информација, а после рата као директор и главни уредник издавача „Чато и Виндас“. Брак са Мери Кинг се, коначно, распао, и он се по други пут оженио, године 1951, глумицом Џил Белкон, ћерком филмског продуцента Мајкла Белкона. Од 1951. до 1956. предавао је поезију на Оксфорду, а 1961. и 1963. на Харварду. Био је „поета лауреатис“ од 1968. до 1972. године, наследивши Џона Мејсфилда. Умро је 22. маја 1972. године од канцера панкреаса. Као обожавалац Томаса Хардија, тражио је да, у Вестминстерској Опатији, буде сахрањен што је могуће ближе свом узору. Његов епитаф гласи:

Је л на дуго тај стан?
Заувек, ил на дан?
Па коме припадам?
Нека ти каже кам,
питај мој стих, ја знам.

Од 1935. до 1968. године, под псеудонимом Николас Блејк, штампао је око двадесет, углавном детективских, романа, а 1941. године дао је своју антологију модерне енглеске поезије (1920-1940), која је 1956. добила друго допуњено издање (за период од 1915-1956). Преводио је Вергилија. Сесил Деј Луис је истанчан лиричар који се не либи ангажованости. Отац је петоро деце, међу њима славног глумца Данијела Деј Луиса (прослављеног у филмовима Мајкла Мена и Мартина Скорсезеа, као и улогом у филму „Моје лево стопало“) и телевизијске глумице Тамазин Деј Луис. Његов син Шон, телевизијски критичар, такође је писац – написао је биографију свог оца. Сабране песме Сесила Деј-Луиса изашле су 1992. године.

Где су ратни песници

У лудилу и похлепи пукој
поробише право, пијац, веру,
позајмише језик нам, одлуком
да слободи пронађемо меру.

Логичност је то у време ово,
за бесмртни стих се сам избори –
у сну медном живимо поново,
у одбрани лоших против горих.

Чегрст

Ја сам певао, можда и ликово,
ко над карата шпилом тај што виси,
да храброст њину настави у мисли
и среже сунце њихово.

Бацах одговор олујног умећа
у зубе ветру, природи, без страха,
не марих да је то залудност даха
или контрола рађања пролећа.

Као летача океанска сила,
за вис слепљена, задњу духа кап
носих над лицем копна – мада слаб,
радио сам за крила.

Певао сам о миру, скоро нежив,
изван прстена, небом, песму тиху:
за жалост нађох утеху у стиху
и понос у равнотежи.

Међу две моћи живим од давања,
ал ту моћ нико овде не засити,
и неутралност не могу спасити
никаква одобравања.

Ништа не може живо да остане:
невиност крила сломљена је скоро,
падају звезде са крвавом зором
где бој два света осване.

Црвена предност кроз животе дуге
поносом зове ван обичне крви,
али самотним сечивом пој мрви,
и ствара дубљу оптужницу туге.

Помак љубави, градње, многи снатре,
ал до те земље лако се не плови:
није за људе, и само духови
могу да живе између две ватре.

Advertisements